Čelične rešetke i akustična gitara: Kako je zatvorski nastup spasao legendu

Jedan od najrevolucionarnijih događaja u svetu muzike dogodio se 13. januara 1968. godine, kada je autobus sa natpisom „Johnny Cash“ prošao kroz masivne kapije državnog zatvora Folsom u Kaliforniji. Bio je to sudar dva sveta - čoveka koji je tražio iskupljenje za sopstvene demone i publike koja je odavno zaboravila šta ta reč znači.

Da, u pitanju su legendarni nastupi Džonija Keša u zatvoru "Folsom" pred zatvorenicima. Ovi koncerti (bilo ih je dva) su ušli u istoriju, a od toga je napravljen i "live" album pod nazivom "At Folsom Prison".

Preporučujemo

Evo i priče.

Koreni empatije: Od Nemačke do zatvorskog kruga

Sve je počelo deceniju i po ranije, hiljadama kilometara daleko. Mladi Džoni Keš, tada vojnik američkih vazduhoplovnih snaga stacioniran u SR Nemačkoj, gledao je mračni film „Inside the Walls of Folsom Prison“. Film je ostavio dubok trag na njega, nateravši ga da napiše „Folsom Prison Blues“, pesmu koja će postati njegov zaštitni znak.

Kada je pesma objavljena 1955. godine, postala je hit, ali je kod jedne specifične grupe ljudi postala kult - kod zatvorenika. Pisma su godinama stizala na Kešovu adresu. Robijaši širom Amerike u njegovom baritonu su prepoznavali nekoga ko razume njihovu izolaciju, njihov gnev i njihovu tugu. Keš je počeo da nastupa po zatvorima još 1957. godine (prvi put u Hantsvilu), ali je ideja o snimanju albuma uživo unutar zidina godinama nailazila na otpor izdavača.

Godine ponora i neočekivani saveznik

Sredinom šezdesetih, Džoni Keš je bio blizu kraja. Teška zavisnost od amfetamina i barbiturata razorila je njegov privatni život, nastupi su bili haotični ili otkazivani, a hitovi su presušili. Dok su Beatlesi i psihodelija menjali svet, Keš je izgledao kao relikt prošlosti koji polako bledi.

Preokret nastaje 1967. godine. Keš donosi čvrstu odluku da se očisti od droge, a u kući Columbia Records dolazi do smene generacija. Sudbina mu u ruke šalje Boba Džonstona, producenta poznatog po tome što je radio sa Bobom Dilanom i Lenardom Koenom. Džonston nije bio samo producent; bio je buntovnik spreman da prkosi šefovima studija koji su smatrali da je snimanje albuma u zatvoru „marketinško samoubistvo“. Na Kešovu ideju o Folsomu, Džonston je odgovorio kratko: „Hajde da to uradimo.“

Generalna proba pod budnim okom vlasti

Nekoliko dana pre koncerta, atmosfera u Sakramentu, gde je ekipa odsela, bila je napeta. Keš je u motel „El Rancho“ doveo svoj najuži krug: Džun Karter, legendarnog gitaristu Karla Perkinsa, sastav The Tennessee Three i grupu The Statler Brothers.

Vežbali su neumorno, po dva dana bez prestanka. Među pesmama koje su pripremali bila je i jedna posebna - „Greystone Chapel“. Autor pesme bio je Glen Šerli, čovek koji je u tom trenutku služio kaznu u Folsomu. Keš je pesmu dobio od zatvorskog sveštenika, velečasnog Flojda Greseta, i bio je rešen da je otpeva pred autorom. U jeku tih priprema, u motel je svratio neočekivan gost - tadašnji guverner Kalifornije Ronald Regan, koji je Kešu i ekipi poželeo sreću, nesvestan da prisustvuje stvaranju istorije.

13. januar 1968: Dan istine

U pratnji pisca Roberta Hilburna i čuvenog fotografa Džima Maršala, muzičari su ušli u zatvor. Održana su dva koncerta, jedan u 9:40 ujutru i drugi u 12:40 popodne. Strategija je bila jasna: ako prvi nastup podbaci zbog tehničkih razloga ili atmosfere, imaće popravni ispit.

MC koncerta, Hju Čeri, dao je zatvorenicima stroga uputstva: „Nemojte klicati dok se Džoni ne predstavi.“ Želeli su da snimak zabeleži tu tenziju, taj muk koji vlada u zatvoru. I zaista, kada se nakon Perkinsovih i Statlerovih uvodnih pesama začulo tiho, a zatim gromoglasno: „Hello, I'm Johnny Cash“, zidovi Folsoma su zadrhtali.

Keš nije nastupao kao zvezda koja sa visine gleda na osuđenike. On je bio jedan od njih. Pevao je o „25 minuta do vešala“, o mračnim rudnicima, o majkama koje plaču i o ljudima koji su „pucali u čoveka u Renu samo da bi gledali kako umire“. Njegov humor je bio opor, prilagođen ljudima koji nemaju šta da izgube. Kada je završio sa „Greystone Chapel“, poruka je bila jasna: čak i u najmračnijem zatvoru postoji prostor za nadu.

Cenzura, tragedija i svetska slava

Iako je album bio remek-delo, put do publike bio je trnovit. Columbia Records je u početku ignorisala izdanje, fokusirajući se na pop zvezde. Međutim, kada je singl „Folsom Prison Blues“ počeo da osvaja radio stanice, desila se tragedija - ubistvo Roberta Kenedija.

U atmosferi opšteg nasilja, stih o ubistvu u Renu postao je previše kontroverzan. Radio stanice su počele da bojkotuju pesmu. Izdavač je, protiv Kešove volje, izmontirao pesmu i izbacio taj stih. Uprkos cenzuri (ili baš zbog nje), pesma i album su eksplodirali. At Folsom Prison je dospeo na prvo mesto kantri lista i u sam vrh pop lista, a Džoni Keš je postao veći nego ikada pre.

Nasleđe koje traje pola veka

Uspeh ovog albuma nije bio samo komercijalan. On je redefinisao Keša kao „odmetnika“ (outlaw), figuru koja stoji uz običnog čoveka, grešnika i odbačenog. Nakon Folsoma usledio je nastup u San Kventinu, sopstveni TV šou i status globalne ikone.

Godine 2003, album je sertifikovan kao trostruki platinasti sa preko 3,4 miliona prodatih primeraka samo u Americi. Biblioteka američkog Kongresa uvrstila ga je u Nacionalni registar snimaka kao kulturno dobro od neprocenjivog značaja. Kritičari magazina Rolling Stone, Time i Blender redovno ga svrstavaju među deset najboljih „live“ albuma svih vremena.

Keš je imao još nastupa u zatvoru, a pamti se i onaj legendarni 1969. godine u San Kventinu.

(Telegraf.rs/izvor: Wikipedia/At Folsom Prison)