DANAS BI NAPUNIO 77 GODINA: Momo Kapor, akademik, šmeker i hroničar zaboravljenog vremena (VIDEO)

Pre 77 godina, 8. aprila, u Sarajevu je rođen kako su voleli da ga zovu "najbeogradskiji pisac", velikan srpske književnosti i jedan od najpoznatijih srpskih slikara - Momčilo Momo Kapor (1937-2010).

Preporučujemo

Bio je Kapor i novinar i zavodnik i akademik, hroničar svih naših mana i vrlina i jednog zaboravljenog vremena...

Ceo život vodio se onom svojom "Mnogima bi se dopao da se nisi trudio dopasti se svima", a najbolje ga, možda,  opisuju redovi kojima je svojevremeno objasnio kako se prepoznaje umetnik.

- Počinjemo da se bavimo umetnošću, osećajući da nešto nije u redu sa nama. Očigledno, razlikujemo se od drugih i to nas muči. Stranci smo među svojima još od malih nogu. Rasejani smo, roditelji nas kinje, nespretni smo, zbunjeni i stidljivi, bledi i unezvereni, izbegavamo masovne svečanosti, povučeni smo, mnogo čitamo i još puno više - mislimo.

Diploma koju je 1961. poneo sa beogradske Akademije likovnih umetnosti (klasa profesora Nedeljka Gvozdenovića) bila je samo ulaznica za stvaralački život koji je usledio, a koji je obeležilo pregršt slika, romana ("Provincijalac", "Ada", "Zoe", "Od sedam do tri", "Zelena čoja Montenegra", "Poslednji let za Sarajevo", "Hronika izgubljenog grada", "Beleške jedne Ane", "Hej, nisam ti to pričala") dokumentarnih i dugometražnih filmova ("Provod", "Seansa", "Napadač", "Kraj vikenda", "Banket"), televizijskih serija.

A, sve je zapravo počelo kada je Momina baka Jovana, osiromašena udovica iz otmene kuće Velimirovića izdala sobu Mominoj majci Bojani. U nju se na prvi pogled zaljubio Kaporov otac Gojko.

Momčilo je rođen 1937. u Sarajevu. Svega četiri godine kasnije Gojko odlazi u rat, a Momo ostaje bez majke. Bojani Kapor bilo je 28 godina kada je stradala.

- Posle šestoaprilskog bombardovanja, 13. aprila je ponovo bombardovano Sarajevo. Majka i baka su me uzele i potrčale prema Trebeviću da se sklone. Sa još četrdeset ljudi sakrile su se u jednu staru tursku kuću, misleći da ona neće biti bombardovana, jer je pored nje bila protivavionska baterija. Bomba je pala direktno na nas i svi su poginuli, osim mene. Moja majka me je zaštitila legavši preko mene. Kičma joj je bila raznesena, a tada je imala samo dvadeset osam godina. Bilo je mrtvo čak i mače koje sam držao u rukama - ispričao je svojevremeno Momo.

Pošto su tokom rata bile zatvorene osnovne škole, Moma upisuju u kloster Svetog Augustina, samostan u kojem je nastava držana i katolicima i pravoslavcima i muslimanima. Otud bi na početku časa dok se čitala molitva Djevici Mariji - katolici držali sklopljene dlanove, pravoslavci prekrštene ruke na grudima, a muslimani ruke uz butine.

Treću mušku gimnaziju pohađao je u Beogradu. No, to i nije bio naročito uspešan period za u to vreme buntovnog Momu. Zbog jedanaest jedinica (čak i iz fiskulture) i pregršt izostanaka, ubrzo je izbačen. Kako je kasnije isticao, samo je iz likovnog imao peticu!

Nakon izbacivanja iz gimnazije vraćaju ga u Sarajevo, gde je proveo naredne tri godine. Kasnije je pričao kako ni sam ne zna sa kojom generacijom je maturirao, jer je i tamo ponavljao, a nije se pojavio ni na proslavi mature. U Beograd se vratio 1956. kada upisuje Likovnu akademiju.

Tokom studija Kapor je za razne listove i časopise pisao prikaze izložbi, eseje o slikarstvu, muzici i filmu... Odlasci u Kinoteku i Kolarčev narodni univerzitet bili su, razume se, nezaobilazni.

Tamo se sretao sa Žikom Pavlovićem, Makavejevim, Dragošem Kalajićem, a u Kolarcu sa ekipom čuvenih medijalaca - Oljom Ivanjicki i Leonidom Šejkom...

No, nije krio da je često bio i u društvu žestokih momaka.

