SVIH 17 VOJNIH UDARA U EVROPSKOJ UNIJI: Pa, nije samo Turska u skorije vreme rađala pučiste! (VIDEO)

Mnogo se prašine u Evropi i svetu diglo zbog pokušaja vojnog puča u Republici Turskoj, koji je izazvao oštru reakciju predsednika Erdogana, koji je čini se to shvatio kao idealnu šansu da se obračuna sa apsolutno svakim neistomišljenikom u zemlji. Budimo realni, nemoguće je da postoji 60.000 zaverenika koji su planove o državnom udaru skrivali od vlasti.

Preporučujemo

Kritika Erdoganove autoritarne i islamističke politike i pre i posle puča nema veze sa ovim tekstom, već zgražavanje zbog toga što je 2016. godine do puča uopšte i došlo.

Pre svega, zgražavanje u Evropi, koja se ponaša kao da je poslednji put videla vojni puč za vreme Karla Velikog.

Kao što ćete uskoro moći da vidite, vojni puč nije uopšte toliko neuobičajen na ovom kontinentu koliko bi savremeni političari koji ga vode želeli.

U skorije vreme, mnogo evropskih država je doživelo ili državne udare ili pokušaje državnog udara ili planove za državni udar.

Dve stvari prvo da razjasnimo.

Vojni puč u Turskoj. Printskrin: Youtube/RT

Nećemo računati sve državne udare ikada, u celoj Evropi. Računaćemo samo državne udare koji su izvedeni u trenutnim članicama Evropske unije, a nakon Drugog svetskog rata, jer se samo oni mogu okarakterisati kao "skorašnji".

Takođe, nećemo računati državne udare u zemljama bivšeg socijalističkog Istočnog bloka jer se ne uklapaju u savremenu filozofiju i ideologiju Evropske unije; drugim rečima, ne mogu se koristiti kao argument za licemerje.

Dakle.

Grčka, 1951. godine: Propali vojni puč predvođen desničarski nastrojenim armijskim oficirima.

Barikade u gradu Alžiru 1960. godine, kao podrška generalu Masuu. Foto: Wikimedia Commons/Christophe Marcheux

Francuska, 1958. godine: Vojni puč protiv predsednika Renea Kotija, sa ciljem sprečavanja formiranja vlade Pjera Pflimlena, a zbog strahovanja armijskih generala da će se narediti povlačenje iz Alžira, tada integralnog dela Francuske, u kojem buktio ustanak. Zahtev pučista je bio povratak Šarla de Gola na vlast, što se i dogovodilo; slavni general je dobio diktatorska ovlašćenja, izglasan je novi ustav i on je postao predsednik.

DA LI JE VOJNI PUČ MOGUĆ I U FRANCUSKOJ? Stanje u zemlji kritično, a prethodni udar i dalje u živom sećanju (FOTO)

Francuska, 1961. godine: Nakon što je predsednik Šarl de Gol organizovao referendum na kojem je francuski narod glasao za samoopredeljenje Alžira, izbio je novi vojni puč. Propao je. O svemu tome opširnije možete pročitate u posebnom tekstu.

Italija, 1964. godine: Planirani vojni puč desničarskih oficira, na zahtev samog predsednika republike Antonija Senjia. Nikada nije pokrenut jer se za njega saznalo vrlo brzo.

Grčka, 1967. godine: Vojni puč na čelu sa pukovnikom Jorgosom Papadopulosom. Uspostavljanje desničarskog Režima pukovnika, tako nazvanog jer su predvodnici udara bili mahom nosioci tog čina. Hunta hapsi sve za koje se sumnja da su levičari, i obilato je pomagana sa Zapada.

Grčka, 1967. godine: Kontra-udar pod palicom kralja Konstantina II, protiv Pukovnika. Neuspešan. Kralj beži iz zemlje. Šest godina kasnije na referendumu Grci formalno ruše monarhiju i uspostavljaju republiku.

Velika Britanija, 1968. godine: Na vlasti je laburistički premijer Harold Vilson, koga mnogi smatraju za sovjetskog agenta. Sesil King, vlasnik "Dejli Mirora", u privatnom razgovoru sa visokocenjenim i poštovanim lordom Mauntbetenom najavljuje krvoproliće po ulicama i rušenje vlade i pita ga da li bi želeo da bude novi premijer. Postoji, dakle, zavera. Ovaj odbija i državni udar nikada ne biva sproveden, ali se veruje da su bili uključeni mnogi bivši oficiri.

