"Tri puta su me oterali s posla" Vanja Bulić o teškom periodu i vaspitanju sinova: "Znali su za naše dugove"

Novinar i voditelj Vanja Bulić, koji ima 79 godina, iza sebe ima bogatu karijeru, ali i život ispunjen brojnim usponima i padovima.

Iako je čak tri puta ostajao bez posla, uspevao je da pronađe nove prilike i nastavi dalje, a danas, kako ističe, najveće zadovoljstvo pronalazi u porodici, supruzi sa kojom je obeležio pola veka braka i unucima koji mu ispunjavaju dane.

Preporučujemo

Bulić ne krije da mu je porodica najveći oslonac, a u razgovoru je govorio i o profesionalnim izazovima, odrastanju bez oca, koji je bio na Golom otoku, načinu na koji je vaspitavao sinove, ali i radu sa ljudima koji su prvi put stajali pred televizijskim kamerama.

Kako ističe, tajna njegovog dobrog raspoloženja i zadovoljstva krije se upravo u porodičnom životu, a posebno ga raduje što su njegovi sinovi izgradili svoje karijere i što sada može da uživa u ulozi dede.

- Kada imaš punu kuću unuka, sinova i snajki, kako možeš biti nego dobro. Imam 79 godina. Porodica je recept za zdrav život. Ja sam prošle godine 50 godina braka obeležio sa suprugom, ali imao sam sreću, verovatno što sam naleteo na nekoga ko mi odgovara potpuno i da nismo ono kao pazle, pa se našli, moglo bi da bude potpuno drugačije, ali sad je sreća i radost. Rađaju se unuci, pa malo trčiš za njima. Nije ih uvek lako stići. Ne mogu da se žalim, knjige mi idu odlično, danas idem da odgledam prvu epizodu ove serije koja će ići na RTS-u.

Tri puta ostajao bez posla

Iako danas može da se pohvali dugom i uspešnom karijerom, njegov profesionalni put nije uvek bio jednostavan. Bulić je otkrio da je tri puta dobijao otkaz, ali da je na te situacije gledao kao na priliku da pronađe nešto novo.

- Kako da nije bilo, samo što ja na padove gledam uvek optimistički. Ja sam tri puta ostajao bez posla, oteran. To je bilo za mojih tekstova u Dugi. Ja sam tada radio Dugi, ostaneš usred rata bez love. Onda posle doživljavaš ono što smo proživljavali mi svi. Jedna koleginica mi je ubijena. Te 90-e su za obične ljude bile najstrašniji dio života za mlade, a za novinara koji se na pravi način bavi svojim poslom to je najsrećnije vreme, ali u profesionalnom smislu. Meni kažu: “Nekako ste bili hrabri”, hrabrost je samo pitanje morala. Sad je druga stvar što je neki posao teži, neki nije. U nekom nosiš stalno glavu u torbi. To je bilo nama 90-ih godina. Nakon toga sam ostao bez posla na BK televiziji - kaže on i dodaje:

- Bio sam glavni urednik satelitskog programa, urednik glavnog programa i radio dve emisije, “Bisere”. Posle sam otišao na Hepi, pa me je tamo oterao gazda i posle mesec dana tražio da se vratim. Pa sam se vratio. Ja se bavim ovim poslom novinara i pisanjem i očigledno sam našao sebe u pravom poslu, poslu koji volim i koji mi lako i dobro ide. Ja nikad u životu nisam pozvao nekoga da radim nešto. Mene su uvek zvali za nešto, ali to znači da me cene i očekuju nešto od mene. Uvek mi je bilo lako - ovde ostanem bez posla, zove me ovaj drugi. Recimo za Sarajevo. Oni su pročitali u novinama da je Vanja Bulić dobio otkaz. Sutradan me zove čovek iz Sarajeva: “Da li bi svi vi radili na ovoj televiziji”. Jednom mesečno dođete, mi vam nađemo goste, snimite četiri emisije za duplo veću lovu, pa mi posle dali još jednu emisiju koju sam snimao kod mene u stanu. Pa sam bio predsednik nekog udruženja gde sam imao veće pare nego sve ovo zajedno. Sve me krenulo sa tim otkazom. Jedna vrata se zatvore, druga se otvore. A i najbitnije je čovek d***tom ne zatvara vrata odakle je otišao.

Otkrio kako su izgledale pripreme za emisije

Tokom višedecenijskog rada razgovarao je sa brojnim sagovornicima, a pripremi emisija pristupao je pažljivo, trudeći se da razume ljude koji dolaze pred kamere.

- Nema tu mnogo filozofije. Ti ljudi su gledali emisije prethodne. Videli su prvo da sam dobronameran. Znaju da dolaze u emisiju u kojoj mora da bude neka ekskluziva. Ako si došao zbog svega toga, onda bolje nemoj da dođeš. Inače sam ja uvek svakog gosta pitao: “Šta ne bi želeo da te pitam?” Ja mu kažem: “Ja moram, ako se namesti u emisiji da ja moram da ti postavim to pitanje, ja ću ga postaviti, a ti reci: “Ne želim da odgovorim na to.” A ti ako pametno postaviš to pitanje, to je jače nego njegov odgovor koji je mogao da dođe. Lepo namestiš pitanje. Jako je bitno da uđeš malo u psihu onoga s kim ćeš razgovarati. Bilo je nekih koje sam po šest meseci pripremao za emisiju. Sa jednim čovekom smo dva puta pokušali, on je ono što se kaže “psi rata”. On je bio po svim ratovima svuda. Inače radi kao ronilac, izvlači leševe, strašno. Kako su upale kamere, on mrtav, počne da se znoji. On je jedini koji nije mogao da snimi. Inače, 90% posto su mi ljudi koji su prvi put pred kamerom i niko nije imao tremu.

