Večiti dečak sa Topličinog venca: Sećanje na Nikolu Simića

U svetu gde se slava često meri brojem naslovnih strana, Nikola Simić je bio anomalija – glumački gorostas koji je najprijatnije osećao u tišini svog voćnjaka u Progaru ili u mraku pozorišne sale, daleko od reflektora javnosti koje je privatno retko puštao blizu. Ipak, u jednom od svojih retkih i najiskrenijih televizijskih istupa, u emisiji "TV lica: Kao sav normalan svet", Nikola je otvorio vrata svoje duše, podsećajući nas zašto smo ga toliko voleli – ne samo kao Dimitrija Pantića ili Duška Dugouška, već kao čoveka koji je do poslednjeg daha odbijao da odraste.

"Ti nikada nećeš postati glumac"

Preporučujemo

Sedeći u praznoj dvorani Pozorišta na Terazijama, sa crnim naočarima koje su skrivale umorne oči, ali ne i dečački osmeh, Nikola se prisetio svojih početaka. Ironija sudbine htela je da mu upravo njegov brat, takođe glumačka legenda Slavko Simić, uputi rečenicu koja bi nekog drugog obeshrabrila: "Od tebe nikada glumac postati neće".

Slavko je u to vreme imao svoju đačku trupu, a mali Nikola je dobio ulogu nevaljalog učenika. Iako je brat bio strog kritičar, upravo je ta sumnja u Nikoli zapalila iskru inata i ljubavi prema daskama koje život znače.

Njegovo prvo "pravo" pozorište nije imalo somotske zavese. Bilo je to improvizovano igralište na tavanu zgrade na Topličinom vencu. Zavesa je bila staro komšiničino ćebe koje su "pozajmili" (i zbog čega su kasnije dobili batine metlom), a scenografija stari drveni zamrzivač. Ulaznica? Jedan papirni dinar. Već tada, Nikola je razumeo suštinu glume – to je igra, čista i nepatvorena, koja zahteva da srce ostane detinje.

Smeh kao maska za tugu

Gledajući ga na ekranu, uvek smo očekivali vic, geg, onaj prepoznatljivi ton koji nas je decenijama zasmejavao. Međutim, Nikola je u razgovoru sa Tanjom Peternek otkrio surovu stranu komedije. Govorio je o tome kako je igrati komediju najteže onda kada ti je srce slomljeno.

Prisetio se gostovanja JDP-a u Dubrovniku sa predstavom "Dundo Maroje" 1970. godine. Bio je to 17. avgust, dan kada mu je brat javio da im je otac preminuo. Nikola je te večeri izašao na scenu Lovrijenca i odigrao predstavu života. Niko u publici, pa čak ni mnoge kolege, nisu znali da se iza maestralne glume krije sin koji upravo oplakuje oca. Slično je bilo i sa majkom – sahranio ju je, a dva dana kasnije već je zasmejavao publiku u "Bubi u uhu". To je bila njegova definicija profesionalizma: "Komediju igrati nije lako".

Pantić i "živi Nikola"

Simić je sa setom pričao o popularnosti koja ga je pratila. Ispričao je anegdotu koja se i danas prepričava – kada se vraćao sa jedne sahrane, zaustavila ga je jedna žena rečima: "Čekaj da te vidim živog, dosta mi je što te gledam mrtvog na televiziji!"

Ova rečenica savršeno oslikava njegovu prisutnost u našim životima. On je bio "naš Nikola", komšija sa pijace koji kupuje povrće, čovek koji se bori sa automobilom kojem je pukla sajla, ali i večiti Pantić u kojem je svaki prosečan građanin prepoznavao sopstvenu borbu sa vetrenjačama.

Četiri braka i jedan voćnjak

Privatni život Nikole Simića bio je jednako buran kao i njegove uloge. Četiri puta se ženio i četiri puta razvodio, uvek birajući da sluša svoje srce umesto bratovljevih saveta da se "glumac ne treba ženiti". Na kraju je, kako je sam rekao, postao "slobodnjak" u svakom smislu te reči.

Svoj mir pronalazio je u prirodi. Progar je bio njegovo utočište, mesto gde je mogao da bude "lični slavuj" koji peva u tišini, daleko od gradske vreve. Tamo je orezivao voćke i prskao baštu, pripremajući se za penziju o kojoj je pričao sa onom specifičnom vrstom čežnje koju imaju samo ljudi koji su se u životu previše davali drugima.

Odlazak poslednjeg dečaka

Kada nas je Nikola Simić napustio, otišao je poslednji dečak srpskog glumišta. Njegovo gostovanje u emisiji "Kao sav normalan svet" ostaje kao testament čoveku koji je verovao da glumci nikada ne smeju sasvim da odrastu.

Danas, kada pomislimo na njega, ne vidimo samo velikog glumca. Vidimo onog dečaka sa tavana na Topličinom vencu koji, pod ukradenim ćebetom, i dalje izvodi svoju najlepšu predstavu, podsećajući nas da je život, uprkos svim tragedijama, ipak jedna velika, maestralna komedija.

(Telegraf.rs/izvor: RTS)