Smrad se širi zgradom, panika u ulazu, usamljeni starac umro je u stanu! Drage komšije, pa gde ste vi do sada?

Svi će nestašnog tinejdžera u zgradi pozivati na red, vaspitne lekcije gromoglasno će pratiti dečju jurnjavu, šaputaće se o nezgodnom komšiji kome niko ne sme da se zameri i možda će svi znati i ko je novi švaler u ulazu.

A svi će zaboraviti na usamljenu baku ili deku, neće ni pogledati vrata njihovog stana koji odiše tugom, bolom i podseća na kraj...

Preporučujemo

I ne prođu dva - tri meseca, kad eto nove vesti, ali uvek stare, poznate, uvek iste. Komšija ili komšinica živeli su sami u stanu, a onda njega ili nju nekoliko nedelja niko nije video, niti ga/je se setio, sve dok u zgradi nije počeo da se širi neprijatan miris.

Stigla je policija, hitna pomoć, stan je zapečaćen, ali nije imao ko da ga očisti i stanari će još neko vreme da se muče sa posledicama. Onda će se naći neki naslednik, neko ko je odavno zaboravio svoju tetku, ujaka, strica, a koji će stan urediti i izdati za finu kiriju uz depozit, dok će na neprijatan događaj svi zaboraviti.

Znate li ko sve živi u vašoj zgradi i da li vam je ikada palo napamet da pokucate na vrata onih starijih i upitate ih treba li im nešto?

Zamislite te starce koji, ma kako žudno želeli da žive samostalan život, jedva odšetaju do prodavcnice, a iza zatvorenih vrata njihovog stana razvija se nepregledni svet tuge, sete i bola. Fizički su sve više iznemogli, možda su i pali, ili su gladni, žedni.

A vi? Prolazite pored njihovih vrata kao da to nije stan, kao da tu nema života, jurite za svojim poslom i ne marite. A normalno, reći ćete, ne možete kucati na sva vrata niti misliti na svakog komšiju, pa - imaju valjda oni nekoga ko se o njima brine. Možda i nemaju.

Zgrada je ipak neka vrsta zajednice. To je komšiluk. Negde, krajičkom oka, svi treba jedni druge da motre i, osim onih vaspitnih lekcija i tračeva koji se šire vertikalom, setite se da ima i onih kojima je naša briga, ipak, potrebna.

"Dobar dan, komšija, da li vam danas nešto treba?" - kada bismo imali naviku da pokucamo na ta vrata od kojih najviše bežimo, ne bi nikada bilo tako strašnih vesti o smrti i neprijatnom mirisu koji uzbunjuje čitavu zgradu. Panika, hvatanje za kosu, mirisi, čišćenje - sad kad je kasno svi će da se dignu na noge, ali pri tome i dalje niko neće spominjanti baku ili deku, već samo te neprijatne posledice njihove smrti zbog koje je neko drugi ko se o njima nije brinuo - kriv.

(Telegraf.rs)