Kako da shvatite ko će osvojiti Nobelovu nagradu za književnost

Matilde Montpetit s portala The Berliner objavila je interesantan tekst pod nazivom "Kako da shvatite ko će osvojiti Nobelovu nagradu za književnost".

Prenosimo ga u celosti.

Preporučujemo

"Svake godine, poslednje četiri godine, moj čitalački klub je organizovao takmičenje pogađanja ko će osvojiti Nobelovu nagradu za književnost. Svake godine, poslednje tri, ja sam pobeđivao/la. Pošto se ne objavljuje uža lista, svi dobijamo po pet izbora autora, a pobednik dobija šešir. Sve je to dobra zabava – ali mi to shvatamo i ozbiljno, jer je književnost previše važna da nam bude svejedno ko će biti kanonizovan.

Ako želite da učestvujete – a mislim da bi trebalo – evo četiri saveta od šampiona/ke, uoči ovogodišnje objave 9. oktobra.

Prvo: poslednjih sedam godina – od 2018, kada je pobedila poljska romanopiska Olga Tokarčuk – smenjuju se muškarci i žene. Južnokorejska Han Kang je pobedila prošle godine, tako da će ovogodišnji dobitnik biti muškarac.

Drugo, Nobelova nagrada je politička, ali se ne meša u politiku. Dobitnici se često biraju zbog društvenog angažovanja njihovog dela (sa feminizmom, postkolonijalizmom, ekologijom), ali se nagrada kloni toga da se nameće u gorućim pitanjima današnjice. I prilično su plašljivi: tako da u narednih nekoliko godina neće biti dobitnika iz Rusije, Ukrajine, na arapskom ili na hebrejskom jeziku.

Treće, vole da se kreću geografski i lingvistički, a mrze da je dodeljuju Amerikancima. Američka književnost jednostavno ne treba taj podsticaj. Amerikanci koji su nedavno dobili nagradu nisu romanopisci: pesnikinja Lujz Glik je pobedila 2020. godine, nakon kontroverzne pobede Boba Dilana 2016. Poslednja Amerikanka koja je dobila nagradu pre njega bila je Toni Morison 1993. (i bila je prva dobitnica rođena u Americi još od Džona Stajnbeka 1962.!). Možda će ove godine slediti primer papstva, ali nemojte se kladiti na to.

Najvažnije: nikada, ali nikada je neće dati osobi za koju svi misle da hoće. Takva je bila sudbina Filipa Rota, Vladimira Nabokova, Artura Milera. Haruki Murakami, Karl Uve Knausgor i Margaret Atvud nikada neće pobediti, a određena vrsta onlajn ljubitelja književnosti provešće ostatak života govoreći da je ovo godina Džeralda Murnejna, i svaki put će biti u zabludi. U stvari, najbolji način da osigurate da vaš omiljeni pisac nikada ne osvoji Nobelovu nagradu je da počnete svima govoriti da hoće. I ne daj Bože da Njujork Tajms to predloži.

Jedan član mog čitalačkog kluba (neću spominjati imena) proverava kvote za klađenje da vidi koga bi trebalo da stavi na svoj listić – i tako, nikada nije pobedio. Nobelov komitet takođe proverava kvote, i svi iz top 10 bivaju bačeni u kantu. Insistiranje komiteta da nagradu dodeli neočekivanom kandidatu je pomalo kitnjasto (twee), ali je lep način da se već suženi svet književnosti ne suzi još više. Kada je tanzanijsko-britanski romanopisac Abdulrazak Gurna pobedio 2021. godine, samo je nekoliko poznavalaca postkolonijalne književnosti znalo njegovo ime: kada je ove godine objavljen njegov novi roman, Theft, bio je u izlogu svake knjižare. Svi bi ionako pročitali novog Murakamija.

Činjenica da pisac mora biti poznat, ali ne previše poznat, drži nas sve u pripravnosti. Isto tako i zahtev da bude živ: Nobelova nagrada se dodeljuje za celokupno autorsko delo, što znači da su dobitnici uglavnom stariji, ali takođe znači da često preminu prerano. (Ubeđen/a sam da se komitet grize što su odugovlačili sa dodelom nagrade španskom piscu Havijeru Marijasu, koji je preminuo 2022. godine.)

Toliko je autora koji je sigurno zaslužuju da odabir pobednika mora biti stvar osećaja. Pitao/la sam svoju koleginicu Oliviju kako je znala da će norveški dramski pisac Jon Fose pobediti 2023. Njen odgovor je bio jednostavan: „Aura.“ Zato sam i ja izabrao/la Han Kang prošle godine. Video/la sam je kako govori u Literaturhausu nekoliko meseci ranije, promovišući nemački prevod dela Greek Lessons, i rekao/rekla sam sebi: „E, to je dobitnik Nobelove nagrade.“

Sve ovo je možda pomalo neozbiljno prema književnosti, ali imam dva argumenta za ovakav pristup Nobelovoj nagradi: prvo, iako nagrada ima ogroman ekonomski i društveni uticaj, cela praksa dodeljivanja nagrada je besmislena, pa zašto se ne bismo zabavljali sa tim? Drugo, zašto ne bismo iskoristili duh takmičenja da nas podstakne da čitamo šire? Prvi put sam pročitao/la The Years Eni Erno nakon što sam je izabrao/la 2021. godine, a pošto ime ruandsko-francuske romanopiske Šolastik Mukasonga stavljam na svoj listić svake druge godine, uvek pročitam njene knjige kada izađu.

Što se tiče ove godine: pogodiću indijskog pisca Amitava Goša. Postojao je samo jedan indijski nobelovac, bengalski pesnik Rabindranat Tagore, koji je pobedio davne 1913. godine. Osim ako ne čuvaju mesto za Arundati Roj za nekoliko godina (što je vrlo moguće), potkontinent je odavno zaslužio. I neće to biti Salman Rušdi (izvini!!). Goš piše i fikciju i nefikciju, osvojio je gomilu drugih velikih nagrada (ali ne previše), a njegova perspektiva o kolonijalizmu, Opijumskim ratovima i njihovom savremenom uticaju je upravo ono što komitet voli. Otvoreno govori o BJP-u, ali živi u inostranstvu, tako da nije previše upleten u politiku. Bio bi savršen – ali sada kada sam to rekao/rekla, skinut je sa liste. Moja izvinjenja njemu i njegovoj porodici", navodi se u tekstu.

(Telegraf.rs/izvor: the-berliner.com/Mathilde Montpetit )