Proveli smo 48 sati u Prištini: Snimio nas je dron, preživeli smo najgori špic, jeli najbolji sir i pili rakiju sa Albancima (VIDEO) (FOTO)
Nije mi bila ideja da kroz ovaj tekst donesem bilo kakav sud ili zaključak. Ovo je samo moje viđenje jednog poslovnog putovanja. Kakav je saobraćaj, šta se pije, kakve su ulice i ostale detalje možete doživeti kroz ovaj tekst, ali još bolje - možete da i sami odete i posetite staru srpsku zemlju
Na Kosovu i Metohiji sam jedini i poslednji put boravio kao klinac 1989. godine u poseti bratu, koji je tamo bio na redovnom odsluženju vojnog roka u JNA. Iako sam bio dete, jasno se sećam kolone tenkova pored Prištine i njega u punoj borbenoj opremi. Događaji u godinama koje su usledile utvrdili su moje, ali verujem i mišljenje mnogih da je KiM jedna ratna zona, uvek na ivici da eksplodira. Nekih 18 godina kasnije, put me je opet naneo na KiM, ovog puta iz profesionalnih razloga, mada treba da bude sramota svakoga od nas što češće ne odlazimo tamo. Drugačije bismo na sve gledali i sve razumeli. Ne bi nam bio potreban ni TV, ni internet da nam pokažu život koji se odvija sa one strane Brda (kako Kopaonik nazivaju lokalci).
Posle Surinama još jedna zemlja demantovala da je priznala Kosovo!
Preporučujemo
NAPREDNJACI PRIHVATILI VUČIĆEV PREDLOG: Samo beogradski izbori (VIDEO)
Spasić odustao od kandidature za gradonačelnika Klokota
Uprkos raspitivanju kod zamenika oficira za vezu Beograda u Prištini Predraga Nikolića, ali i kod predstavnika Srpske liste, i njihovom uveravanju da na put možemo slobodno, nisam najspokojniji seo u automobil beogradskih tablica. Posebno što sam se put Prištine uputio sa kolegama za čiju bezbednost sam takođe bio odgovoran. O crnom humoru tokom šest sati vožnje ne bih pisao, reći ću samo da su se pominjali bubrezi i ostali unutrašnji organi.
I dok smo prilično dobrim drumom gazili ka administrativnom prelazu Merdare, prolazili između prelepih brda Toplice, nismo mogli da ne primetimo da smo retki koji prolaze tim krajem. U susret nam je išao ili bismo obišli tek po koji kamion.
Za nas administrativni, za kosovskog policajaca granični prelaz.
Nekoliko kontejnera u nizu, prvo sa srpskom, potom sa kosovskom policijom i carinom. Ovi drugi imaju daleko više posla, pošto nekoliko kamiona čeka da prevezu srpsku robu, koja je, kasnije ćemo i sami videti, široko rasprostranjena širom Kosova.
Kako sada stvari stoje, te kontejnere i nastrešicu visoku četiri metra, koju jedan od kamiona umalo nije srušio, uskoro će zameniti moderniji prelaz, čija je gradnja u toku.
Posle 15-minutnog zadržavanja i uz pregledane nove biometrijske lične karte ušli smo na teritoriju južne srpske pokrajine Kosovo i Metohije. Iako će nas natpisi uz put pokušati da demantuju, naš stav je takav i nepromenljiv.
Uz solidan drum smenjivale su benzinske pumpe.
Neko bi pomislio da su se naftne bušotine sa Bliskog istoka preselile na KiM. Dok još uvek slušamo beogradske radio-stanice i proveravamo da li imamo MTS mrežu, stiglo je prvo upozorenje.
Silazeći sa asfalta na tucanik, jer je u toku izgradnja novog puta, kao tane ispred nosa našeg automobila je proleteo drugi automobil i isekao našu putanju, iako se uključio iz suprotnog pravca. Vozač je za to vreme uredno telefonirao. Malo je reći da smo se zaledili.
Ipak, mogli smo to da shvatimo kao pravovremeno upozorenje, jer iako su mi ljudi kod kojih sam se raspitivao uoči puta rekli da se na Kosovu vozi ludački, sada smo to i sami shvatili.
Uzrok tome, saznaćemo kasnije iz razgovora sa lokalnim Srbima, jeste dostupnost vozačkih dozvola. Kažu, "završiš je za 400 evra" - i tako na putevima završi i 40.000 kamikaza.
U susret nam je išla kolona automobila. Radovali smo se kao deca kada bismo videli vozilo srpskih tablica, što je bilo na nivou statističke greške. Smenjivali su se statusno neutralne KS, ali tablice tzv. Republike Kosovo.
