338

Ispovest VUKA DRAŠKOVIĆA koja će šokirati: Više ljudi ubijeno je u Sarajevu od srpskih bombi nego Srba od NATO raketa (FOTO)

Lider SPO-a za Telegraf otvoreno o tome kako ga je izdao Zoran Đinđić, zašto je podržao Vučića, ko je ubio Srbiju, da li je Kosovo nezavisno i kada će se ponovo stvoriti Velika Jugoslavija

Vuk Drašković, SPO
Foto: Marko Todorović

Lider Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković u intervjuu za Telegraf.rs kaže da je vreme da se Srbiji i Srbima konačno kaže istina. On govori o tome šta Srbija mora učiniti kako bi postala moderna država i koja bi se, napokon, kao ptica feniks, izdigla iz sopstvenog pepela, ali i o vračarama i gatarama koje su uništile zemlju, kao i o tome kako ga je izdao Zoran Đinđić, zašto je dao podršku Aleksandru Vučiću i o žrtvama koje su u ime srpstva počinili Srbi!

Mart mesec je veoma važan za Srbiju i Srbe, ali i SPO. Da je neraskidiva veza između sudbine te stranke i države za naš portal tvrdi Vuk Drašković koji je baš u ovom mesecu, kada se obeležava 25 godina od osnivanja Srpskog pokreta obnove i 24 godina od demonstracija 9. marta, izdao i roman „Isusovi memoari“ koji je za kratko vreme “zapalio” Srbiju.

SEĆATE LI SE 9. MARTA? Dan kada su Srbi krenuli u BORBU ZA DEMOKRATIJU, a MILOŠEVIĆ slao TENKOVE na narod! (FOTO) (VIDEO)

Ova knjiga je svojevrsni nastavak kultnog izdanja Draškovićevog romana „Nož“, a u njoj će se Srbi suočiti sa istinom i sa brutalnošću zločina koji su, u ime srpstva, počinjeni na teritoriji bivše Jugoslavije.

Gospodine Draškoviću, očekujete li da će Vas, nakon objavljivanja „Isusovih memoara“, razapeti Srbi, kao što je to bio slučaj posle „Noža“?

Foto: Marko Todorović

Foto: Marko Todorović

– Neću o tome da razmišljam. Zaista, niko me, nakon Noža, nije više razapinjao od srpskih komunista, uglavnom onih istih koji će, desetak godina kasnije, rušiti Jugoslaviju i režirati zločine i mržnju.

Drašković u Isusovim memoarima slika upravo slom Jugoslavije, ne krijući i zločine Srba, i pokazujući tragiku tog pijanog i suludog rata među najbližim.

– Šćepan Skočivuk, seljak, donosi svoj tefter mrtvih i pokazuje ga komšiji Gavru, inače bivšem partizanu, u kojem je Šćepan tabelarno predstavio koliko je Srba ubijeno od ustaša u Drugom svetskom ratu i koliko su u ratu devedesetih “naši” ubili “njihovih”. Gavro uzima tefter i kaže da, u novom ratu, dobro stojimo, jer je “njihovih” mrtvih više nego “naših”. Strašno je kada se vodi utakmica smrti – ovim rečima počeo je svoju priču za Telegraf.rs Vuk Drašković, čovek koji najbolje može oslikati stvarno stanje tih mračnih godina na teritoriji Jugoslavije – zemlje koje više nema.

ISPOVEST VUKA DRAŠKOVIĆA: Papa je hteo da KLEKNE I POMOLI SE pred moštima SVETOG SAVE, Srbi mu nisu dali!

Foto: Marko Todorović

Foto: Marko Todorović

Kada je reč o srpskim zločinima Drašković kaže:

–  Sada se neguje priča da su zločini Srba bili ekscesi pri odbrani ognjišta. Nema nijednog Srbina koji je osuđen u Hagu, a da u očima ogromne većine naroda nije heroj. Slobodan Milošević je najodgovorniji za strašnu politiku poraza i zločina, a sada o njemu pišu hvalospevne knjige ljudi koji su 90-tih bili protiv njega. Ministri mu se klanjaju u grobu i govore da je njega, za vođu Srbije, bio izabrao sami Bog.

Navršilo se 25 godina od osnivanja stranke, gde je SPO danas, a gde je, prema Vašem mišljenju, trebalo da bude?