- Družio sam se Boškom Radonjićem, desnom rukom Gotija, šefa porodice Gambino. Slikao sam portrete njihovih žena i ljubavnica i bili su veoma zadovoljni - Džoni Ferano, vrlo ugledan mafijaš, izveo bi me na terasu i tutnuo u džep dve hiljade dolara. Sa Boškom sam išao u Fulton Strit, luku u južnom Njujorku, gde se istovaruje riba. Hodali smo noću po ribljim krljuštima, gde belac ne sme ni da proviri. Prilazili su mu radnici sa metalnim čakljama u rukama kojima otvaraju sanduke i ljubili ga u ruku. Meni su dali punu najlon kesu najbolje ribe - ispričao je svojevremeno Kapor.

Posle vojske u kaznenom puku u Vinkovcima, Momo se zaposlio u jednoj propagandnoj saveznoj ustanovi, gde je u početku u fototeci slagao fotografije, a kasnije pisao tekstove za list "Jugoslavija eksport", koji je na engleskom jeziku štampan za inostranstvo.

U međuvremenu stiže da zaradi i reputaciju jednog od najboljih gradskih frajera, a njegove burne veze sa lepoticama pune čak i novinske stranice.

Nakon 24 godine braka rastao se od prve supruge Ane sa kojom je dobio dve ćerke Anu, slikarku koja godinama živi u Italiji, i Jelenu, pijanistkinju i profesorku u Mokranjcu. Poslednje 22 proveo je sa drugom suprugom - Ljiljanom.

Posle duge i teške bolesti Kapor je umro u Beogradu 3. marta 2010, a iste godine, u novembru, njegova supruga Ljiljana osnovala je Zadužbinu "Momčilo Momo Kapor" i ustanovila godišnju nagradu iz oblasti književnosti i likovne umetnosti koja nosi njegovo ime, kao i festival "Momin krug". Sahranjen je u Aleji velikana.

Sećanje na Kapora ekipa Telegrafa završava jednom od njegovih najboljih priča - "Obrad".

Obrad Milićević, rodom iz sela Zvjerine u Hercegovini, gde ne uspeva ništa drugo sem Hercegovaca, odluči da se 1922. prijavi za žandara u Bileći. Prođe sve ispite. Bio je zdrav k'o dren, pametan, pošten i hrabar, pogađao je u metu, trčao brže od ostalih, rukovao sabljom i bajonetom, bacao najdalje kamena s ramena, nije pušio ni pio, a bio je, kao što se zna, iz dobre familije...

Na kraju, pošto ga primiše u žandare, trebalo je da potpiše rešenje, ali on odbi da to učini.

"Zašto nećeš da potpišeš?", upitaše ga.

"Ne umijem", odgovori. "Nijesam pismen".

"Kako, jadan, nijesi... pismen? Pa kako ćeš pisati prijave i zapisnike kad se što desi?"

I tako ga i pored svega ne primiše u žandare, te se on iseli u Ameriku, kuda otputova italijanskim šipom "San Đovani di Mesina" iz luke Kotor, gde je neki Dubrovčanin, po imenu Baltazar Gradi, sakupljao Hercegovce za rad u rudnicima Bjut Montane.

Kao što kaže stara poslovica:"Hercegovina sav svijet naseli, a sebe opet ne raseli".

Posle mnogih potucanja, Obrad, kojem su u Nevjorku upisali novo ime O'Brajen, tražeći mesto slično rodnoj Zvjerini, naseli se na severozapadu države Arizone, prema granici Kalifornije, ispod planine Krosman. Živeo je siromašno baveći se onim čim se bavio i na Zvjerini - uzgajao ovce čije je meso prodavao u obližnjem gradu Havasa Sitiju. Država Arizona mu dala sto jutara potpuno neplodne zemlje za simboličnu cenu od pet dolara.

Jednoga dana dok je kopao veliku rupu da napravi čatrnju, istu onakvu kao što je imao u Hercegovini (u tom kraju nije bilo druge vode sem kišnice), iznenada poteče nafta. Postao je tako bogat preko noći. Sagradio je prostranu kuću u kolonijalnom stilu, a za svoju dušu podigao jednu sasvim malu, kamenu, kao što je bila ona u kojoj se rodio, sa ognjištem, gredama i ovnujskim kožama na kojima je spavao sanjajući Zvjerinu.

I tako, dođe i dan da se njegova kompanija spoji sa Standard ojl kompanijom, koja je iz Feniksa poslala čuvenog advokata da se potpišu ugovori. Ali on odbi da stavi svoj potpis!

'Zbog čega nećete da potpišete ugovor?", upita ga zapanjeni advokat.

"Nijesam pismen", odgovori on.

"Gospodine O'Brajen", reče advokat, "vi ste jedan od najbogatijih ljudi u Arizoni. Šta biste tek postali da ste znali da pišete!"

"Postao bih žandar u Bileći", odgovori Obrad.

(K.V.)