Jedan je od najznačajnijih srpskih umetnika, bio je žrtva ustaškog terora: Životna priča Save Šumanovića

Sava Šumanović, veliki srpski slikar, rođen je 22. januara 1896, pre 130 godina.

Šumanović, majstor pejzaža, aktova, mrtve prirode, jedan od najznačajnijih srpskih slikara uopšte, rođen je u Vinkovcima.

Preporučujemo

Sticajem okolnosti njegov otac se u tom gradu na obodu Zapadnog Srema u to vreme nalazio poslom.

Kada se porodica vratila u zavičajni Šid, Sava je imao četiri godine. Realnu gimnaziju učio je u Zemunu.

Paralelno uz gimnazijsko školovanja, posvećeno je pohađao slikarski kurs kod Isidora Junga.

Vremenom, već tada postaje vidno da ga je ljubav prema likovnom potpuno osvojila.

Njegovi bližnji, roditelji, nastojali su da ga usmere ka nečemu racionalnijem, praktičnijem. Otac, izdanak ugledne šidske građanske kuće, po obrazovanju je bio šumarski inženjer.Kao neku vrstu razumnog rešenja sinu je sugerisao studije prava. Sava se međutim nije dao.

Konačno, godine 1914. započinje studije na Višoj školi za umjetnost i obrt, u Zagrebu.

Boravak u tom gradu iskoristiće, osim podrazumevajućih školskih obaveza, za proučavanje dela starih majstora. Takođe predano proučava noviju umetnost, impresioniste, simbolizam.Uspelo mu je pritom da zadobije izvesno uvažavanje u umetničkim krugovima Zagreba. Tako godine 1918. izlaže u zagrebačkom Ulrihovom salonu zajedno sa Bogumilom Carom (1891 - 1969). Učesnik je zajedničke završne izložbe Škole za Umjetnost i obrt.

Utisak je da je Šumanović u ranijoj fazi uglavnom bio oslonjen na estetske uzore tada sveprisutne secesije, što je bio termin po kome je taj umetnički fenomen bio znan u Austrougarskoj. U Nemačkoj je korišćen i termin Jugendstil, u Francuskoj Art noveau, u Britaniji Modern style, u Sjedinjenim Državama Tifani stil.

Mladi Šumanović bavio se ilustracijom, grafikom, scenografijom, uz razume se slikarstvo. Zapažene su njegove ilustracije publikovane u književnoj reviji Juriš, pod uredničkom palicom Antuna Branka Šimića.

Po okončanju Svetskog rata, negde krajem 1920. Šumanović odlazi put Pariza, omiljeno odredište svih umetnika, sve do naših dana, uz Nujork koji je tu ulogu dobrim delom preuzeo sedamdesetih.

Višemesečni boravak u Parizu iskoristiće za dodatno obrazovanje kod Andera Lota (1885 - 1962) kod kog je pohađao i poseban kurs. U toj fazi, po svemu sudeći pod Lotovim uticajem, na njega utiču likovni stvaraoci kubizma ili konstruktivizma.

Otuda, upravo će Šumanović biti izraziti predstavnik kubističkog slikarstva u Srba.

Kada je 1922. u Beogradu održavana Peta jugoslovenska izložba, Šumanović je bio učesnik.

Dve godine potom, 1924. piše studije "Slikar o slikarstvu" i "Zašto volim Pusenovo slikarstvo".

Naredne 1925. ponovo se nalazi u Parizu, gde će izlagati i na Jesenjem salonu 1926. Upravo to je vreme nastanka njegovog čudesnog dela "Doručak na travi".

Naredne 1927. takođe u Francuskoj, Šumanović oblikuje i, po mnogima njegov najznačaji rad "Pijani brod". Reč je o platnu monumentalnih dimenzija, čija je inspiracija bila Remboova istoimena pesma. Utisak je da je likovni uzor u izvesnom smislu bio Žerikoov "Splava meduze".

Tokom tog boravka u Parizu učestvuje takođe u dekorisanju kultnog pariskog restorana "La Coupole".

Život i rad u "Gradu svetlosti" svojevrsnom onovremenom Vavilonu, nije međutim ostao bez posledica. Tako se ophrvan životom, iscrpljen i premoren, godine 1928. vraća kod njegovih u Šid, nameran pre svega da se u mirnoj, domaćoj sredini, oporavi.

U potonjem periodu nastaće njegova znamenita dela s pejzažima voljenog Srema.

Krajem te godine, septembra 1928, izlaže u Beogradu. Pošto su kritike bile iznenađujuće pohvalne, oraspoložen, s novim samopuzdanjem, izvesno uveren da se oporavio, odlučuje da se vrati u središte umetničkog života, u Pariz.

U "Gradu svetlosti" oblikovaće tada nova remek dela, kao "Crveni ćilim", "Luksemburški park", "Ležeći ženski akt".Konačno, 1930. vraća se u voljeni Šid. Nadalje će biti posvećen lokalnim temama, slika pejzaže, aktove. Tada nastaju njegove "Šiđanke" kao i "Beračice".

Neobični Šumanović, potpuno posvećen isključivo svetu umetnosti, likovnom stvaralaštvu, savremenicima je umnogome delovao osobeno, odvojeno od realnosti. Tako se njegov lični prijatelj arhitekta i takođe slikar Aleksandar Deroko, sećao kako se Šumanoviću dogodilo da ga tridesetih jednom policija privede, našavši ga kako slika na Avali.

Po Deroku, Šumanović zbunjen, a očigledno sasvim utonuo u temu koju je slikao, nije u prvom trenutku umeo razumno da objasni ko je i šta to radi.

Hrvatske ustaše uhapsile su ga u njegovoj kuči u Šidu, u zoru, na Veliku Gospojinu, 28. avgusta 1942.

Srem je, otuda i Šumanovićev Šid, kada je aprila 1941. okupirana Kraljevina Jugoslavija pripojen zloglasnoj takozvanoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.

Tog jutra ustaše su uhapsile brojne građane Šida, njih 150, da bi ih potom odveli u Sremsku Mitrovicu, gde su posle torture pobijeni, najverovatnije 30. avgusta. Među njima, nalazio se i Sava Šumanović.

(Telegraf.rs/Tanjug)