SPO je danas gde je i Srbija… Propao je kao i Srbija, delio je njenu sudbinu. Surovo je kažnjavan od ljudi u Srbiji koji nikada nisu SPO-u opraštali priču o onome što ogromna većina ljudi nije želela da čuje i tako je već četvrt veka. Srbija se ponaša kao teški bolesnik koji obožava vračare, gatare i nagrađuje ih, podmićuje i uživa u njihovim bajkama i lažnim dijagnozama i lekovima. Svaki teški bolesnik prezire lekare i spas traži kod gatara. To je slučaj i sa Srbijom.

Foto: Marko Todorović

Foto: Marko Todorović

Koje su to gatare i koje su te vradžbine u koje su Srbi poverovali?

Koliko ljudi u Srbiji nije poverovalo u vradžbinu da će razbijanjem Jugoslavije biti stvorena Velika Srbija, da će ona imati tri žetve godišnje, da će ubrzo dostići švedski standard, da raspolažemo tajnim Teslinim naoružanjem? Ko nije poverovao i ko još uvek ne veruje u vradžbinu Slobodana Miloševića iz 1999. godine da je on, izgubivši svaki suverenitet na Kosovu i Metohiji, odbranio taj isti suverenitet? Ta vradžbina je, čak, uneta i u Ustav Srbije i to posle Miloševićeve vladavine, a to je učinila tzv. proevropska, demokratska vlada. Ko nije poverovao u bajke 5. oktobra da će desetine milijardi evra biti poklonjene, da će Srbija u EU ući već 2006-te godine? Ko ne veruje u stalne vradžbine da smo mi lider na Balkanu, najveći narod i centralna sila? Laž se, nažalost, najbolje prodaje u Srbiji.

Ko je to uništavao Srbiju i SPO?

– Gatare. Baš ove o kojima pričam. Danas većina građana Srbije veruje da su Zapad, a pre svega Nemačka, Amerika i Vatikan, razbili Jugoslaviju. Da je od početka jugoslovenske drame Zapad vodio antisrpsku politiku i da je sve što je dolazilo sa Zapada bilo protivno interesu Srbije. Gatare koje su to pričale uništile su Srbiju, a i SPO.

Foto: Milena Đorđević

Foto: Milena Đorđević

Zar Zapad i Vatikan nisu uništili Jugoslaviju?

– Samo to pitanje je posledica upravo ove propagande o kojoj pričam. To je postala konstanta, aksiom, deo narodnog ubeđenja, takoreći mit. Kao i onaj da je Vuk Branković izdao na Kosovu, a umro je u turskom zatvoru, ili da je Marko Kraljević bio najveći srpski junak, a poginuo je braneći Turke od hrišćana.

Kažete da se u Srbiji ćuti o svemu. Na šta konkretno mislite kada to kažete?

– O čemu se ćuti? Posle 5. oktobra, na televiziji, u vladama, parlamentima, na filmovima, ćuti se o onome o čemu se ne bi smelo ćutati. Vidite, 90-tih godina sa Zapada stiže inicijativa, od Amerikanaca pre svega, da se Jugoslavija preuredi u asimetričnu federaciju, da jedna čvrsta federacija Srbije, Bosne, Crne Gore i Makedonije bude u nešto labavijem savezu sa Slovenijom i Hrvatskom… Iz Beograda je rečeno NE! 1991. godine američki državni sekretar Bejker donosi poklon od 4 milijarde dolara, ako prihvatimo demokratsku reorganizaciju SFRJ, njeno učlanjenje u NATO i tadašnju EU. Beograd je ODBIO. Krajem rata u Hrvatskoj, Amerikanci, Rusi i Austrijanci pritiskaju Franju Tuđmana da prihvati plan „Z-4“, i Tuđman prihvata da na 20 odsto teritorije Hrvatske Srbi dobiju toliko visoku autonomiju da imaju svoju vladu, skupštinu, grb, zastavu, čak i svoju zasebnu državnu monetu po sopstvenom izboru, kao i da, istovremeno, budu zastupljeni i u parlamentu i vladi Hrvatske. U Beogradu i Kninu je to ODBIJENO! Jedina politička partija koja je zagovarala da se taj plan prihvati bila je SPO, koja je zbog toga proglašena izdajničkom strankom. O takvim stvarima se ćuti. O krivcima za slom.

Foto: Marko Todorović

Foto: Marko Todorović

Ćuti se i o planu „Dva K“?

