Nema novih Novaka, ima novih Rafaela

Sve ove godine nisu bile dovoljne da se stvori određeni sistem koji bi i posle Novaka Đokovića imao Novaka Đokovića. Dok je Srbija gledala i divila se ružama iz betona, Španija je zalivala baštu. Treći najpopularniji sport na svetu je našu zemlju dve decenije gledao kao jako uporište, poštovao talente i bacao lovorike pred naše šampione, ali će to, po svemu sudeći, biti samo album slika koji ćemo s vremena na vreme vaditi iz prašnjavih delova ormara kao baba kada joj dođu unuci. Već smo ignorisali mnogo upozorenja, sve budilnike i alarme i približili se ideji kampanjskog učenika.

Možda nismo bili teniska nacija, ali smo početkom ovog veka postali. I nije Novak jedini koji nas je učinio takvim. Ana Ivanović, Jelena Janković, Nenad Zimonjić, pa Janko Tipsarević, Viktor Troicki... Svi su bili ili prvi na svetu ili osvajali Grend slemove ili bili u Top 10 ili u Top 15. Generalno, svi su oni uz Đokovića bili relevantni na polju belog sporta.

Preporučujemo

Mogu se dodati i Laslo Đere i Dušan Lajović, sada i Aleksandra Krunić. Osvajač serije 500, finalista Mastersa i finalistkinja Grend slemova u dublu.

Sve gorepomenuto se komešalo u prošlih 20 godina. Oslanjali smo se na individualne uspehe i očekivali da će pojedinačne porodice gurati snove svojih sinova i ćerki, slati ih širom Evrope i sveta da se teniski školuju kako bi oni kasnije pod zastavom Srbije činili ono što čine.

Dok se Srbija nada da bi od Hamada Međedovića mogla da se dobije neka brzina više i ulazak u sami krem, izgubila se čitava suština problema. Pomireni sa sudbinom, zaboravili smo da nijedno od pomenutih imena nije plod sistema srpskog tenisa, jer on praktično i ne postoji. Makar ne postoji dobar. Hamad je primerak onoga što je moglo da se proizvodi u desetinama da je Đoković mogao da nastavi sa izradom plana. Sve je stalo.

Boli činjenica da se trenutno u Srbiji nalazi više kineskih, ukrajinskih i ruskih tenisera i teniserki koji pokazuju obrise budućih zvezda teniskog neba. Među tim mladim snagama nema mnogo srpskog materijala.

E, sada, Španija kao jedna sportska nacija (kako i mi sebe gledamo, jelte) nije dopustila da prolaze vozovi i nije ostala gluva na alarme. Na temeljima svog sistema su izgradili još bolji, a onda još bolji. Nema potrebe da se to dokazuje kada je dokaz pred vašim očima.

Novak se titanski borio sa Rafaelom Nadalom skoro dve decenije, a dok je Nadal polako mahao sceni, na nju je stupio Karlos Alkaraz. A, dok Karlitos stoji kao jedan od dva najveća tenisera današnjice i dok Novak ulaže nadljudske napore da se bori sa njim i Janikom Sinerom, Španci su uspeli da izbace novog Rafaela sa prezimenom Hodar.

Ovaj mladić je u samo nešto više od godinu dana uspeo da se sa ruba 1000 najboljih pojavi u Top 15 i da dođe sada već jako blizu uskom krugu favorita za osvajanje Grend slema.

Sa tek napunjenih 19 godina, ima jednu ATP titulu i jedno finale, ali i četvrtfinale Grend slema. Ima i Top 10 pobedu, ima i četvrtfinala Mastersa, ima sve što je potrebno da napravi sledeći korak.

I dok smo mi ostali na Novaku, Španija ne samo da je sa Rafaela prešla na Karlosa, već je dobila i novog Rafaela.

