Bio je najbolji prijatelj Moma Kapora, pa opet, nije često dolazio u Beograd: Ja bih jedino živeo u svojoj kući, a moja kuća je Jugoslavija

Nije došao na hodoljublje Beogradu, nego svojoj slici

Avgust 1980. godine bio je vreo toliko da se asfalt pod belim sandalama sveže isfeniranih gospođa žario do usijanja. Ličio je na onaj lepljivo vreli dan s početka Kamijevog "Stranca". Baš tog perioda Jugoslavije se svi sećamo s nekom setom, jer stara su vremena uvek dobra vremena. A i kako zaboraviti Zuka Džumhura, koji je baš tih vrelih dana dobio nekoliko pitanja na koja je morao odgovoriti. Ovako je to preneo  Jugopapir:

"Godina je 1980. Stara zgrada beogradskog aerodroma za koji dan treba, posle dugog preuređivanja, da bude otvorena. Stotine ljudi nešto radi, nosi, montira, a među njima je i hodoljub Zuko Džumhur. Pozvali su ga da popravi svoju fresku koju je radio davne zime kada je aerodrom otvaran.

KAKO SMO UDARNIČKI RADILI ZA VREME TITA: Mladi za 7 meseci išamaraju 242 km pruge, 1.066 km autoputa za 6 godina (FOTO)

- Bilo je strašno hladno. Radio sam je kao srednjovekovnu fresku: vlažan malter, mešavina jaja i boje. Duvala je košava, a stakla nisu bila postavljena. Bilo je mnogo radnika. A ostalo mi je u sećanju kako su neki Slovenci bili obučeni baš kao radnici: radni kombinezoni, radnička odela. Ostalo mi je to u sećanju jer su radnici pre dvadeset godina bili neki narod seljački, u opancima, šubarama... - rekao je Džumhur.

Freska je krasila skupi restoran. Po novom projektu trebalo ju je srušiti, nije imala mesta u novoj, adaptiranoj, modernoj zgradi, ali, tokom rada, neko se ipak setio da bi je trebalo sačuvati.

Samo, u to vreme je već toliko bila oštećena, toliko izlupana kao da je stvarno rađena u mračnom srednjem veku i izložena surovostima osvajača.

Dan dva pred ponovno otvaranje aerodroma, Zuko Džumhur sa ćerkom Donizadom i sa još jednim mladim slikarem leči rane svojoj slici. Nije došao na hodoljublje Beogradu, nego svojoj slici.

- Freska do sada nije imala imena, a mogla bi da se zove "Radost neba i zemlje", ili "Ludost neba i zemlje". Svi na njoj lete u nebo, svi se raduju. Ima i snova. Mogla bi se zvati i "Sanovnik". Svaki i svačiji život je stvoren od snova. Samo, neki ljudi nisu svjesni toga, a drugi neće da obrate pažnju na taj kvalitet života.

- A čovek bi morao sebi da dozvoli da sanja. Samo, možda se neki boje poletanja u snove jer strahuju da se neće vratiti u javu. A java je, kako za koga. Ima mnogo nesrećnih ljudi. Ona zavisi od života i sreće, ali i od čovekove naravi. Namćori su i sebi teški! Kod mene je, pak, java veliki strah. Ja se ničega toliko ne plašim kao televizije! - rekao je Džumhur.

Hodoljub Džumhur koji ide po svetu i televizijski narod obaveštava o svojim pohodima, veću muku od televizije nema. Šta ga to muči kad izgleda kao da on to neobavezno radi, onako za svoju ljubav i zadovoljstvo.

- Znam da me ljudi gledaju i slušaju, ali znam i da nekoga mogu ugnjaviti, da nekom mogu dosađivati, da neko može ugasiti ono dugme! Može se zatvoriti knjiga, može se okrenuti pogled sa slike, ali zatvoriti televizor! Za moju šestogodišnju unuku Mašu, televizija je stara, matora, bajata sprava, a ja sam čovek iz perioda radija na slušalice - istakao je on.

Pre sedam godina Džumhur je sa rediteljem krenuo da hodoljubi po toplim zemljama sveta. A kako je vreme prolazilo, zaboraviše pustinje i prašume i stigoše na hladni, daleki sever.

Sada, posle dva meseca provedena "tamo daleko" tvrdi da je sreo sjajne ljude koji su, iako žive u ledu, topli i srdačni.

- Ja bih jedino živeo u svojoj kući, a moja kuća je Jugoslavija - kaže hodoljub Džumhur.

Pre deset godina novinar, slikar, pisac i veliki putnik Zuko Džumhur krenuo je na jedno putovanje. Stigao je do Mostara, ali tu ga je zadesio moždani udar. Oduzela mu se leva strana. Mesec dana je ležao u bolnici i oporavio se.

Onda mu je lekar preporučio da se ne vraća u veliku urbanu sredinu u kojoj nema dobrog zraka. Pripomenuo mu je da je do bolesti došlo i zbog nedostatka kiseonika. Za Džumhura Beograd više nije bio preporučljiv, sem dva-tri puta godišnje na dan ili dva.

U međuvremenu, reditelj Vladan Slijepčević je svom prijatelju predložio da ode u Herceg Novi. Sada je tamo i povremeno "beži" iz njega na svoja daleka putovanja.

- U Beograd dođem kada ga iskreno poželim. A najviše mi nedostaje u vreme kada Boku zahvate kiše. Ne znaju ljudi šta je tamo kiša! Desilo se jedne godine da je padala svih četrdeset dana i noći. Za ljude slabijih nerava to je neizdrživo. Ko izdrži, taj sazrije. Ali, ti kišni periodi su jedna vrsta zatvora: čovjek mora da čita, da piše, da slika... - dodao je on.

A onda, zaboravljajući i hercegnovljanske kiše, i "zabašurene" pisce, glasno razmišlja o televiziji koja mu je, očigledno, velika muka.

- Izmotavanje je kad neko kaže: ja pišem za sebe, ja slikam za sebe! Kad neko nešto radi, on to želi i da saopšti. Teško je opisati zadovoljstvo čovjeka koji putuje i ima priliku da ispriča to što je vidio pred šest miliona ljudi! Velika je stvar ako postigne da ono što govori bude pitko i lako. A da bi se to postiglo, čovjek mora da napravi strahovit napor i da se usredsredi.

- Uvek me je strah da li ću one rečenice koje sam smislio, reći onako kako sam ih smislio ili ću ponavljati i zadržavati ekipu. Onda propadam u zemlju od sramote! Strahujem i od nelepe riječi - sve zajedno: bojim se televizije! - istakao je on.

Zuko Džumhur, i pored lepih nada, nije došao na hodoljublje Beogradu. Neće se vraćati krajevima i pričama svoga detinjstva, bar za dogledno vreme. Pred njim su sada četiri emisije o Sarajevu, potom, najverovatnije, iskrsnuće i neko daleko putovanje."

(Telegraf.rs/Yugopapir)