Inače, imaju prilično jednostavan recept za skretanje sa glavnog puta. Ukoliko su ljubazni daju migavac i krenu, iako nemaju prvenstvo. Većina samo ablenduje i iseče ti putanju. Kada shvatiš ovo, imaš velike šanse da čitav stigneš do Prištine, naravno pod uslovom da imaš sreće da izbegneš automobile, koji se uključuju sa tvoje desne strane. Očigledno na Kosovu vlada jedinstveno pravilo u saobraćaju da oni koji se uključuju imaju prednost u odnosu na tebe koji se krećeš glavnim putem.
Da smo ušli u Prištinu, osim po putokazu, shvatili smo jer smo konačno videli i uličnu rasvetu. Od Merdara do Podujeva i od Podujeva do Prištine - ona jednostavno ne postoji.
A Priština je priča za sebe, kada je saobraćaj u pitanju. Osim što ne znaš sa koje strane će se pojaviti auto i što moraš da obratiš pažnju ko ti ablenduje zbog namere da skrene, gužva je nenormalna. Ako ikada u špicu beogradskog saobraćaja opsujete majku, Boga, vlast ili koga god, spustite se samo na 15 minuta u Prištinu. Tada će vam beogradski špic ličiti na prijatnu šetnju Knez Mihailovom ulicom.
Otud i ne čudi pitanje mog kolege, koji je bio za volanom, “da li će ispasti glup u društvu ako stane na crveno svetlo na semaforu”, pošto retko ko staje. Međutim, semafori su posebna priča. Videli smo da je na njima nešto ispisano i da se pominju Srbi.
Objasniće nam sutra srpski taksista, kada smo semafor i uslikali: “Zabraniti srpske proizvode”. Izlepili su semafore po gradu članovi Kurtijevog “Samoopredeljenja” (ko nije informisan – ekstremni politički pokret na KiM)!
Nas je put vodio ka Gračanici, poznatoj srpskoj enklavi južno od Prištine. Put nije nimalo bio jednostavan. Uz reku automobila, brdo kružnih tokova u kojima ne važu nijedno pravilo osim odlučnog bezobrazluka, nijedan, podvući ću, nijedan putokaz ne pokazuje gde je Gračanica. Ranije učitana mapa na GPS nam je pomogla. Inače, gotovo svaki natpis na srpskom jeziku na saobraćajnim znacima je precrtan sprejom.
No, čim vidite imena ulica jasno vam da ste stigli na teritoriju gde su Srbi većina. Virtuelna granica između Srba i Albanaca se oslikava i na tim tablama.
Odmah iza znaka “Gračanica”, pročitaćete: Ulica cara Lazara, Surčinska, Arsenija Čarnojevića... Mnogo jasnije nego nazivi prištinskih ulica, poput Trga Adema Demaćija, Bulevara Bila Klintona ili Sorena Pedersona (šef UNMIK-a - možete da pogađate kome je bio “naklonjeniji).
Posle nekih 50 kilometara stigli smo da naše baze, u kojoj ćemo provesti naredna dva dana.
Hotel u vlasništvu Srbina s Kosova - Bate, čoveka poslovično obaveštenog i upućenog u sva dešavanja, odnose i sukobe na Kosovu. Kažu da je kod njega garantovana bezbednost, miran san i ukusna kuhinja za sve dobronamerne goste.
U to smo se uverili.
U njegov restoran svraćaju i Srbi i Albanci i ambasadori, “biznismeni” i biznismeni, lokalni, pokrajinski i republički političari. Prilično koloritno društvo.
Lepši sir iz Gore, koji nabavlja kod preostalih srpskih porodica, mogu da vam se zakunem, nismo probali. Koliko su mali privrednici važni za opstanak Srba u pokrajini, upravo pokazuje njegov primer. Pomenuti sir nabavlja iz Gore, pastrmku iz ribnjaka manastira Dečani, rakiju od lokalnih domaćina. Većinom sve to probaju stranci.
Naspavani ujutru smo se nameračili put Prištine. Kako nismo bili oduševljeni situacijom u saobraćaju, odlučili smo se za taksi. Naš novi prijatelj postao je vozač srpskog taksija. Dok izbacuje psovke sočnije i brže od Zorice Marković, uputio nas je dodatno u prilike koje vladaju na Kosovu.
Mercedes 190 iz ko-zna-koje godine (valjda je tada prvi i poslednji put opran) bio je naše prevozno sredstvo po Prištini.
Na sve strane se vijore zastave tzv. Kosova, Albanije, EU, NATO i SAD. Vijore se sa udžerica, kioska, modernih hotela, starih zgrada u komunističkim blokovima.
