"Alkaraz ukucao poslednji ekser...": Ceo svet će pričati o kolumni čuvenog Španca o finalu Australijan opena

Gotov je još jedan Australijan open, naš Novak Đoković je stao u samom finalu gde je od njega bio bolji Karlos Alkaraz. Mladi Španac je ubedljivo izgubio prvi set, ali je nakon toga uspeo da podigne nivo igre i na kraju da slavi sa 3:1 protiv najboljeg ikada.

Ovaj meč je privukao ogromnu pažnju, doslovno. Malo ko je i očekivao da će Novak uspeti da savlada Janika Sinera i dođe do finala, ali to se desilo. Novak Đoković je još jednom zadivio čitav svet svojim izdanjem.

Preporučujemo

Mislilo se da to može i protiv Alkaraza, nadali su se svi da će "stara škola" još jednom doći do uspeha, ali...

Posle finala Australijan opena se javio i čuveni španski novinar Manuel Jabois, koji je poslao jednu brutalnu poruku. On je napisao kolumnu za "El Pais" u kojoj je bio nemilosrdan, hvalio je Novaka Đokovića, hvalio je mnoge, ali... Poenta priče je da je "Alkaraz zakucao poslednji ekser u stari svet".

Manuel Jabois je jedan od najpoznatijih u Španiji, zbog čega njegova reč ima jaku težinu.

- Koliko je moralo biti veliko rivalstvo između Rodžera Federera i Rafaela Nadala da Novaku Đokoviću, najboljem teniseru u istoriji, nije bilo dovoljno da ih pobedi – morao je da ih nadživi. Morao je da provede dovoljno vremena na terenu kako bi ceo svet, tek sada, prepoznao njegovu epsku i veličanstvenu priču, da tribine skandiraju njegovo ime, da se oslobodi etikete neprijatnog gosta na zabavi Federera i Nadala s kojom je počeo i da preuzme onu najboljeg šampiona u istoriji s kojom je završio.

- Zato nije čudna njegova učtiva zaprepašćenost kada od novinara čuje da je nekada jurio Nadala i Federera, a sada Sinera i Alkaraza: kao da pitate Mesija kako je to juriti prvo Ronaldinja, a sada Lamina Jamala. „Nešto se desilo u međuvremenu" - odgovorio je Nole.

Krenuo je svoj tekst Manuel, koji je zatim odmah i nastavio veoma neugodnim rečima.

- Da bi se shvatila težina tog „nečega“, Đoković je morao da dođe gotovo do 39. godine i da u pet setova, u legendarnoj partiji, savlada gotovo nepobedivu mašinu 14 godina mlađu – Janika Sinera. Morao je da se pojavi u finalu u kojem ga više niko nije očekivao. Đokovića nikada ne očekuju – a on je uvek poslednji koji ode.

- Srbin, koji svoju ATP istoriju piše već 22 godine, prvu finalnu pobedu u Australiji ostvario je pre 18 godina. Srušio je stubove starog sveta, onog koji je počivao na jednom od najvećih rivalstava u sportu, i jedini je sposoban da zapreti stubovima novog sveta, u kojem se već formira novo, slično rivalstvo. Karijera Đokovića uliva strahopoštovanje. Između njegovog prvog i poslednjeg Australijan opena imao si vremena da dobiješ dete – i da to dete nauči da vozi auto. U vrhunskom sportu, gde su razlike minimalne i suptilne, prihvatiti to gotovo je neizdrživo. Neizdrživo je prihvatiti da je Đoković i dalje tu, kraj kreveta svojih rivala, dominirajući nad dve generacije tenisera u njihovom zenitu.

Došlo je vreme i na pominjanje Alkaraza.

- Osim jednog: Karlosa Alkaraza. Sjaj Alkaraza danas je zaslepljujući. On je čovek koji igra tenis budućnosti i nešto još vrednije – uživa u igri i zabavlja druge (čak i gospodskog Đokovića, koji se nekoliko puta nasmejao genijalnosti Murcijanca). Álvaro Benito je na Eurosportu rekao da je meč koji je Đoković odigrao protiv Sinera bio ljubavna pesma tenisu. Ta ocena važi i za karijeru Alkaraza, koji sa 22 godine ima kolekciju poena za TV-špice koja tera da se ovaj sport voli, uzdiže, puni radošću i čuđenjem; nemoguće je ne voleti tenis gledajući Karlosa Alkaraza s reketom u ruci.

Drop-šotovi da se rival izvuče na mrežu pa da ga se probije volejom, monstruozni forhendi, uglovi, passing udarci i ogromna fizička sprema – bezbroj sprintova ka nemogućim lopticama koje dižu publiku na noge. Sprinter, maratonac, udarač. I s umom koji podseća na legendu koja ga posmatra s izrazom prihvatanja, sedeći na tribinama iza njega: Rafa Nadal.

- Ima mnogo tenisera koji mogu da pošalju hiljadu lopti tik uz liniju, ali samo su dvojica aktivnih koji to mogu da urade u petom setu, uz meč-loptu protiv ili za sebe, direktnim poenom. Bez da im se ruka i najmanje stegne i bez da se samopouzdanje i za nijansu poljulja. Ta dvojica su upravo igrala u Melburnu.

Potom, stigao je Manuel i do kraja svoje kolumne.

- Alkaraz je pobedio jer je bolje pročitao Đokovićev umor, jer se oporavio od šoka prvog seta, u kojem se Srbin poigravao snažnim forhendima sa Alkarazovom formom, koja se sporo zagrevala. Bio mu je potreban jedan od onih poena koji pokrenu publiku i njega samog – uz povik „vamos“ i ruku prislonjenu uz uvo, kao znak da sve počinje da ide kako treba. I tako je i bilo. Nadigrao je Đokovića u drugom, trećem i četvrtom setu i učinio ono što je bilo izuzetno teško: potkopao je Noleovo poverenje u sopstveno telo, energiju i noge. Stizao je Alkaraz do lopti koje nije bilo strašno izgubiti, ali ih je stizao kako bi naterao Đokovića da nastavi da trči i udara; a svaki poen koji je Đoković imao dobijen pa ga izgubio bio je projektil u njegovo samopouzdanje. Kada moraš pažljivo da biraš koliko fizičkog napora trošiš i koliku snagu zahtevaš za poen, a izgubiš ga jer je s druge strane neko ko ti izjeda noge i glavu poput termita – telo to oseti. A kada telo popusti, vinersi odlaze nekoliko centimetara dalje, zovu se auti; noge slabije slušaju, a drop-šotovi i uglovi te melju.

- I Alkaraz, izuzetno pametan, provukao se baš tuda, kroz tu pukotinu, da pokaže ono uobičajeno – neograničene resurse. Maskirajući udarac do poslednjeg trenutka, pretvorio je neosvojivog tenisera u deo nezamislivog šoua koji ispunjava sve što obećava na ulazu. To je veličanstven cirkus, ali cirkus pobednika koji piše, kao što je Đoković pisao svoju, sopstvenu zadivljujuću istoriju. A to je ujedno i ljubavna priča ove zemlje s tenisom.

(Telegraf.rs)