Film "Videti čudovište" kao dokument odlaženja i apel za pamet: Autori o necenjenju ljudske mudrosti

Petog dana Festivala autorskog filma, u okviru konferencije za medije u mts Dvorani, predstavljen je dokumentarni film „Videti čudovište“, dirljiva i kompleksna priča o otporu, sećanju i suočavanju sa teškim nasleđem devedesetih godina. Film, koji je nastao kao revizija i prerada prvobitnog serijala o aktivnostima neformalne grupe intelektualaca „Beogradski krug“, predstavili su reditelj Zoran Amar i montažerka Nataša Pavlović.

Projekat rođen iz svesti: Zašto je „Videti čudovište“ relevantan baš sada?

Reditelj Zoran Amar suočio se na početku razgovora sa pitanjem o tajmingu premijere, s obzirom na to da je od događaja koje film obrađuje prošlo više од тридесет година.

Preporučujemo

„Ovo je neko lakše pitanje za početak da se svi opustimo,“ počeo je Amar, uz osmeh. „Zašto danas? Pa, ne biramo. Ovaj projekat traje od 2017. godine, prošao je nekolike faze. Bio je prvo serijal na Al Džaziri od tri epizode, bilo je više okrenuto nekom istorijskom trenutku raspada Jugoslavije… I u jednom od tih putovanja, smo Nataša i ja došli do zaključka da je vreme da se taj film oslobodi, da od serije ostane jedan film. Tako se to dogodilo, sad zašto baš sada? Pa, nije odgovor jednostavan. Ovo je mala produkcija, uglavnom samofinansirajuća kao takva, i složile bi se kockice da se sve završi. Ali, da li je taj odgovor pravi? Hajde da vam kažem ovako, mislim da je ovo pravi trenutak. Biću malo samo reklamno orijentisan, jer se neke stvari ponavljaju, jer se istorija vrlo često ponavlja i čini mi se da je bolji momenat,“ istakao je Amar, naglašavajući vanvremensku i nažalost uvek aktuelnu priču koju film nosi.

Montaža kao dramaturgija sećanja

Montažerka Nataša Pavlović potvrdila je da u dokumentaristici montaža заправо представља писање последње руке сценарија.

„Uvek kažem da je montaža, zaista, dramaturgija. Bilo je mnogo lakše sada napraviti film obzirom da smo proveli mesece pre toga radeći seriju i onda sam vladala svim materijalom. Tačno sam znala šta mi je u seriji ostalo dosadno već u startu. To nije teško kad sedite šest meseci u montaži, sve vam na kraju postane dosadno. Ali, nekako sam dosta jednostavno došla do te strukture filma,“ objasnila je Pavlović proces transformacije serije u film.

Posebno je bio izazovan, kaže, izbor arhivskog materijala, s obzirom na to да се током протеклих деценија исти материјал често појављивао у другим остварењима.

„Baš što se tiče izbora ovih dokumentarnih materijala, mislim da je tu bio jedan isključivo emotivni pristup materijalu, pošto sam savremenik tog doba, bila sam već politički svesna osoba kad su se ti ratovi dešavali, i bila je, naravno, i aktivni učesnik u svemu tome. A onda sada, gledajući taj materijal, sam shvatila koliko sam stvari potisnula. Bukvalno, mislim, ja sam ponovo bila nekako uznemirena tim materijalom koji smo, naravno, sad videli i doživeli. Ali je bilo strašno videti to ponovo i onda sam dosta, dosta lično ustvari pristupila tom odabiru,“ искрено је открила монтажерка.

Ona je naglasila da je film dobio dodatnu težinu zbog povратка одређених личности на јавну сцену. „Politički akteri koji su mi se najviše zamerili devedesetih su sada dobili svoje vrlo značajno mesto u filmu. Moram da kažem da su ti, mislim, mnogi od tih političkih aktera sada ponovo aktuelni na političkoj, na kulturnoj sceni, gde god hoćete. I mislim da je užasno važno podsetiti ljude kakvi su to likovi i kakve su ideje koje oni na ovaj ili onaj način, nekad manje eksplicitno, nekad više, ali oni zapravo zastupaju istu strašnu, krajnje desničarsku ideju i evo 2025. i dalje,“ упозорила је Pavlović.