To između ostalog pokazuje kakav urbanistički haos vlada u Prištini. Gradi se svuda i sve. U poređenju sa Prištinom, Kaluđerica je jedno od najuređenijih naselja (iako je Google vozilo uspelo tamo da se izgubi uz svu navigaciju).
Međutim, ovde ne vode baš prilično računa o zastavama. Ali se zato zahvaljuju na svakom koraku Americi.
Taksista nas je ostavio usred univerzitetskog kampusa, gde se nalazi nedovršena i više puta napadana Saborna Crkva Hrista Spasa.
Ovaj hram jako smeta kako tamošnjem Univerizetu, tako i svim ekstremistima u Prištini. Zato je i i ko-zna-koliko puta bio na meti vandala, a služio i za okupljanje narkomana, kao i mesto za snimanje obnaženih spotova. Danas su na ulazu postavljena metalna vrata i šipke, tako da je nemoguće ući.
Dok smo fotografisali i snimali hram, slučajno ili ne, nad našim glavama je leteo dron. U trenutku kada smo ga snimili, volšebno je odleteo.
Inače, Saborna crkva se nalazi u neposrednoj blizini zgrade Narodne biblioteke, koja je u brojnim anketama, proglašenu za jednu od najružnijih građevina na svetu.
Šetajući centrom Prištine na kiosku smo mogli da vidimo dosta slatkiša i grickalica iz srpskih fabrika.
U kafićima smo strogo komunicirali sa osobljem na engleskom jeziku. Nijedanput nisam uspeo da dobijem željenu kafu, ali ne zameram. Cene su beogradske, može se reći. Domaća kafa je 120 dinara, espreso sa mlekom 150, pivo 200, čaša vina 350-400.
Kako je za obilazak grada potrebno mnogo više od nekoliko sati, taksista nas je pokupio u dogovoreno vreme na istom mestu gde nas je ostavio i provozao kroz centar grada. Morali smo ovako da se nađemo sa njim, jer nije moguće da ga pozovemo preko mobilnog telefona, pošto nema mreža operatera iz centralne Srbije, niti je moguće biti u romingu.
Kreće ponovo luda vožnja gradom. Namera nam je bila da obiđemo sve nove znamenitosti Prištine. Instalaciju “Newborn”, spomenik Bilu Klintonu, dvoranu Jašari (nekada Boro i Ramiz).
Taksista kaže da preostali Srbi u Prištini žive mahom u zgradi Ju programa i rade u privremenim institucijama. Uz brdo psovki objašnjava da mora da se sarađuje sa Albancima, da zna albanski, ali da ne želi da ga priča (s druge strane psuje Albance, kada ne žele da pričaju srpski), kao i da se lečio u privatnoj albanskoj bolnici od kancera. Zadovoljan je uslugom i negom u toj bolnici, uz napomenu da ima mnogo bolesnih poput njega.
Verovatno posledice “Milosrdnog anđela”.
Kako nam je primarni zadatak u Prištini bio intervju sa Bedžetom Pacolijem, vratili smo se do Gračanice, jer se njegovo imanje nalazi u neposrednoj blizini. U Gračanici možeš da podigneš dinare i evre i istima da plaćaš svuda po srpskim sredinama. U albanskim, oni su već u svojim glavama članovi Evropske monetarne unije.
U zakazano vreme uputili smo ka Pacolijevom imanju, u skladu sa instrukcijama taksiste. Naišli smo na njegovu prvu vilu (ili vilu njegove braće – ko-zna). Iz kontrolne kućice izašao je crnomanjast lik.
Razgovor mog kolege sa njim je gotovo nemoguće prepričati. Uz mešanje srpskog, albanskog, engleskog, verovatno i svahilija, došli smo do momenta da nam put do Pacolijeve vile pokaže rukom imitirajući zmiju (nismo išli kod Tačija).
Vrteći se po uličicama Ajvalije (naselja između Prištine i Gračanice), nije nam polazilo za rukom da dođemo do cilja, iako smo ga na susednom brdu ugledali. Tada je usledio i prvi susret sa kosovskom policijom, pošto se Inspektorat KPS nalazi u Ajvaliji. Prilično ljubazno na lošem srpskom, službenik mi je objasnio kako dođemo do vile.
Do izolovanog imanja vodio je krivudav, ali kvalitetan drum. Za oko nam je zapala zastava OVK kako se vijori iz jednog servisa.
O Pacolijevom imanju ne vredi trošiti reči. Kažu da je potrošeno 25 miliona evra za njegovu izgradnju. Verujem da tako izgleda život holivudskih superstarova. Intervju možete pročitati ovde, a po uspešno završenom poslu vratili smo se u našu bazu. Samo ću reći da je domaća dunja sjajna.
