"Da stavimo malo dužu tračicu, svi su oduševljeni": Bivšeg ministra slikali skroz golog, ovako se Čoban spasio

"Tata" ili kako još vole da kažu "kralj tabloida", Robert Čoban, gostovao je u novom "5Castu" gde je prvi put ispričao detalje iz svoje karijere.

Izđemu ostalog, Čoban je u svojim tabloidima prvi uveo paparaco fotografije iz Crne Gore, a na meti njegovog fotografa našli su se gotovo svi, pa čak i tadašnji ministar Branislav Lečić.

Preporučujemo

Zbog paparaco fotografija se često našao u problemu, ali, kako je rekao, nije postojao niko ko je bio zaštićen.

- Konkretno, da. 1997. je izašla prva fotografija u toj paparaco formi. Verica Bradić i Aleksandar Tijanić na Kalemegdanu. Oni su šetali na Kalemegdanu i mi smo ih uslikali i objavili. To nije nikakva plaža, nikakav kupaći kostim ali na njoj su dvoje ljudi koji nisu u braku a šetaju kao da jesu. Bio je naslov "Golupčići na Kalemegdanu", ništa strašno. Ne mogu da se setim da li me je za to ili nešto kasnije objavljeno me je tužio, ali Aleksandar Tijanić me je često tužio. Pred kraj njegovog života moram da kažem da smo se i pomirili i imali smo normalan odnos. Nakon toga, u leto 1998. odlazimo u Crnu Goru. Ja to često, možda i neprimereno poredim sa nacionalnoim parkom u Africi pre pojave belog čoveka sa puškom. Znači, žirafe, zebre, antilope, hodaju normalno i ne očekuju da će se pojaviti neki beli čovek sa puškom, u našem slučaju aparatom. I zaistas, Vuk i Danica Drašković leže opušteno na plaži, Olja Ivanjicki do njih, Braca Grubačić. Tadašnji ministar Beko u vladi Slobodana Miloševića bio je na jahti sa Rikardom Sesom tadašnjim italijanskim ambasadorom što je bio politički skandal. Znači od estrade do politike. Moj fotograf Buda je sve to islikao. Ja sam sedeo pod maslinom na Svetom Stefanu u restoranu koji i danas postoji i čekao sam da mi donese materijal. Odneli smo u foto radnju jer tada nije postojala digitalna fotografija i izradili smo crno bele fotke. Debeo koverat sa tim fotogrfijama sam u ruci doneo nazad u Srbiju i mislio šta da radim.

U svojim prvim brojevima posebno, tada zanimljivog paparaca je imao čak i predsednika.

- Ma ne, to se nije dovodilo u pitanje. Te prve godine smo slikali čak i Mila Đukanovića gde nas je obezbeđenje primetilo, prišlo i upozorilo da možemo da slikamo, ali da im ne prilazimo. Nisu nam, kao što je danas slučaj, lomili aparate i upotrebljavali silu. Dakle, imali smo i Mila kako igra fudbal u plićaku. Ma bukvalno sve smo imali. I ja sam te fotografije doneo za Novi Sad i rekao sam sebi; ukoliko objavim deo po deo što bi mi odgovaralo zbog tiraža, krenuće da me zovu i da vrše pritisak da ne objavim sve što imam. Bolje da sve pustim u jedan broj jer tada nije bilo interneta i portala da neko zove i traži da se skine. Ode u štampu i to je gotovo, nema nazad. Tako je to sve izašlo u jednom broju i bio je apsolutni zemljotres. Po istom principu smo radili leta 1999., 2000. Onda smo se ubezobrazili do te mere da smo leta 2001. ili 2002. otišli na Adu Bojanu.

Možda i najhrabriji potez, jeste odluka da objavi tada potpuno nage fotografije tadašnjeg ministra informisanja, glumca Branislava Lečića. Čoban je ispričao i posebno zanimljivu anegdotut, kako je došao na ideju da se spasi i to na vrlo lukav način.

- I oni su tamo bili kao u nacionalnom parku (smeh). Vodili smo računa da sa trakicama zasenčimo intimna mesta. 2003. u leto, nakon Sablje, ministar kulture i informisanja je Branislav Lečić. Mi smo ga nahvatali tamo na nudističkoj plaži i napravili smo gomilu fotografija. Prilikom objave na intimno mesto smo stavili trakicu. Pošto je on ministar informisanja i može da nam naudi, ja sam predložio da stavimo malo dužu trakicu nego što bi trebalo da bude. Prosto, da bismo laskali ministru da nas ne tuži. Tako je i bilo. Svi su bili oduševljeni, nikio nije imao ništa protiv. Kasnije, kada je bio u žiriju Sterijinog pozorja sam mu to baš ispričao pa smo se nasmejali. Prevario sam neke možda žene.

- Od javnih ličnosti zbog paparaco fotografija nije ali se desila jedna situacija. Slikali smo na Adi Bojani nekog crnogorskog kreatora i u pozadini je bila jedna anonimna žena, srednjih godina, prilično krupna. Nama je promaklo i nismo ništa zasenčali. To je stvarno ogroman propust. Ja uvek govorim novinarima: " Javna ličnost je javna ličnost i ora da nosi teret slave. Obični građani su obični građani i oni moraju da budu zaštićeni". Ispostavilo se da je u pitanju žena koja je na čelu neke velike društvene firme u Novom Sadu. Da su radnici izlepili celu fabriku sa tim njenim slikama. To je bio pakao. Žena nas je tužila i dobila naravno. Ja sam sve priznao na sudu.

(Telegraf.rs)