INTERVJU, Jovan Ćirilov: Kako je Krleža kumovao mojoj vezi! (FOTO)

Jovan Ćirilov je naš veliki teatrolog i književnik, čovek čije ime je postalo sinonim za Bitef, prvi put je ušao u pozorište kao sedmogodišnji dečak. Od tada datira ljubav kojoj je ostao veran osam decenija, mada ne krije da je u životu imao i drugih.

Preporučujemo

Ekskluzivno za Telegraf, Jovan je otkrio mnoge zanimljivosti iz svog privatnog i profesionalnog života: svoje životne pasije, prvi susret sa teatrom, ko su bile najuticajnije osobe u njegovom životu, u čemu pronalazi inspiraciju, kakve muzeje voli...

Koji događaji iz vašeg života su vas definisali kao umetnika kakvog danas znamo?

Da bi odgovor bio istinit, biće i očekivan. Taj događaj je osnivanje Bitefa. Bilo je to vreme kada je Jugoslavija osvajala slobode i kada je političarima bilo potrebno da se pokaže kako je ova zemlja slobodnija od ostalih socijalističkih zemalja, pripadnica Varšavskog pakta. I bili smo slobodniji. I znali smo to da iskoristimo za dobrobit naše umetnosti i njene teorijske misli.

U današnje vreme, vrednosni sistem mladih neizostavno podrazumeva idealizovanje poznatih ličnosti. Da li ste vi imali idola dok ste odrastali i ko je to bio?

Ne bih voleo da ikoga naknadno proizvedem u svog idola, ali najbliži tome je bio Žan-Pol Sartr. Imao sam zaslugu što sam nagovorio svoje kolege na čelu redakcije Student da štampamo prvi kod nas arhijeretičnog osnivača francuskog ogranka egzistencijalizma. Bio je to njegov scenario „Među zupčnicima“, koji nikada nije snimljen, a po ideji i fabuli veoma sličan njegovim Prljavim rukama.

Sartr nije nikada porekao de mu je inspiracija bio Tito, s tim da je Broz bio veštiji nego njemu sličan junak u scenariju, koji je nastradao zbog svoje jeretičnosti od staljinističkih snaga na levici. Ja sam kao znak podrške ovom osvajanju slobode ilustrovao roman svojim crtežima.

Ko je bila najuticajnija osoba u vašoj karijeri?

Najuticajniji je svakako Krleža, pod čijim jeretičkim uticajem sam bio još za studentskih dana On je bio i neka vrsta nezvaničnog kuma moje veze sa Majom Marković, mojom gimnazijskom ljubavi i budućom suprugom, koja je sa svojim roditeljima, mamom Hrvaticom i ocem Srbinom, takođe još od svojih gimnazijskih dana volela Krležu.

Možete da zamislite koliko su mi značili nešto kasniji redovni susreti sa tim svojim idealom na prvim koracima života u umetnosti i kulturi u našoj neponovljivoj zemlji kakva je bila Juga, uprkos svih njenim podnošljivim nedobačenostima!

U čemu ste pronalazili inspiraciju za svoje stvaralaštvo i bavljenje teatrom?

U ranim pozorišnim uspomenama u Kikindi, gde sam kao dečak gledao putujuće Vojvođansko pozorište sa sjajnim rediteljem Vereščaginom na čelu, tim mladim saradnikom Stanislavskog u MHAT-a, dok nije kao ruski emigrant došao u Jugoslaviju i ostavio neizbrisiv, mada danas manje poznat trag.

Već tada sam video neponovljivu Rahelu Ferari u Fodorovoj „Maturi“, kojoj sam posle mnogo decenija čak stigao da budem upravnik u JDP. Eto, to vam je pozorište i dugotrajnost glumaca, duža nego pripadnika drugih umetnosti!

U vreme kada ste vi bili student, na Fakultetu dramskih umetnosti nije postojao smer dramaturgije, kako je zapravo počela vaša ljubav prema dramaturgiji?

Moja ljubav prema pozorištu se razvila nezavisno od činjenice da nije bilo katedre za teatralogiju. Odlučujuću ulogu je odigrala moja kritika u listu Student, objavljene 11. novembra 1952. godne, na predstavu Plautovog „Hvalisavog vojnika“, koju je Belović režirao u JDP.

