Nikolaje Čaušesku je vratio celokupni spoljni dug Rumunije i odmah to platio glavom (FOTO)

Epilog svi vrlo dobro znate: Nikolaje Čaušesku - brutalni diktator Socijalističke Republike Rumunije, čovek zbog koga je njegova zemlja tokom osamdesetih godina prošlog veka pretvorena u ekonomsku pustinju u kojoj su ljudi umirali od gladi, tiranin zbog koga je narod ove države živeo u nezamislivoj bedi i siromaštvu - svrgnut je u krvavoj revoluciji, stavljen na optuženičku klupu i nakon sat vremena suđenja odveden pred streljački vod koji je njemu i njegovoj supruzi Eleni oduzeo život rafalima iz kalašnjikova.

Preporučujemo

Pozadinu cele ove drame, kao i odgovor na pitanje zbog čega je on jedini komunistički lider koji je izgubio život u turbulentnom i nadasve tragičnom panevropskom okončanju sna o "socijalizmu kao prelaznom periodu ka komunizmu", znaju samo dobro obavešteni. Zbog toga će informacija koja sledi iznenaditi ogromnu većinu ljudi koji čitaju ovaj tekst: Rumunija je samo nekoliko meseci pre revolucije uspešno vratila celokupni spoljni dug koji je sedam godina ranije iznosio 13 milijardi američkih dolara.

O ČEMU, BRE, TU RADI?!

Tokom sedamdesetih godina kreditorske institucije poput Međunarodnog monetarnog fonda bile su voljne da Rumuniji pruže velike zajmove, a Čaušesku i više nego voljan da ih primi.

Rumuni čekaju u redu za ulje. Bukurešt, 1986. godine. Foto: Wikimedia Commons/Scott Edelman

Novac je loše korišćen, pa je kupovana već zastarela oprema, ali to nije igralo ulogu u konačnom raspletu; ključna je bila odluka rumunskog rukovodstva 1981. godine da krene sa vraćanjem celokupnog duga bez ikakve preterano potrebe za hitnim razrešenjem tog problema i potpunim nepoznavanjem osnovnih ekonomskih zakona u savremenom svetu.

MMF je pristao i dao rumunskoj vladi kreditnu liniju, i savetovao im da redukuje uvoz a povećaju izvoz, a Čaušesku je krenuo u ovaj program štednje bez reforme centralističkog i nefleksibilnog načina planiranja.

Međutim, stvarni efekat smanjenja uvoza nije dobro proračunat, za šta ima krivice na obe strane, pa je najstrašnija posledica bila hronični nedostatak hrane za stanovništvo. Sve to zbog toga što je Rumunija bila veliki uvoznik hrane sa Zapada, sa poljoprivredom koja je bila srednjevekovna i ekstremno neefikasna.

Iznad ulica Bukurešta koje vrve od života stoji plakat podrške Nikolaju Čaušeskom, 1986. Foto: Wikimedia Commons/Scott Edelman

Uskoro je počelo racionisanje za hleb, mleko, ulje, šešer i meso; na Čaušeskovljevu inicijativu pokrenut je "Program racionalne prehrane" koji je bio "naučni plan" za ograničenje broja kalorija koje Rumuni unose u sebe, pošto je vlast tvrdila da Rumuni jedu previše. Time je pokušano da se broj kalorija dnevno smanji na 2.800-3.000.

Dok je država neprestano podizala cene osnovnih životnih potrepština i usluga, koje su se kretale i po nekoliko desetina procenata svako malo, paralelno je zakidala na svemu živom.

Struja je gašena građanstvu da bi bila prodavana u inostranstvu; centralno grejanje je obustavljano bez obzira na težinu zimskog temperaturnog minusa što je hladne mesece učinilo nepodnošljivim, a topla voda je puštana u većinu domova samo jedan dan u nedelji.

Leševi demonstranata u gradu Kluz-Napoka, ubijeni od strane bezbednosnih snaga tokom revolucije u Rumuniji 1989. Foto: Wikimedia Commons/Răzvan Rotta

Struja je gašena čak i bolnicama, pa je tako u zimu 1983. godine dvanaestak beba u inkubatorima umrlo zbog nenajavljene restrikcije. Ulično osvetljenje je takođe gašeno i svođeno na puki minimum. 1985. godine prestale su da rade sve regionalne radio stanice, a televizija je svedena na jedan kanal koji emituje program od dva do tri časa dnevno: sve da bi se uštedelo na energiji. Vlasnici privatnih automobila imali su pravo samo na 30 litara goriva mesečno, a državni mediji su apelovali na seljake da se sa traktora i kamiona vrate na korišćenje konja i kočija.

Radnici su primorani da postanu suvlasnici preduzeća čime su se odrekli dela plate koji je potom išao u investicioni fond preduzeća. Potom su smislili pravilo po kome se plate isplaćuju samo ako je kompanija postigla određeni cilj, što naravno često nije bio slučaj.

Zakidalo se na stanogradnji (37 odsto manje), zdravstvenoj zaštiti (17 odsto manje), prosvet, kulturi i nauci (53 odsto manje). Stopa smrtnosti beba je postala najviša u Evropi, a sida je počela da hara zbog toga što se jedna igla koristila i po nekoliko puta.

Čuveni prizor iz Rumunske revolucije 1989. godine. Foto: Wikimedia Commons/Denoel Paris

Sve ovo što smo naveli nije ga međutim sprečilo da nastavi da lično živi u bogatstvu, niti ga je sprečilo da bez ikakve konsultacije sa narodom počne da gradi Kuću naroda, koja se danas zove Palata parlamenta: najskuplju građevinu u istoriji sveta zbog koje je srušena četvrtina starog jezgra Bukurešta i na koju je u drugoj polovini osamdesetih otpadalo 70 odsto rumunskog BDP.

Do 1986. godine Rumunija je vratila polovinu svog duga, a kompletan početkom 1989, znatno pre predviđenog roka. To međutim nije promenilo politiku stezanja kaiša, koji je i dalje ostao na "istoj rupici", i to je u konačnici dovelo do revolucije. Rumunima je jednostavno bilo dosta političke represije i bede: da, vratili su dug ali po cenu vraćanja u praistoriju, a povratak u savremeni ekonomski svet ih je koštao daleko više od onoga što su dugovali deset godina ranije. Skuplja dara nego mera!

Danas duguju 132 milijarde dolara, 67 odsto BDP-a (što zapravo i nije toliko strašno; najzaduženije su najbogatije zemlje, a većini njih je udeo duga u bruto domaćem proizvodu daleko, daleko veći), ali barem ne moraju da se smrzavaju u rođenim domovima, bebe ne moraju da umiru u inkubatorima, i ne moraju da se tuku u redu za hleb i mleko. Bilo, ne ponovilo se, ni njima niti ikom drugom!

(Telegraf.rs)