NEKA MI SRCE POČIVA PORED SAMIJA: Poslednja želja Vuka Bojovića koja će vas rasplakati!

- Kad je moja omiljena životinja, majmun Sami, umro, sahranio sam ga u zoološkom vrtu, a tu počiva i moj pas Laki. Voleo bih, kad umrem, da tu sahrane moje srce. Tad bih počivao srećan - pričao je pre četiri godine u intervjuu direktor Beogradskog zoo vrta

Dugogodišnji direktor beogradskog Zoološkog vrta Vukosav Vuk Bojović preminuo je jutros u 74. godini.

Poznat kao veliki ljubitelj životinja, Bojović je svojevremeno izrazio želju da bude sahranjen u zoološkom vrtu pored psa Lakija i šimpanze Samija.

On je u intervjuu "Politici" aprila 2010. ispričao otkud u zoo vrtu, kako je njegova porodica reagovala na to i koje su mu najdraže životinje.

- Ulogu direktora zoološkog vrta dobio sam kad to niko nije hteo da bude. Do 1986, dok nisam došao, bio je mučilište za životinje, drveće se osušilo, zgrade oronule... A ja sam oduvek voleo životinje i rad u prirodi. Zoološki vrt je 11. jula 1936. od svojih para i na svom imanju osnovao Vlada Ilić, trgovac štofom i gradonačelnik. Zološki vrt je tada bio dvostruko veći. Prostirao se sve do Nebojšine kule. Moj stav je da se taj prostor vrati Vrtu.

Kako je porodica prihvatila tu vašu odluku?

- Primedbu je imala samo moja majka Jovanka. Kad je čula šta ću da radim poručila mi je: "Othranila sam te i odškolovala uz mnogo muka, a bila sam uboga udovica. Mojoj sreći nije bilo kraja kad si završio najvišu školu, a sad čuvaš životinje u Beogradu. To si mogao da činiš i ovde, bez škole, na Durmitoru". Ipak, majci sam posle sve objasnio.

Koja je bila vaša omiljena životinja?

- Šimpanza Sami. Bio je prek i divalj. Ali, istovremeno, pravi gospodin majmun. Bežao je iz vrta i ja sam ga vraćao. A šimpanza je opasniji od tigra. Kad sam ga, na Studentskom trgu, spasao od milicionera s puškama, ušao je u kola i seo iza mene. Jednom rukom sam vozio, a drugom ga hranio salatom. Milicionerima sam rekao da pucaju samo ako vide da me davi... Kad je umro sahranio sam ga u zoološkom vrtu, a tu počiva i moj pas Laki. Voleo bih, kad umrem, da tu sahrane moje srce. Tad bih počivao srećan.

Kakav imate odnos prema novcu?

- Novac ne može da me usreći. Kad su mi odredili veliku platu nisam hteo da je uzmem. Mogao sam da imam i novac i slavu kao vajar. Ali, ja nisam hteo da budem rob novca. Samo su mi žene uvek bile opsesija. Zbog njih sam naučio hiljade pesama. Ne znam na šta bi ličio svet bez žena. Na to ne smem ni da pomislim.

Gde ste sve išli zbog životinja?

- Video sam Sibir, Čukotku i Kamčatku... Malo je ljudi stiglo u taj deo sveta. Kamčatka je zemlja reka, šuma i „tostova”. To su njihove čuvene zdravice. I tu, u jednoj vojnoj bazi, gde sam bio s našim lovcima, deset starešina je održalo deset zdravica. A kad je došao red na mene bio sam već mrtav pijan. Ipak, ustao sam i posle zdravic, kazao: „Kad u mojoj zemlji ističem svoju muškost uvek kažem: koga sam ja j...o i koga su Rusi oslobodili taj to pamti večito”! I niko mi to nije zamerio. Naprotiv. Dobio sam tu dva medveda: Mašu i Mišu.

Šta može da se nauči u Zoološkom vrtu?

- Mnogo toga ljudi mogu da nauče od životinja, a ima i sličnosti. Evo, prvi primer je moj kitnjasti i lepi paun Mihajlo, koji se šeta pored kafića s raširenom "lepezom" od repa. On se pola godine udvarao jednoj paunici, a ona nije htela njega. Uzela je nekog metiljavog. I sad mi kažite da su velike razlike između ljudi i životinja u prihvatanju i odbijanju ljubavi. A ima ovde i drugih pouka. Naprimer: izbor vođe čopora. Tačno se zna da to mora da bude najpametniji i najspretniji; onaj koji se ničega ne plaši.

A da li se vi nečega plašite?

- Podlosti, kukavičluka, ljubomore, zavisti, zlobe, gluposti, mržnje... Svega onog što nisam ja i što nikad ne mogu da budem.

(Telegraf.rs)