Kada je Milan Dedinac, umetnički direktor JDP, pročitao moju kritiku, on je na nekoliko nedelja pred svoj odlazak za kulturnog atašeu Pariz, zadužio Belovića da me upozna i od mene „napravi“ dramaturga. Što je on, na našim peripatetičnim časovima teatra, i učinio, uz novostvoreno prijateljstvo i zajednička letovanja, koja su usledila sa našim suprugama, obe, igrom slučaja, po imenu Maja.

Mnogi ljudi smatraju da je umetnost prepuštena samo ljudima koji se njome bave i da ne postoji interesovanje velikog auditorijuma kao nekada. Da li se slažete sa ovim stavom i zašto mislite da je tako?

To je poznati sindrom optimizma pamćenja (tačniji naziv bi bio katastrofični pesimizam konzervativizma). Nije danas ništa gore niti bolje teatru nego ranije. Mada mu je drugačije i ono loše i ono dobro.

Vi i Bitef ste zajedno "odrastali". Kako je izgledao vaš početak na Bitefu?

Izgledao je veoma romatično. Znali smo Mira, ja i svi ostali da preduzimamo pionirski važan poduhvat za našu tadašnju sadašnjost i budućnost, koja je sadašnja sadašnjost. Mirina je zasluga njena ideja da se osnuje Bitef, a moja je, moram to reći, da se održi u turbulentnim godinama posle nje, sa stotinom društvenopolitičkih sudara. Bitef je održala naša, pa i moja upornost, a i Bitefova, pa i moja reputacija u toj sferi. Izvinjavam se što moram da budem neskroman kada me već to pitate.

Kako zamišljate budućnost Bitefa?

Na ovo pitanje odgovaram obično da nisam futurolog. Mislim da ipak ima dovoljno onih koji ga cene i među onima od kojih zavisi da opstane i u budućnosti. Bitef je zaista potreban i u bućnosti, kao što je bio u prošlosti i kao što je potreban i danas sa svom potrebnom, čak neophodnom evolucijom formi, ideja i sadržaja.

Poznato je da ste vlasnik impozantne kućne biblioteke. Po pričama mnogih koji vas poznaju, mnoge manje biblioteke bi vam pozavidele na knjiškoj kolekciji. Šta vama one predstavljaju?

One su deo jednog dela moje stvarnosti u kojoj živim. Iako ne volim da zvučim kao iracionalni mistik, daje mi snagu kada se nalazim među nekoliko hiljada mojom rukom brižljivo probranih knjiga. Mogućnost da svaku tu knjigu uzmem u ruke i otvorim i u njoj nešto pročitam nije neka velika mistika, već vrlo stvarna i značajna činjenica, koja mi uliva snagu i čak omamljuje svojom opojnošću.

Nedavno je u Beogradu održana manifestacija "Noć muzeja". Kako bi, po vašem mišljenju, muzej pozorišne umetnosti trebalo da izgleda?

Iako nisam noćobdija, često ispratim početak manifestacije i neizostavno posetim Muzej pozorišne umetnosti. Smatram da bi Muzej pozorišne umetnosti trebalo da ima veću prostoriju, jer su u tom muzeju skupljene jako vredne stvari i sve zaslužuju veliku pažnju. Takođe, smatram da ne bi ništa škodilo da se muzej malo osavremeni i da dobije jedan moderniji duh, a samim tim i veći smisao za mlade posetioce.

S obzirom da ste mnogo putovali, koji muzej u svetu vam je ostavio najjači utisak?

Najviše volim one bizarne muzeje. Jedan od najinteresantniji mi je muzej čokolade. Međutim, na mene su najjači utisak ostavljala prebivališta raznih značajnih ličnosti koja su pretvarana u muzeje nego neki savršeno opremljeni, svetski poznati muzeji. Smatram da kada se upoznaš sa ličnim prostorom nekog pisca, filozofa ili glumca, da se na taj način upoznaješ i sa njima ne jedan prisniji način. U tom smislu, jedan od najlepših muzeja je kuća u kojoj je stanovao Dostojevski u Sankt Petersburgu.

UPOZORENJE: Zabranjeno preuzimanje, kopiranje ili bilo kakvo drugo korišćenje ovog intervjua bez dozvole uredništva portala Telegraf.rs. Prenošenje intervjua, dela intervjua ili fotografija smatraće se kršenjem autorskih prava.

(Mihajlo Pavić)