Ta dunja je bila uvod u novu avanturu. Za susednim stolom ispostaviće se, sedeli su savetnici iz Pacolijevog ministarstva, koji su na večeru doveli agenta američke Domovinske sigurnosti, koji je boravio u Prištini zbog nekog samita.
Reč po reč, rakiju po rakiju, brzo smo došli na ideju da upoznamo noćni život Prištine. Dodatni vetar u leđa nam je bila Batina potvrda da su njegovi gosti “ u redu” i da smemo slobodno sa njima u provod.
Neću ih imenovati da im ne bih stvorio problem, ali su zaista bili ljubazni vodiči i domaćini. Od njih sam saznao da su bolesti balkanskih društava istovetne. Korupcija, pranje para, mešanje stranaca... Ipak, na sve načine pokušavaju da imitiraju američki način života. Prvo su nas odveli u sjajan bar sa džez muzikom, gde saksofon svira američki crnac. U trenutku sam pomislio da će iza paravana izaći Klinton i pridružiti mu se.
Obučeni kao i svaki Beograđanin, Novosađanka, Nišlija ili Kragujevčanka.
Uskoro smo se našli u after-hour baru, gde se strogo pušta muzika 70-ih i 80-ih. Sve lakše smo se sporazumevali uz novu voćnu rakiju. Tu su me upoznali i sa vodećim prištinskim novinarima, ali i sa jednim predstavnikom “Samoopredeljenja”.
Uz s početka ljubazno “My friend” i mnoštvo pljuvačke, izložio mi je svoju celokupnu iredentističku filozofiju. Ne želeći da ulazim u dublji sukob puštao sam ga da lupeta do momenta kada su i moji domaćini shvatili da je preterao. Na moje pitanje kako objašnjava martovski pogrom 2004. godine, on je rekao da se radilo o osveti?! Tu je završena svaka priča, demonstrativno sam krenuo da izađem, ali su me zaustavili domaćini.
Kako ne bih ispao glavni kavgadžija, iskulirao sam budalu i zahvalio se domaćinima na gostoprimstvu. Vratili su nas u hotel.
Došao je i dan za povratak kući. Nezaobilazni selfiji ispred Spomenika Milošu Obiliću i poseta Manastiru Gračanica za lepo sećanje i prepričavanje rođacima.
I onda sve ispočetka kada je u pitanju saobraćaj u Prištini. Ravno sat vremena smo se vozili kroz grad. U stvari, najviše smo stajali u mestu. Ništa manje nismo stajali ni na administrativnom prelazu. Ovoga puta zbog kolone kamiona.
Izgleda da samo biznis cveta u srpsko-albanskim odnosima. Što je svakako dobro za novi početak.
Nije mi bila ideja da kroz ovaj tekst donesem bilo kakav sud ili zaključak. Ovo je samo moje viđenje jednog poslovnog putovanja. Da ne bih ja prenosio utiske, uputite se na put i posetite srpsku zemlju.
(M.Ivas/D.Vukelić, foto: A.Nalbantjan, snimatelj: S.Lonhardt)
Povezane vesti
Sloba Radanović besan nakon vesti da su Albanci pretukli dvojicu Srba na Kosovu: "Apatija maksimalna"
Više od 600 vernika sa Kosova i Metohije posetilo manastir Visoki Dečani na Cveti
Vaskršnja radost u Kosovskom Pomoravlju: Paketići za naše najmlađe!
Dve osobe pronađene mrtve u Kosovu Polju i Prištini: Jedno telo bilo u stanu, drugo u parku
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Priče sa Weba
DVOJE MALOLETNE DECE OSTALO BEZ MAJKE Ovo je Nataša Žabić (44) iz Sremske Mitrovice koja je preminula nakon što ju je lekar pustio na kućno lečenje
SRBIN IMAO ODNOS SA LJUBAVNICOM, PA POČEO DA SE PREVIJA OD BOLOVA Na obdukciji usledio šok, pred smrt je SAMO OVO REKAO
HAOS U BEOGRADSKOM TRŽNOM CENTRU Reagovali vatrogasci, naređena hitna evakuacija: Evo šta se dogodilo
Горан
Добар сир, ракија, па кад је све бајно и сјајно чему пратња и страх. Зашто не проговори једну српску реч него све на енглеском .
Podelite komentar
Srbin 1000 posto
Mozas doci I sa tvojom zastavom I americkom ponesi I neki dron I slobodno pljuj po srbiji ovde t Niko nece nista received a kamoli uraditi jer u beogradu vise ne zive srbi nego kosmopolite Oni preko svega prelaze mozes cak I da ih pljujes receive ti hvala
Podelite komentar
☆☆☆
Eto kakvi su oni muslimani..piju rakiju.A ovamo glume neke vernike,ugrožene...
Podelite komentar