–  I o njemu se ćuti. Pre „Z-4“ bila je jedna inicijativa u Kongresu SAD koju sam ja snažno podržao – plan „Dva K“ (Kosovo i Krajina), koji je predviđao da Kosovo u okviru Srbije ima onaj status koji će Krajina imati u sastavu Hrvatske. I to je Beograd odbio uz veliko ruganje.

Malo ljudi zna da je Srbiji u Rambujeu ponuđen povoljniji plan od onoga kojeg su kasnije nazvali ucenjivačkim.

– U Rambujeu nam je, u jednom trenutku, taj antisrpski Zapad ponudio da potpišemo visoku autonomiju za Kosovo unutar Srbije, da zadržimo sve simbole suvereniteta, kao i 10 hiljada vojnika i dve hiljade policajaca, koji će pomoći stranim trupama da na Kosovu primene sporazum i razoružaju OVK. Taj sporazum je Srbija odbila, a onda je, po kazni, stigao lošiji predlog koji je, smatram, u nevolji takođe trebalo prihvatiti, da bi se izbeglo bombardovanje, ali je Srbija i to odbila. Ja sam 1999. godine, znajući da će me to moralno i u političkom pogledu preskupo koštati prihvatio neku vrstu ucene Slobodana Miloševića da uđem u Vladu SRJ, da bih, kako je on rekao, pomogao da se izbegne bombardovanje i da se postigne rešenje za Kosovo. Došli smo bili do dokumenta u Rambujeu i, zaista, imam veliku zaslugu da nam je on kao takav ponuđen. Tada sam napustio Pariz i došao kod Miloševića zahtevajući da javi Milanu Milutinoviću da potpiše sporazum, pa neka ga onda Albanci odbijaju. Jasno mi je rekao da mi to moramo odbiti i da će NATO bombardovanje, ako do nega dođe, biti kratko, ali će zato ono stvari u Srbiji postaviti na svoje mesto, kao i da će se tada raspaliti takav stepen proruskih osećanja u zemlji, i s druge strane antizapadnih, da će nam put ka federaciji sa Rusijom i Belorusijom biti potpuno otvoren. Čim je počelo bombardovanje, u Saveznoj Skupštini prihvaćen je predlog o konfederaciji sa Rusijom i Belorusijom. Kao da je bombardovanje prizivano i kao da je Milošević u njemu video đavolsku prednost i za sebe i za Srbiju.

Foto: Wikipedia/Jules78120, Profimedia/AFP

Foto: Wikipedia/Jules78120, Profimedia/AFP

Ko o ovome svemu ćuti?

– Ćute oni koji su vodili glavnu reč u odbijanju svih ovih planova, jer ako bi narod s ovim bio upoznat onda ti ljudi ne bi smeli od sramote da hodaju ulicom i svakome bi bilo jasno da su oni najveći krivci i za nacionalni poraz i za zločine. Samo jednom od 1990-te do 2000-te godine, Milošević je prihvatio „antisrpski“ plan, a to je Dejtonski sporazum, koji sam ja snažno podržao. Taj sporazum su napisali Amerikanci. Milorad Dodik kaže, na primer, da njemu danas bude ponuđeno da piše mirovni sporazum u Bosni i da maksimalno zaštiti Srbe, on ne bi mogao napisati bolji sporazum. Eto koliko je on antisrpski.

Ipak ne ćuti se samo o ovim stvarima, već i o zločinima?

–  Ćuti se i o istini da je najveći broj zločina i u Hrvatskoj i u Bosni i na Kosovu počinila srpska strana. Oluja i Bljesak jesu ogromni zločini, ali toga ne bi bilo da nije bilo saučesništva sa srpske strane, jer da je prihvaćen plan „Z-4“ do toga ne bi došlo. Ali, ovde je svaka istina proglašena za jeres i svi koji o tome javno kažu jednu reč bivaju žigosani.

Foto: Marko Todorović

Foto: Marko Todorović

Zašto je to tako?

– Zašto? Ozbiljno sam razmišljao o tome. Od 1990. do 1999. godine Srbija je u očima sveta predstavljana kao dželat, a Milošević kao kasapin. Ako bi NATO napao Srbiju, procenjeno je u Beogradu, uloge bi bile zamenjene. Milošević bi postao žrtva, a ne dželat. Bombardovanje je Srbiji dramatično zatvorilo vrata ka onim ciljevima koje smo promovisali 9. marta – Srbija u Evropi, Srbija na Zapadu, koreniti raskid sa komunističkim režimom. Bombardovanje je potrlo snove onih stotina hiljada ljudi koji su se celu deceniju borili za evropsku Srbiju. Procenat onih koji su danas u Srbiji orijentisani antievropski veći je nego ikada.