Simboliku momenta dodatno je potkrepila, говорећи о раду на серији: „Da, kad smo radili seriju, desio se Ribnikar. Znači, to se tako, mislim, kad ste već kao mesecima u toj strašnoj priči, u gledanju tih materijala dokumentarnih, i onda se desi Ribnikar, to je izgledalo nekako potpuno logično.“

Potraga za svedocima i arhivska oskudica

Govoreći o izboru sagovornika, reditelj Amar je објаснио да је цео пројекат кренуо од идеје о разговору са Латинком Перовић.

„Ceo ovaj projekat je ustvari počeo od jednog razgovora koji smo imali [sa] Bojanom Tončićem, nažalost pokojnim novinarom, izvanrednim i, ko se ne zna, i mojim saborcem najbližim u celom ovom projektu. Sve je počelo što smo rekli: ‘Daj da odemo kod Latinke Perović i da se on popriča, šta ona misli da uopšte može da se radi oko ideje o Beogradskom krugu.’ I taj intervju je zapravo postao neka vrsta osnove da se razmišlja šta je sinopsis,“ изјавио је Amar.

On je potvrdio da je za potrebe пројекта „nekoliko puta“ pročitao celu knjigu „Druga Srbija“ u kojoj su sačuvani govori sa sesija Beogradskog kruga. Odatle je usledio najteži deo posla.

„Najvažniji posao, bar je meni to se činilo i dan-danas tako mislim, je od odličnog izabrati najbolje. Svi su ti ljudi govorili u svoje ime, u prvom licu jednine, bez političkog tona, mnogo više lično. I to je postao onaj dokument koji prvo je sa mnom rezonirao. [...] Jedan od bitnih stvari je bio da rezonira sa ovim vremenom. Bez obzira koliko je možda on dobar u onome vremenu kao kritika momenta raspada zemlje. Ali mi to citamo sada, to jest pre sedam, osam godina,“ naglasio je Amar.

Što se tiče izbora aktera za intervjue, Amar je naveo: „Izbor ljudi je bio praktično: svi koji su bili živi su bili unutra. I ono što je tužno je što zapravo i serija i film je ujedno i dokument odlaženja nekih ljudi, koji su zbog godina, i bolesti nestali.“

Oskudica arhivskog materijala bila je posebna prepreka. „Arkivni ratni pokret nije baš detaljno sačuvan kao neka vrsta arhive. Bilo je to nešto fotografija, bilo je tu par nekih snimaka. Ostala su tri audio snimka od celom od 20 sesija... Arhiva je tu bila da učini film ranjivijim, da postavi vreme, uzrok i posledicu, jer i ‘Beogradski krug’ je bio rezultat onoga što se dogodilo tokom raspada zemlje,“ rekao je Amar.

Poruka za današnjicu: „Kada ako ne sad?“

Razgovor je okončan analizom snažne uvodne rečenice: „Nama je prošlost neizvesnija od budućnosti.“

Reditelj Amar smatra да ова реченица представља срж регионалног проблема. „To je ceo sublimat, to je ta prošlost neizvesnija od budućnosti. To je balkanski fatum. To je naša sudbina. To je potraga za identitetom koji još nije pronađen. To je mitologija koja je između pogrešne, lažne i prave. I tu se, čini mi se, krije jedan problem koji je mene fascinirao, a i sad pošto sam morao više puta da gledam film, jer smo ga tehnički završavali, i fasciniran je i dan-danas: koliko mi u stvari ne cenimo pamet, ljudsku, pogotovo ako je emotivna,“ zaključio je Amar.

Montažerka Pavlović se nadovezala, dovodeći u pitanje moć umetnosti da menja globalno, ali ne i lično: „Ja ne mislim da umetnost može da promeni bilo šta na nekom opštem, relevantnom nivou, ali može kod svakog pojedinca da nešto…“ Za kraj, istakla je rečenicu koja ju je najviše dotakla: „Kada ako ne sad i ko ako ne ja.“

Film „Videti čudovište“ nastavlja svoj festivalski život, nudeći publici ogledalo prošlosti koje, nažalost, bolno reflektuje i sadašnjost.

(Telegraf.rs)