21 godina od ubistva šestorice srpskih mladića na KiM: "Našli su mog sina izrešetanog u lokvi krvi"

Ljubomir Ristić, otac ubijenog Svetislava, ističe da porodice ubijenih mladića 21 godinu čekaju istinu i pravdu, ali da, kako vreme odmiče, sve manje veruju da će istina ugledati svetlost dana

Danas se navršava 21 godina od svirepog ubistva šestorice srpskih mladića u pećkom kafiću "Panda", na Kosovu i Metohiji.

Tog 14. decembra 1998. ubijeni su Ivan Obradović (15), Vukota Gvozdenović (16), Svetislav Ristić (18), Zoran Stanojević (18), Ivan Radević (24) i Dragan Trifović (18), a ranjeni su Vlado Lončarević (18), Mirsad Šabović (34) i Nikola Rajović (18).

Preporučujemo

Nesrećni mladići kobnog dana sedeli su, kao i svakog drugog dana, u pomenutom lokalu. Međutim, dvojica maskiranih muškaraca oko 20 sati uletela su u kafić noseći automatske puške i počinila nezapamćen zločin.

Ljubomir Ristić, otac ubijenog Svetislava, ističe da porodice ubijenih mladića 21 godinu čekaju istinu i pravdu, ali da, kako vreme odmiče, sve manje veruju da će istina ugledati svetlost dana.

Ne postoje reči kojima, kako kaže, može opisati bol, tugu i nemoć porodica koje su morale da posmrtne ostatke svojih sinova prenesu u mesta u kojima su se nastanile bežeći od albanskih ekstremista.

Ristić će nameniti sveću sinu na groblju u Beogradu, jer se, kako navodi, odselio iz Peći pošto "nije imao snage ni života da gleda objekat u kome su njegovom sinu i sinovljevim vršnjacima oduzeti životi".

Sin Milene Radević, Ivan, ubijen je tog 14. decembra. Šest meseci nakon tog kobnog događaja, njen muž Bogdan Radević je kidnapovan.

Govoreći na Četvrtom forumu za tranzicionu pravdu, održanom 28-29. oktobra 2008, u Prištini, Milena je svedočila o bolu koji proživljava ona, ali i ostale porodice koje su te noći izgubile decu.

- Teško je onome shvatiti ko nije doživeo tu tragediju, bez obzira koje je vere, nacije… Nije mi jasno zašto se i dan danas ćuti, ko je počinilac tog zločina, zašto su ubijeni, ko ih je ubio, ko stoji iza toga… Našli su mog Ivana u lokvi krvi… Nisam mogla da prihvatim, smrt je pokosila moje prvo dete, mog prvenca… Zakukalo je još pet majki… To je bila crna i kobna noć koju ću pamtiti celog života, što me najviše boli, ko ga je ubio, zašto ga je ubio… Sahranila sam ga, ali sam nemoćna da odem na njegov grob ako nemam pratnju, ako se ne najavim da idem da se isplačem na tom grobu… Plačem po izbeglištvu i tuđim kampovima i kućama i to me boli… Ne samo što sam izgubila sina i supruga već i sve ono što sam stvarala… Da se sazna ko ih je ubio bi me ohrabrilo i pomoglo mi da dalje živim… - rekla je ona tada.

(Telegraf.rs)