Danas se u Srbiji vodi politika drvenog gvožđa.

Šta je to politika drvenog gvožđa?

– To je politika zidanja Skadra na Bojani. Nikako da ozidamo makar jedan sprat te svoje evropske budućnosti, što god ozidamo, sruše DB i njegove vračare. Nemci kažu da se mora učiniti nekoliko stvari da bi se politika sloma i poraza preokrenula u politiku pobede.

Foto: Marko Todorović

Foto: Marko Todorović

Koje su to stvari i da li Srbija mora da ih sprovede?

– Da se prizna poraz, i da se ničim ne opravdava. Da se priznaju zločini i da ih niko ničim ne opravdava, pa ni zločinima drugih nad Srbima. Da nova politika u svemu bude očišćena i od primesa prethodne politike poraza i zločina, kao i da sva ratna neprijateljstva budu preokrenuta u prijateljstva. To su Nemci uradili nakon Drugog svetskog rata i vidimo gde su danas. To mora i Srbija da uradi. Srbija mora neprijateljstva sa Albancima, Bošnjacima i Hrvatima da preokrene u prijateljstva, da neprijateljstva sa Zapadom takođe okrene na drugu stranu. Naravno da bole žrtve NATO bombardovanja, ali njih je višestruko manje nego što je, recimo, od srpskih bombi ubijeno civila samo u Sarajevu. Za tri godine, ubijeno je blizu 12 hiljada civila, a od toga više od 2.000 dece. Zašto ovo prećutkivati i skrivati?

Ima li Srbija snage za ovakav preokret?

– Ja sam veliki pesimista. Ipak, jednoga dana neko mora to da uradi, ali ne znam šta će do tada ostati od Srbije koja biološki izumire. Svake godine preko 50.000 ljudi umre više nego što ih se rodi, a redovi za iseljenje iz zemlje, i to pre svega elite, školovanih i mladih ljudi, koji su nada Srbije, sve su duži.

Foto: Tanjug/Dragan Stanković

Foto: Tanjug/Dragan Stanković

Ipak, postoji li nada?

– Ta nada, da će se voditi nova politika usmerena ka pretvaranju poraza u pobedu, otvorena je bila potpisivanjem Briselskog sporazuma. On je trebalo da bude primenjen za 6 meseci i da, posle toga, krene otvaranje poglavlja o pristupanju Srbije EU. Do dana današnjega nema primene sporazuma. Svuda su mine. Sada, odjednom, zagovornici politike poraza lansiraju priču da, tek sada, treba da pregovaramo o onome što smo potpisali. U Evropi se hvataju za glavu i ne mogu da veruju šta čuju. Šef države na sva zvona najavljuje da piše rezoluciju kojom će on da reši status Kosova. Status je rešen i niko u Srbiji ne može da ga promeni.

Da li je status Kosova još jedna istina koju Srbija mora da prizna?

– Naravno. Mi nemamo pravo da negiramo faktičko stanje. Ubedljiva većina članica UN i EU priznaje nezavisnost Kosova i taj broj će iz dana u dan samo rasti i Srbija tu ne može ništa da uradi. Srbija nema pravo da negira stvarnost. Srbija može da, iz emotivnih i istorijskih razloga, odbije da formalno prizna nezavisnost, ali faktička nezavisnost se ne može negirati. Kao što se ne može lagati sopstveni narod da u Briselu pregovaraju Srbija i Srbija. Tamo se ne vode razgovori između Srbije i „privremenih institucija njene pokrajine“. Pa, to je za Riplija. Skupo to košta Srbiju, a realnost jeste bolna.

Puna normalizacija odnosa sa Kosovom Srbiji bi više novca donela nego tri Južna toka, pod uslovom da i onaj jedan nije presušio pre nego što je potekao.

Foto: Marko Todorović

Foto: Marko Todorović

Znači li to da Srbija mora da prizna Kosovo?

– Ne mora ga Srbija priznati. Kralj Aleksandar Karađorđević nije priznao Sovjetsku Rusiju za svoga života, ali nije negirao njeno postojanje.

Da li je ova Vlada na dobrom putu da otvori vrata nade?

