KEŽMANOVA AUTOBIOGRAFIJA: Kako sam se posvađao sa Vidićem i psovao sa Murinjom!

Knjiga bivšeg srpskog fudbalera koja će pokrenuti pitanja iz prethodnih godina

"Samo mi Bog može suditi", naslov je autobiografije nekadašnjeg reprezentativca Srbije i Crne Gore, Mateje Kežmana, koja će po svoj prilici, uzburkati ovdašnju sportsku javnost.

Nekadašnji igrač Partizana i Čelsija pisao je o svom prljavom vešu u reprezentaciji tokom Svetskog prvenstva u Nemačkoj 2006. godine, kada je selektor bio Ilija Petković.

Kežman je pisao o sukobu sa Nemanjom Vidićem i potpunom raspadu u timu, ali i o epizodi koju je imao u Čelsiju.

Slede citati iz Kežmanove knjige.

O PONUDI CRVENE ZVEZDE

"Da me, ipak, nije zvao Partizan, otišao bih u Crvenu zvezdu. Da li bih pogrešio? Ne znam. Znam samo da srce ne možeš da prevariš".

O SUKOBU SA NEMANJOM VIDIĆEM

"Koliko je bilo vatre i naboja moglo se videti i na treninzima. U medije su procurile i stvari koje nisu za novine, zbog atmosfere, ambijenta. Primera radi – moji dueli sa Vidićem. Sada, posle svega, nazvao bih to glupošću, ali tada je adrenalin bio toliki da nije bilo samokontrole. Igrali smo na dva gola i kako primim loptu, tako me Vida udari, zakači.

- Vido, šta ti je, bre, čoveče?

On mi odgovara: Ja tako treniram, tako igram!

- Znam, brate, ali imamo utakmicu, je l’ treba da me povrediš?

Vidić: Ma, ćuti, samo igraj.

Onda on primi jednu loptu, malo je gurne, a ja ga obema nogama odignem od zemlje: „Ja tako treniram, tako igram!“. Primim onda ja loptu i ne vidim Vidića, zaskoči me s leđa i napravi takav start da se čulo samo moje koleno… Stavili su me na nosila i prebacili u bolnicu. Na snimku se videlo da koleno nije puklo, ali se radilo o jakom nagnnječenju. Vidić. Bili smo nekada cimeri, igrali plejstejšn. Odlazili na piće. Sad nisam mogao da ga prepoznam…

Bez obzira na sve, Deki Stanković i ja se dogovorimo da odemo kod njega u sobu. Ušli smo, seli, ali nema priče s njim. Mislim se: Srbin, a već se pravi Englez. Hoću da popustim i izvinim se. Nema odgovora. Deki poludi i izađe iz sobe. Izađem i ja i jedno vreme nismo imali odnos kao pre. Posle tri dana mu je stradalo koleno (ipak je u pitanju bio lakat, prim. aut.). Bilo mi je krivo zbog njega, tako i zbog reprezentacije. Veliki je igrač, veliki čovek."

Dobio sam informacije da je Vidić postavio uslov - ili on ili ja, a da je Deki rekao "ako se on vrati, ja idem iz reprezentacije". Pričao sam sa obojicom, demantovali su sve i ja im verujem.

O RASPADU REPREZENTACIJE KAD JE ILIJA PETKOVIĆ POZVAO SINA

"Sve je puklo kad je selektor pozvao sina u reprezentaciju. Poštovali smo njegov izbor, ali on zbog pritiska medija i prozivki pojedinih klupskih funkcionera nije više bio svoj. U kvalifikacijama je vukao poteze koji su nas odveli u Nemačku, ali sad nismo imali selektora. Stanković, Vidić, Milošević i ja smo otišli kod njega da mu pružimo podršku, jer smo videli da je čovek odlutao.

Svi smo se povampirili, nismo ličili na sebe. Pojedini igrači su bušili druge, mislim da je bilo problema sa Koromanom i Ljubojom. Ljudi su se potpuno promenili, kao da je đavo ušao u njih. Čuli su da neće igrati, pa nisu hteli da treniraju. Ljuboja je išao kod Save i pričao ružno o meni, a onda dođe kod mene i kaže mi: Ti i ja smo tandem, neće Sava igrati. I tako od sobe do sobe. Trpeo sam do jednog trenutka, kada sam mu u restoranu rekao pred svima: Dosta bre više čoveče. Kako te nije sramota, gledaš me u oči, Savu, ideš redom i ogovaraš sve igrače".

O PSOVANJU SA MURINJOM

"Posle utakmice na kojoj nisam igrao, došao mi je Murinjov pomoćnik i rekao mi da moram na trening. Poručio sam mu da ide da trenira sam. Nekoliko trenutaka kasnije Murinjo me je pitao u čemu je moj problem, a ja sam mu rekao da je on moj problem. Počeo je da me psuje na portugalskom, ja njega na srpskom. Skočili smo jedan na drugog. Srećom, tu su bili Teri i Lampard i razdvojili nas. Posle toga smo se izvinili jedan drugom kod Abramoviča u kancelariji".

(Telegraf.rs)