Rim, Italija. Foto: A. Nalbantjan

Italija, 1970. godine: Državni udar planiran od strane neofašističkih milicija i elemenata u okviru vojske. Plan je uključivao kidnapovanje predsednika Saragata, likvidaciju šefa policije i zauzimanje Kvirinala, ministarstva unutrašnjih poslova, ministarstva odbrane i zgrade RAI-ja. Nekoliko neofašista je upalo u zgradu MUP-a, ali je proslavljeni italijanski borac iz Drugog svetskog rata, Junio Valerio Borgeze, glavni organizator, opozvao puč.

Grčka, 1973. godine: Ratna mornarica se sprema za državni udar protiv Režima pukovnika. Biva osujećen pre izbijanja.

Grčka, 25. novembar 1973. godine: Opet vojni puč. Pukovnik Dimitrije Joanidis svrgava pukovnika Jorgosa Papadopulosa, koji je nakon ukidanja monarhije postao prvi predsednik. Razlog je predsednikova želja da ublaži stisak režima.

Kipar, 15. jul 1974. godine: Vojni puč u režiji Nacionalne garde i grčkog Režima pukovnika. Svrgnut predsednik republike, arhiepiskop Makarije III, na vlast došao nacionalista Nikos Sampson. Cilj - aneksija Kipra od strane Grčke. Ovo izaziva tursku vojnu interveniju i okupaciju severnog dela ostrva; Sampson podnosi ostavku a na vlast se vraća Makarije III. Do aneksije ne dolazi, ali zbog svega pada Režim pukovnika u Grčkoj i biva obnovljena demokratija.

Portugalija, 25. april 1974. godine: Vojni puč u Lisabonu svrgava poluvekovni režim Nove Države, četiri godine nakon smrti diktatora Antonija Salazara. Takozvana Karanfilska revolucija. Dovodi do obnove demokratije, a taj dan biva proglašen za državni praznik: Dan slobode.

Velika Britanija, 1974. godine: Na vlasti je ponovo laburistički premijer Harold Vilson, koga mnogi i dalje smatraju za sovjetskog agenta. Ponovo se priča o državnom udaru. Ponovo se pominje ime lorda Mauntbetena. Armija zauzima aerodrom "Hitrou" pod izgovorom vojne vežbe zbog mogućeg terorističkog napada IRA-e. Vlada nije obaveštena o toj akciji. Govorka se da je u pitanju ili priprema za vojni puč ili pokazivanje mišića Haroldu Vilsonu.

Španija, 1978. godine: Planirani vojni puč sa ciljem obustave tranzicije ka demokratiji, nakon skoro 40 godina konzervativne i autoritativne vladavine pod kaudiljom Fransiskom Frankom (preminuo 1975.) i njegovim režimom. Propao u povoju. Glavni zaverenici iz Civilne garde - potpukovnik Antonio Tehero, major Rikardo Inestriljas i još jedan pukovnik čije ime nikada nije obelodanjeno - osuđeni samo na nekoliko meseci zatvora. Činove zadržali.

Španija, 23. februar 1981. godine: Potpukovnik Tehero na čelu grupe od 200 oficira Civilne garde upada u donji dom španske skupštine dok se ovaj sprema da izabere Leopolda Kalva Sotela za novog premijera. 50 tenkova i dve hiljade vojnika okupiraju Valensiju. Kralj Huan Karlos izlazi na televiziju i javno osuđuje pokušaj državnog udara. Puč momentalno propada.

Španija, 2. maj 1981. godine: Planirani vojni puč u režiji grupe pukovnika na čelu sa šefom španske obaveštajne službe Hozeom Ignasiom San Martinom. Smatra se da bi ovaj udar bio ozbiljna pretnja po demokratsku tranziciju Španije, kao i uvek kada su upleteni pukovnici, pošto su oni za razliku od generala u neposrednom kontaktu sa vojnicima; no, do njega ne dolazi. Danas mnogi veruju da je državni udar od 23. februara bio nahuškan od strane kralja i njegove klike kako bi ova opasnija grupa zaverenika odustala od svoje namere, to jest, kako bi uvideli da puč ne može da im prođe.

Španija, 2. jun 1985. godine: Grupa desničarskih oficira i vojnika, zajedno sa nekim civilima, planira državni udar pod maskom lažnog napada spolja, ali odustaju.

Na kraju, pomenimo i vojni puč koji su 20. jula 1944. godine pokušali da izvedu Hitlerovi protivnici na čelu sa Klausom fon Štaufenbergom. Atentat na nemačkog "firera" je tada na nesreću propao, a to je dovelo i do propasti samog puča. Pominjemo ga zato što ovaj pokušaj danas slavi cela Evropa.

(O. Š.)