– Vučić je, rekoh već, prihvatanjem Briselskog sporazuma, bio otvorio vrata nade, ali sada su svuda oko njega mine. On mora te mine da sklanja, mora promeniti redosled poteza, jer mine postavljaju nerasformirane komunističke službe bezbednosti, kao epicentar zla, i njihova mreža, njihovi mediji, političari, poslanici. Moraju se rasformirati te službe, otvoriti tajni dosijei, moraju se otvoriti sve tajne i na istini edukovati nacija. Tada bi Srbija ubrzano počela da liči na pticu feniks koja bi se dizala iz sopstvenog pepela.

Koje su to službe zla?

– Ove koje imamo i koje su nepromenjive. Nema više Tita, Jugoslavije, JNA, Srba u Hrvatskoj, Srba na Kosovu, sve je manje Srba u Srbiji, ali službi bezbednosti i njihovih tajnih dosijea, kao vrhovnog dobra, koja se ne smeju dirati i otvarati i dalje ima. Ideologije koja se hvata za pištolj kada se pomenu Zapad, NATO, Amerika, Evropa, demokratija, ima na svakom koraku, i to se nije promenilo. Zato je Srbija i dalje plen tih snaga. Ja to zlo pokušavam da razobličim i u mojim romanima, pa i u Isusovim memoarima.

Foto: TANJUG / VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ

Foto: TANJUG / VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ

Da li se 9. marta, ipak, moglo učiniti više?

–  Jedna od najvećih manipulacija koje se danas prave je ta da se okrivi Vuk Drašković što tada nije srušio Miloševića i te službe. Kao i da je on kriv za razbojnički kapitalizam, jer je sve on mogao da slomi ali nije hteo. To je strašno. Tada je učinjeno i više nego što se moglo. Komunistička vojska, policija i službe bezbednosti bile su monolitno na strani Miloševića, a skoro tri četvrtine građana Srbije obožavalo je Miloševića. Tada je on za ogromnu većinu Srba, akademika, pisaca i sveštenika bio novi Karađorđe, Car Dušan, izbavitelj srpstva, Mesija. Na Trgu Slobode, mi koji smo u njemu tada prepoznali najveću nesreću bili smo jeretici. Ipak, taj goloruki David uspeo je 9. marta 1991. da uzdrma Golijata, da obori uredništvo televizije i ministra policije. Naravno privremeno. Novi, koji će doći, biće gori nego oni što su oboreni, ali tada se nije moglo učiniti više. Danas slušam da sam kriv što nisam poveo ljude na Bastilju, da se dogodi repriza Bukurešta. U Beogradu se nije mogao dogoditi Bukurešt, jer su tamo gotovo svi bili protiv Čaušeskua, a u Srbiji je ogromna većina bila za Miloševića. U Beogradu se tada mogao dogoditi samo Tiananmen, nikako Bukurešt. DS je odbila da, po mom izlasku iz zatvora, nastavimo proteste. Branislav Lečić mi je, sa skupa na Terazijama, kad sam želeo da tom mitingu pristupe i pristalice SPO sa Trga slobode snažno doviknuo: „Ne prilazi, Vuče Draškoviću, ti ovde nisi poželjan.“ Tada su pristalice tzv. plišane revolucije proklamovali evoluciju revolucije, a ne Slobino rušenje.

Foto: Tanjug/Vladimir Dimitrijević

Foto: Tanjug/Vladimir Dimitrijević

Milošević je, ipak, prvi put poražen s Vama na čelu.

– Tek po padu Krajine i uz sveže sećanje naroda na Bljesak i Oluju, Milošević 1996. godine gubi lokalne izbore. To je bila prva velika pobeda 9. marta, a što kasnije nije usledila definitivna pobeda demokratije, za to nije kriv SPO, već oni koji su tajno dogovarali s Miloševićem razbijanje koalicije Zajedno i bojkot predstojećih parlamentarnih i predsedničkih izbora. Tako je njemu pružena nova šansa. Izdaja u našoj koaliciji održala ga je i gurnula u savez sa Šešeljom. Da nije tada bilo izdaje, ne bi bilo ni kosovskih zločina i rata, ni NATO bombi, ni gubitka Kosova.

Ko je izdao?

– Nije izdao SPO, već svi koji su bili tada u koaliciji sa nama, u pobedničkoj koaliciji, koju je slavio ceo svet. Izdali su DS, DSS i GSS.

Da li to govorite o Zoranu Đinđiću?

– Govorim o svima njima, a glavna krivica je na strani DS i Zorana Đinđića. Oni su bili dirigenti i organizatori bojkota, odnosno spasavanja Miloševića i nečasne antiizborne kampanje protiv SPO.

