Umro jedan od najvećih svetskih glumaca

Jedan od najvećih svetskih glumaca, Paolo Bonačeli, preminuo je juče u 88. godini u rimskoj bolnici „San Filipo Neri“. Rođen je u Čivita Kastelani (Viterbo) 28. februara 1937. godine.

Paolo Bonačeli je bio glumac koji se istakao i na filmu i u pozorištu, radeći sa najboljim rediteljima (poznat je po njegovom „Umišljenom bolesniku“ u režiji Misirolija). Bio je aktivan i na televiziji, debitujući 1964. u „Velikim kameleonima“ Fenolja, a potom kao Šarl Bovari u adaptaciji romana Flobera.

Preporučujemo

Njegova karijera trajala je 60 godina, često je igrao uloge „negativaca“ ili likova dvosmislenog i diskutabilnog morala, ali je takođe pronalazio prostor za briljantne, često polemične, uloge. Ostaje značajno njegovo učešće u Pasolinijevom testamentalnom filmu „Salo“ ili „120 dana Sodome“, ali je radio i na setovima Bolonjinija, Rozija, Antonionija („Misterija Obervalda“), Kavanijeve i Troizija. Godine 1991, učestvujući u filmu „Džoni Stekino“ Roberta Beninjija, osvojio je nagradu „Nastro d’arđento“ (Srebrna traka), dok je u teatru Stabile u Đenovi sa Lionelom podelio trijumf Sartrovog komada „Đavo i dobri Bog“, koji je bio nepoznat u Italiji i režirao ga je Skvarcina.

Pronašao se rame uz rame sa velikim protagonistima poput Gasmana (sa njim je debitovao u diskutabilnoj postavci Pirandelove drame „Večeras improvizujemo“, 1962. godine), specijalizujući se za profinjene reči Engleza Pintera, u „Izdajama“ i, pre svega, u lepoj postavci „Zemlje niko“ koju je režirao Gvido de Montičeli. Bio je glumac otvoren za svaku valjanu priliku koja mu se ukazala, nakon što je diplomirao na Akademiji dramskih umetnosti: njegova škola nije bila škola poistovećivanja, već kritičkog posmatranja teksta i uloge iz daljine, sve to viđeno u širem kontekstu njegovog ličnog uspeha, koji se redovno obnavljao, ali mu se dopadala ideja da glumac govori i da bi poboljšao, upoznao, kritikovao društvo juče i danas.

U tako širokoj karijeri, i sa ličnom radoznalošću za novine, Bonačeli je radio u velikim pozorištima Stabile: u Torinu je igrao u „Inženjerovoj kući“ Feronea, u režiji Bepea Novela, i u pijemontskom klasiku „Nevolje gospodina Traveta“ Berzezia, 1987. godine, u neskrivenoj režiji Gregoretija, dok je rado sarađivao sa velikim glumcima, ali i sa mladim talentima sa kojima je često delio scenu. Ličnu afirmaciju ostvario je 1986. u „Oblomovu“ u režiji Bepea Navela (koji je potom celog pročitao i na Radio3 2015. godine), zatim u „Otmici Prozerpine“, nastavljajući sa reinterpretacijom klasika, od Makijavelijeve „Mandragore“, koja je tek nedavno, 1996. godine, postala opšteprihvaćena, do Šekspirovog „Henrika IV“ (2007). Izazivao je kompleksne uloge, kao u Pasolinijevom „Salo“, gde je jedan od bogatih, korumpiranih i libertinskih gospode koji su tokom ekstremnog fašizma Republike Salo četiri meseca seksualno zlostavljali i mučili 18 adolescenata, u izuzetnoj glumačkoj postavi sa Kvintavaleom, De Đorđi i Katerinom Borato, saradnicom Felinija.

