Ispovest devojke koja je sa 6 godina učestvovala u protestima 5. oktobra: Mnogo je ljudi plakalo, krvarilo, a onda su bacili suzavac na nas

- Tata me je stavio na ramena i tako sa visine osećala sam se moćno. A onda sam počela da se gušim.

- Odjednom su počele da me peku oči i shvatila sam da sam u centru nečeg mnogo lošeg. Uplašila sam se za svoj život i život oca koji me nosio na ramenima. Samo sam želela da se sve završi - priča Milena Jovanović 17 godina nakon protesta u kojima je tog 5. oktobra 2000. godine učestvovala kao 6-godiašnjakinja.

Najjače fotografije sa protesta petog oktobra

Preporučujemo

Bila je samo jedna u masi od nekoliko desetina hiljada ljudi koji su se tad našli ispred Narodne Skupštine u Beogradu. Ali, ono što je nju izdvajalo u masi koja je došla da svrgne Slobodana Miloševića s vlasti je što je bila jedna od najmlađih.

Sa samo šest godina, učestvovala je u najmasovnijem protestu u Srbiji od 90-ih godina, protestu koji je do skoro nazivan "demokratskom revolucijom".

- Tada sam prvi put videla nasilje. I policiju koja je delovala slabije od mene. Pitala sam se šta ćemo tu mi i svi ti ljudi iz cele Srbije? Mnogo je ljudi plakalo, krvarilo, tukli su se pred mojim očima. A onda sam videla dim i stampedo koji juriša - priseća se.

- Plakala sam, ali ne od straha, već zbog nečega što mi je peklo oči. Bilo mi je muka, ali nisam znala od čega. Posle su mi objasnili šta je suzavac. Lupala sam u šerpe iz sve snage, čak sam imala i omiljenu pištaljku, ali mi je do tog velikog haosa sve izgledalo samo kao jedna velika porodična šetnja - dodaje.

Kada je tog dana sa ocem krenula na protest, rekao joj je da idu u borbu za njenu budućnost.

- Lagali su me da sam tu zato što ću se sutra nešto pitati. Svakog dana mi objašnjavali teške reči: diktatura, tiranija, demokratija, evolucija, revolucija. Na kraju sam pomislila da sam i ja poput onih što se u crtaćima bore protiv nečega. Nešto kao dobro protiv zla.

- Roditelji su me učili da mogu da promenim sve, bez nasilja i krvi. Ali, tog 5. oktobra bilo je svega - kaže mi tačno 17 godina posle svega.

Kada se policija povukla i demonstranti ušli u Narodnu Skupštinu, osetila je veliko olakšanje.

- Nije to bilo zato što sam se osećala kao da smo pobedili. Samo sam bila zahvalna što smo tata i ja nepovređeni. Držala sam se čvrsto za njegova ramena dok me nosio kroz masu i trudila se da što manje gledam oko sebe, ali će mi zauvek u glavi ostati miris dima, suzavca i tragovi krvi na betonu.

Mnogo godina kasnije, Milena živi i radi u Beogradu, a sa ocem više i ne priča o tom 5. oktobru.

- Ne bih sad da ospem po tome da je ta obećana demokratija skrenula u stranu, ali se zapitaš gde je ta rulja koja je jurila tih dana i da li se umorila od te prevelike promene. Odrastaš u međuvremenu i sve se menja. Tranzicija postane samo tu neka reč što se prečesto koristi, a kriza svakodnevica - zaključuje.

(J.S)