Foto: Profimedia/Corbis

Foto: Profimedia/Corbis

Kako ocenjujete 5. oktobar?

– Peti oktobar 2000. bio je završni čin 9. marta 1991, i po epici i po tragici. Po epici, jer je srušen Milošević. Po tragici, jer je, iza leđa naroda, sklopljen tajni sporazum vođa pobunjenog naroda i stubova Miloševićevog režima – službi bezbednosti, njihovih eskadrona smrti, serijskih ubica i mafijaša. Ti stubovi su tada žrtvovali Miloševića i srušili ga, a pobednička koalicija ih je proglasila herojima i oslobodiocima koji će Srbiji doneti demokratiju. Sve do Đinđićevog ubistva, oni su vladali Srbijom. Ministri DOS-a išli su u jazbinu zločina, u zloglasnu Šilerovu, po naloge šta i kako da rade. Ovo je još jedna od istina koju Srbija mora da prizna.

Kako vidite SPO u budućnosti?

– SPO će deliti sudbinu Srbije. Ako propadne Srbija neće SPO biti jedna od stranaka koja će ojačati na njenoj propasti.

Zašto se stalno udara Vuk i SPO, da li su to najlakše mete?

–  Službe bezbednosti dobro znaju ko je od početka udarao u centar mete i svi se plaše SPO-a i zato smo stalna meta.

Foto: Tanjug/Sava Radovanović

Foto: Tanjug/Sava Radovanović

SPO je dao podršku Vladi Aleksandra Vučića?

Podržao sam premijera Vučića zato što je jasno, pred celom Srbijom, rekao da Srbija mora bezuslovno u Evropu i na Zapad. Zato što je deblokirao potpuno zakočene pregovore sa Evropom onda kada je potpisao Briselski sporazum. Nije on postavljao barikade na Jarinju i Brnjaku, one balvane, koji su umalo doveli do nove NATO intervencije. To je naređivano od partije koja je sa nama bila u koalicijama toliko puta. Predsednik Tadić mi je rekao da ne smem da se protivim tadašnjoj politici DS-a na Brnjaku i Jarinju, jer je to njegova politika. Tako rekao i proterao SPO iz koalicije sa DS. Tada je on izgubio predstojeće izbore.

Za kraj, da li mislite da će se njive deda Avrama (zemlje bivše Jugoslavije) o kojima pišete u romanu „Tamo daleko“ nekada ponovo ujediniti?

– Hoće, i to ulaskom svih tih njiva u EU, u poredak jedinstvenog tržišta, nevidljivih državnih granica, istih zakona i vrednosti. Bio sam fasciniran idejom o uniji dve unije, evropske i ruske, o prostoru slobodne trgovine od Lisabona do Vladivostoka. Mislio sam da Evropa ide ka ostvarenju sna De Gola da će ujedinjena Evropa od Atlantika do Pacifika određivati sudbinu sveta. Ukrajina je sve to razbila. Odnosi između Rusije i Amerike su gori nego u doba Hladnog rata, tu je i ekspanzija militantnog Islama, drama na Bliskom Istoku, u Africi. Šta će iz toga da izađe ne znaju ni najveći vizionari. Ipak, usuđujem se reći da je EU osuđenana život, ali i na reforme, i da će, možda, biti preuređena u neke razrede, nalik kompoziciji voza. Verujem da će EU biti podeljena i na podunije, i da će jedna od njih biti upravo te njive i parcele dede Avrama, odnosno zemlje bivše Jugoslavije.

Foto: Marko Todorović

Foto: Marko Todorović

(Darko Zlojutro)

Pogledajte sve vesti u poslednja 24 sata

Tagovi: Aleksandar Vučić, Bombardovanje SRJ, Dejtonski sporazum, EU, Hrvatska, Koalicija Zajedno, Kosovo i Metohija, NATO, Operacija Oluja, Slobodan Milošević, SPO, Vlada Srbije, Vuk Drašković, Zoran Djindjic
Popularni komentari
  • D
    Dule

    Dobro si se okoristio i ti Danica za vreme Slobe.Pisi knjige za tebe politika nikad nije bila.

  • R
    Republika Srpska

    Meni su ustaše u poslednjem ratu uništile celu imovinu a članovi moje porodice završili su u ustaskom logoru nova gradiska, oni su započeli i oni su krivi

  • s
    slavisa

    Ko jos slusa sta govori Vuk Draskovic. On je toliko nebitan da su mnogi zaboravili i da postoji.

foto dana

video dana