Supruga mu je najveća podrška, a deca su znala za njihove kredite

Porodica je bila važna i u najtežim periodima, a supruga mu je tokom svih ovih godina bila najveća podrška. Bulić smatra da su deca najviše učila posmatrajući odnos roditelja, a ne samo slušajući njihove savete.

- Isto onoliko koliko su oni imali od mene, što znači da smo našli pravi ugao. Ako smo supruga i ja proslavili prošle godine 50 godina braka, imam stvarno tri uspešna sina, to znači da sam i ja svojim delovanjem tome doprineo. Jedna od najznačajnijih institucija u svakoj porodici je zajednički ručak. Tu se kažu stvari koje ne bi rekao na drugom mestu. Kad su deca postala svesna sebe, znali su kolike imamo kredite. Kad meni kažu: “Kako si to vaspitavao decu?” Pa nisam ih ja vaspitavao. Oni su gledali kakav ja i supruga imamo odnos međusobno. Možeš ti detetu da pričaš koliko hoćeš i onda odeš u spavaću sobu i dete čuje kako terate jedno drugo da ne kažem gde. Supruga mi je najveća podrška bila stalno. Nema tu ko je glava kuće ili ne. Bitno je kad se dvoje ljudi nađu i rade stvari koje se podrazumevaju da treba da rade zajedno ili jedno više, drugo manje. Dok je supruga bila zaposlena, ja sam peglao stalno pelene. Ja sam jedini koji je kupao decu u kući. A ovo dvoje dece su namerno radili kad ona ode da napune noše, da ja perem (smeh). Pošto sam ja stvarno puno radio. Dobro sam zarađivao. U jednom trenutku sam radio na Pinku i B92, urednik u “Dugi”, pisao knjige i putovao s narodnjacima. Danas mi kažu: “Ti bi sad mogao protiv Željka Mitrovića, protiv Pinka.” Ja kažem: “Ruka koja je hlebom hranila se ne dira.”

Otac mu je bio na Golom otoku, majka je morala da prekine trudnoću

Iza njegovog vedrog duha kriju se i teška životna iskustva. Vanja je odrastao uz majku, dok je njegov otac bio na Golom otoku. Imao je svega pet i po godina kada su mu odveli oca, a majka je u tom periodu prolazila kroz izuzetno težak period.

- Moj tata je bio na Golom otoku. Ja sam rastao uz majku, jako snažnu ženu. Bila je u šestom mesecu trudnoće kad su tatu odveli, ona je morala da prekine trudnoću. Kad sažvaćeš taj neki težak deo u periodu života, onda ti posle ide sve lakše. Do devete godine je tata bio na Golom otoku, a do tada se dete formira. Kad su ćaleta odveli, ja sam imao pet i po godina. Mama mora da radi. Meni okači ključ na kanap, ja sestru za ruku, ona je godinu i po dana mlađa od mene, i napiše na papiru šta da kupim. Neki mi pričaju: “Ne znaš ti šta je dete”. Ja im kažem: “Ne znaš ti šta su blizanci na jedno dete, pa da vidiš kad počnu da jedu uši” - kaže on i dodaje:

- Jedna koleginica mi je rekla: “Kako si ti uvek nasmejan?” A kažem: “Što biste vi morali da znate kako je meni u kući?” A ono što je teško, ostavljaš tamo za sebe i to kvariš i drugima raspoloženje, a i sebi na kraju krajeva. Uvek može da nađeš nešto u sebi, pa kad odem kući, ožaliću ako treba, ali ne treba ni daviti druge ljude tim.

Ponosan na sinove: "On je bolji od mene"

Vanja Bulić posebno je ponosan na svoja tri sina, a dvojica su se tokom godina ozbiljno posvetila sportu. I sam je dugo igrao odbojku, a prestao je tek u 38. godini. Smatra da je bavljenje sportom mnogo doprinelo razvoju njegove dece.

- Igrao sam dugo odbojku, prestao sam, stalno se bojim da se negde, ne treba samo da se dogodi da se polomim. A igrao sam aktivno do 38 godine. Bio sam čak kapiten Radničkog. Sport je mnogo bitan. Meni je sport spasio decu. Prvo su išli na karate, oni su mislili da se biju tamo, pošto ne mogu da se biju, onda nisu hteli na karate. Pa su krenuli da igraju fudbal, pa košarku i odbojku. U odbojci su došli do Premijer lige. Jedan je igrao u Napulju četiri godine. Danas su najpoznatiji treneri za mlađe generacije. Dušan je radio dosta u vašoj televiziji. Najzad da radimo nešto zajedno. Sve izbegava da radimo zajedno. Ja mu u životu nisam toliko pomogao. On je strašno talentovan, a ljudi sve pričaju: “Ćale mu pomaže. Ne znam šta.” A ne vide kako radi. Prvo pogledaju da li je to loše, pa da kažu: “Pomaže mu ćale, pa ne uspeva.” To je teret na onome ko ne ume da ga nosi. Ti možeš, voliš taj posao, možda budeš i bolji i lošiji od ćaleta. Najiskrenije, on je bolji. Sve je ranije postigao u svemu nego što sam ja. Ja sam se tek u 32-oj zaposlio. On je sa 20 počeo već da radi i da piše.

(Telegraf.rs/Blic)