Priča o "Devojci iz grada": Kako je nastala čuvena pesma, koje tri legende su je odbile i ko je snimio pre Miroslava Ilića (VIDEO)

Obren Pjevović je još 60-ih godina dobio tekst pesme "Devojka iz grada" od Dobrice Erića. Pesmu je prvo bezuspešno nudio Dobrivoju Topaloviću, Aci Trandafiloviću, Cunetu Gojkoviću. Pre Miroslava je snimio anonimni Miladin Vukićević, a kada je Miroslav konačno otpevao čelnici PGP-a i Jugotona odbijaju da je snime

Foto: ATA images

Mnogo pesama napisano je na ovim prostorima, mnogo njih je dobilo i svoju muzičku podlogu i steklo status muzičkog hita. Ali, malo je onih koje su zaslužile da uđu u skolske udžbenike, poput pesme "Voleo sam devojku iz grada". I malo je onih čije strofe ili makar refren ne zna skoro svaka osoba na ovim prostorima. Priča o nastanku ove pesme jednako je zanimljiva kao i priča iz te iste pesme. i najbolje potvrđuje istinitost poslovice: "Nije kome je rečeno, nego kome je suđeno".

Ovo je priča o "Devojci iz grada" i kako je ona "iz nehata" proslavila baš Miroslava Ilića.

Obren Pjevović je još 60-ih godina dobio tekst pesme "Devojka iz grada" od Dobrice Erića. Pesmu je prvo bezuspešno nudio Dobrivoju Topaloviću, Aci Trandafiloviću, Cunetu Gojkoviću.

Dobrivoje je u to vreme bio pevač lokalnog kalibra sa nekoliko snimljenih ploča sa  harmonikašem i kompozitorom Draganom Aleksićem. Aca Trandafilović je bio oličenje boema i astalskog pevača, naročito gradskih pesama i romansi, tako da je elegantno odbio Obrenovu ponudu, dok je Cune, koji je u to vreme bio u samom pevačkom vrhu, pesmu je odbio sa obrazloženjem: "Jeste lepa i neobična, ali je zakovrnuta."

Miroslav Ilić je kao talentovan osnovac tada tek ušao u Obrenovu putujuću družinu "Raspevana Šumadija".

Vodili su "malog Ilića" u narodnoj nošnji da peva šumadijske pesme za zadenutim prstom za prsluče. Kompozitor i pesnik iz Čacka, Predrag Vuković Vukas, ponudio je tada Miroslavu pesmu "Na mramornoj steni", a u isto vreme Obren, uveliko ljut što "Devojku iz grada" neće niko, opet pokušava da ubedi Dobrivoja da je snimi. I tako se "gradska devojka" našla u sendviču dva buduća kuma, razapeta između Preljine i Mrčajevaca.

U isto vreme "devojka" se odmetnula i na drugu stranu: Naime, Erićevu pesmu komponuje Dobrivoje Baskić i objavljuje sa anonimnim pevačem Miladinom Vukićevićem za produkciju "Šumadija" iz Batočine. Evo kako ona zvuči u njegovoj produkciji:

Ipak, Miroslav, koji je u to vreme bio anoniman i njegov kum Dobrivoje reše da zamene pesmu - Dobrivoje snimi na "Mramornoj steni", a Miroslav pristaje da snimi "Devojku" 1972. i to na B strani ploče, pošto su na A stranu stavili pesmu "Vesna stjuardesa", u čast Vesne Vulović, preživele stjuardese iz srušenog Jatovog aviona iznad čeških Moravica.

"Devojka iz grada" konačno je bila snimljena, ali onda sledi muka - ko će da je objavi? Čelnici PGP-a I Jugotona je odbijaju, smatrajući da nije komercijalna. Na kraju je prihvata urednik Diskosa Doca Ivanković i dobija muzičku "sedmicu na lotou". Ali, onda, po objavljivanju ploče sledi novi problem - malo koji radio hoće da je emituje. Deluje smarajuće, nema refrena, zapravo, ima šest strofa. Primedba za primedbom.

Čak je izbegava i lokalni i najbliži radio Čačak, i tek na beogradskom Studiju B ona dobija ubrzanje. Veliki Duško Radović je prepoznao poetsku stranu stihova Dobrice Erića i ona počinje svoj život.

Kasnije je Miroslav Ilić pesmu presnimio u kraćoj verziji sa Draganom Aleksandrićem i sa Sonjom Savić u spotu i "Devojka iz grada" konačno kreće u osvajanje i gradova i sela širom Srbije, Balkana... Sve ostalo je istorija i legenda. I njegov dolazak u veliki grad i njegov rastanak i od grada i od nje.

A, evo na kraju i reči pesme Dobrice Erića, iako smo sigurni da je uveliko znate:

Ja sam rođen u cveću livada,

Čuvah stada pokraj reke Gruže,

Al’ zavoleh devojku iz grada,

Sa usnama k’o pupoljak ruže.

Bele ruke, a prsti k’o dirke,

Pričahu mi najnežnije bajke,

Zalud uzdah iz grudi pastirke,

Zalud suze moje stare majke.

Sin sam plavih suma i livada,

Gajih dobre konje i volove,

Zbog lepote devojke iz grada,

Zaboravih brda i dolove

Zvao sam je ulicama dugim,

I venuo k’o trava jesenja,

Jednog dana spazih je sa drugim,

Zagrljenu u senci kestenja.

Šta sad mogu već bol svoj da patim,

Mladost moju da tužim za celo,

Morao sam kući da se vratim,

Svome domu u rođeno selo.

I sad opet svoga vranca jašem,

I u krčmi krčmim svoja stada,

Kitim svirce i razbijam čaše,

I proklinjem devojku iz grada.

(Telegraf.rs/G. Milošević)