Dok se mi nadamo 25. Grend slem tituli istinskoj legendi ovog sporta, nemamo nijednog drugog ko bi mogao i da pomisli na takav uspeh. Makar za sada. Ali, ne obećava da ćemo u skorije vreme.

Nadal je svoj poslednji Grend slem osvojio 2022. godine, a Alkaraz je nakon toga samo ušao u njegove patike, preuzeo štafetu i podigao trofej. Čak i sada kada ga nema, Španci imaju čemu da se nadaju.

Nama kada Novaka nema, možemo se nadati samo fantaziji. Da li je tenis zaista bio naša prolazna stvar?

Da li ćemo ikada Međedovića moći da vidimo makar blizu vatre? Eksperti kažu da za to postoji utemeljenje, ali realnost trenutno govori da je njegov domet treće kolo. Premalo je to za sportske apetite. O tome je pričao i Damir Džumhur, da je možda Novak, koliko je pomogao, toliko i odmogao srpski tenis. Da je postavio lestvicu toliko visoko da je sve osim osvajanje Grend slema neuspeh.

Nije to baš tako. Žar bi se dobio i jednim četvrtfinalom, a raspalila bi se prava vatra jednim polufinalom. Znamo da se Novak ne rađa često. Štaviše, verovatno se neće u Srbiji roditi u ovom veku (najmanje).

I ne brine Hamad. On je sada već dugo blizu Top 50, nema sumnje da će i ući u to društvo, pitanje je dana, ali je isto toliko pitanje želuca koji će morati da se evidentno skrati.

Bio je veliki, a kada ode Novak skratiće se za 10 puta. Brine najviše da, ne da nemamo potencijalnog Đokovića, nego da nemamo ni potencijalnog novog Hamada.

Jedini tračak nade koji bi po ekspertima mogao da se probije kroz srpsko nebo jesu možda Luna Vujović i Teodora Kostović. Možda dolazi novo vreme ženskog tenisa.

To Španci, recimo, nemaju. Za sada. Ali, uzimajući u obzir o kakvoj sportskoj naciji je reč, pokušaće i to da naprave. Čini se da im sada to i nije u glavnom etru.

Martin Landaluse, Danijel Merida i Rafael Hodar. Ne treba im kvantitet, nego kvalitet. A, imaju ga. Ima brojnijih nacija u Top 100, i to dosta, ali niko toliko egzaktno ne udara na vrh kao oni.

Hodar je sa ovom igrom ubrzo u 10 najboljih.

Da li bi, u slučaju da postoji bilo kakvo htenje da se uspostavi sistem makar sa zakašnjenjem, najbolje bilo da odemo u Španiju i vidimo šta oni rade?

Da pokušamo da preslikamo? Jeste da oni na svom tlu imaju Masters i nekoliko još bitnih turnira, ali je evidentno da pripremaju svoje mlade za te iskorake.

Bez da opravdam Srbiju, mora se priznati da imamo dosta manji genetski bazen od Španaca. Skoro 7-8 puta.

Ali, i zemlje poput Češke koje su slične po brojnosti i sportskom nastojanju u tenisu beleže ozbiljne rezultate u kontinuitetu. Kod Čeha je to trenutno među damama, ali i među momcima su ozbiljno kotirani uz pomoć Menšika, Lehečke, Mahača... Odatle dolaze obe ovosezonske finalistkinje Vimbldona!

Da li je kasno?

Ne.

Nije nikada kasno, ali ne moramo ni ponovo da gradimo od nule u kući čoveka koji je najbolji svih vremena u tom sportu. Da je moralo ranije da se razmišlja, moralo je.

Ruže iz betona su nas obradovale i uveseljavaju nas već 20 godina, ali individualni razvitak se pokazao kao neodrživ i ne nešto što zaista može da nam održi jedan sport.

Kada iz Srbije izađe šampion, a da se nije većinu svoje karijere teniski školovao u nekim drugim zemljama, znaćemo da se ova kuća probudila i da neće više nikada zaspati.

(Telegraf.rs)