Ali potom, sa istom posvećenošću koju je pokazao u oslikavanju snage Zla i korupcije, smejao se sa Beninjijem i Troizijem u filmu „Ne preostaje nam ništa osim da plačemo“, gde je igrao ulogu Leonarda da Vinčija, dok je sa Kavanijevom bio u jednom od njena tri filma o omiljenom „Frančesku“, onom iz 1986. godine, manje-više svecu, a sa Vermilerovom je igrao u „Nadam se da ću se izvući“. Nisu to bili samo domaći izbori; Bonačeli je takođe igrao u američkom kolosu „Nemoguća misija 3“ Abrama, u „Taksistima noći“ Džarmuša, reditelja koji je osvojio Zlatnog lava u Veneciji, u „Amerikancu“ sa Klunijem je otac Benedeto i, primećen od strane reditelja Alana Parkera u „Nasleđu Feramontija“, izabran je da igra retkog Turčina plavih očiju, Rifkija, cimera Breda Dejvisa u „Ponoćnom ekspresu“. Smjenjivali su se trileri, komedije, više šamarčine nego milovanja Istorije i društva: takođe je, zbog ove raznolikosti, dobio nagradu Gasman za životno delo i 2011. nagradu Simoni za pozorište, željeno priznanje za glumca koji je izgovarao uzvišene reči pesnika, igrao se sa Pirandelovom dijalektikom bez putokaza, učestvovao u Moravijinom „Svet je takav kakav je“. I, ispred svog vremena, našoj publici je predstavio „neprijatne“ tekstove Gombroviča i Vitkijeviča („Odvratna komedija jedne majke“). Na filmu nije izbegavao italijansku komediju, sa majstorima poput Skole („Situacija“ i „Arhiđavo“), Moničelija („Prljavi veš“), Nanija Loja („Otac porodice“), Vikarija („Kaput od astrahana“), ali i Salčea, uvek se oslanjajući na Moravijin roman „Ja i on“.

Bonačeli se, naravno, nije plašio uloga koje su balansirale na granici opšteg osećaja za pristojnost (bio je u problematičnom „Kaliguli“ Brasa, nikada u celosti prikazanom u Italiji uprkos luksuznoj glumačkoj postavi sa Helen Miren, O’Tulom i Astijevom), bio je zao u Cervijevom „Portretu buržoazije u crnom“; delimično se iskupljuje u Letovom filmu „Zadovoljstvo mi je ponovo vas videti“ sa Tognacijem, koji ga je režirao i u „Lošim mislima“, a potom i u „Riminiju Rimini“ Korbučija, ne odustajući od plažnog popa niti od „Božićnih praznika“ iz 1995. godine. Ali tu su i drugi važni naslovi, film o Gramšiju Del Fraa, „Izvrsni leševi“ i „Hristos se zaustavio u Eboliju“ Rozija, „Dobre vesti“ Petrija, „Mama Ebe“ Lizanija, sve alarmantne priče, društvene drame juče i danas, još jedan poznati Pirandelo, još jedan „Henrik IV“, ovog puta sa Belokijom. Među poslednjim pojavljivanjima su „Komandant“ De Anđelisa iz 2023. godine, o hrabrom ratnom vojniku, i „U Danteovoj ruci“ Džulijana Šnabela, viđen na poslednjoj Mostri u Veneciji.

Takođe je gazio vekovne kamenje Đibelina sa „Otmici Prozerpine“ Rosa di San Sekonda, sarađujući ponovo sa De Montičelijem, jednim od reditelja sa kojima je često radio, kao i Misiroli, Gregoreti i Presburger, svi oni su bili inovativne ličnosti u svetu umetnosti. Mnogo je i TV pojavljivanja: poznati naslovi iz vintage ere, „Priče o Ocu Braunu“ sa Rašelom, anarhista Bakunjin u „Đavolu na Pontelunguu“, miniserija „Na počecima mafije“, i još jedan Bolki iz starih vremena („Manon Lesko“), „Lenjinov voz“ Damijanija, „Karlo Veliki“, „Verenici“ Nočite, kao i „Hobotnica 7“ i učešće u Avatijevom doku-filmu „Rođen 6. oktobra“.

(Telegraf.rs/izvor: corriere.it)