Slaviša iz Sovljaka je obišao svet zahvaljujući kuvarskom umeću, a želeo je samo da bude glumac u svom rodnom mestu (FOTO)

Mali, želiš li, kad porasteš, da postaneš glumac? - Biću kuvar, a i glumac! - odgovorio je

Slaviša Perić, poznatiji pod nadimkom "Badža" kao kuvar je radio na svim meridijanima, a ispunio i svoju životnu želju da bude i glumac! Od uloge Sime Gluvaća u dramskoj sekciji u Osnovnoj školi, do onih u Amaterskom pozorištu "Janko Veselinović", kako piše mačvapress.rs.

Bojan (32) je vrhunski kuvar i radi 365 dana godišnje: Za "novaka" je rasturio Novosađanima nepca, oko njega se otimaju stranci, a on NE ŽELI IZ SRBIJE

U sedmom razredu Osnovne škole u Crnoj Bari, u dramskoj sekciji kojom je rukovodio Miloš Banović, glumio je Simu Gluvaća u Nušićevim "Hajducima". Posle predstave, poznati šabački novinar i književnik Dragiša Penjin pitao ga je:

- Mali, želiš li, kad porasteš, da postaneš glumac?

- Biću kuvar, a i glumac! - odgovorio je.

Taj četrnaestogodišnji talentovani dečak, o kojem je Penjin pisao u "Glasu Podrinja" zaista je postao kuvar. Bio je i glumac, u seoskim pozorišnim družinama i Amaterskom pozorištu "Janko Veselinović" u Bogatiću.

On je Slaviša Perić (57), iz Sovljaka. Kao kuvar obišao je pola sveta, radio na svim meridijanima, a kao glumac ostavio trag na pozorišnim daskama širom Srbije.

- Zaista sam kao dete želeo da postanem kuvar iako sam kao odličan učenik u osnovnoj školi mogao da upišem bilo koju srednju. Razočarao sam majku koja je želela da upišem vojnu školu, a ja naumio samo kuvar da budem i ništa drugo. Od malena sam u kuhinji nešto pokušavao da napravim, ponekad i uspevao da iznenadim sestre i majku. Ta ljubav, verovatno i malo talenta su me odveli u srednju ugostiteljsku školu u Šapcu, a potom i na višu u Beogradu koju, nažalost nisam završio - kaže Slaviša.

Kuvao na svim meridijanima

Sada, a u to vreme velikog jugoslovenskog tržišta, mladi kuvari su lako dolazili do posla. Istog dana kada se završila školska godina, ne čekajući ni diplomu, spakovao je kofere, seo na voz i otputovao u Portorož.

Počeo je da radi u kuhinji prestižnog hotela "Palas". Ovaj hotel i grad, reklo bi se celo slovenačko primorje, odredili su umnogome njegov životni put. Odavde je odlazio i ovde se vraćao. Sve do rata i raspada velike države.

- Na prekooekanskom brodu sam se zadržao četiri ipo godine, iako nije bilo tako planirano. Posle rata promenio sam više radnih mesta u Bosni, Srbiji, Nemačkoj, Crnoj Gori, a godinu dana sam radio u Libiji. Zaposlila me jedna ruska državna kompanija koja je tamo gradila železnicu. Posle kratkog odmora kod kuće vratio sam se u Libiju, istog dana kada su počeli nemiri i nekoliko dana posle toga izbio rat. Rusi su štitili nas Evropljane, i posle dvanaest dana bekstva izvukao sam se iz ratnog vihora - priča Slaviša.

Sa sadašnjim iskustvom i iz ove perspektive Slaviša ne krije zadovoljstvo, bez obzira na teškoće, što mu se ostvarilo ono što je savetovao profesor Dušan Škrba, od kojeg je učio u šabačkoj "Slobodi" dok je bio učenik ugostiteljske škole.

- On je govorio da je prednost kada se promeni dosta radnih mesta u tom smislu što imaš priliku da se upoznaš sa različitim kuhinjama i njihovim osobenostima. Promenio sam puno radnih mesta i dosta naučio. Kulinarstvo je toliko bogato da kad bismo živeli tri života ne bismo sve naučili. Ranije se kuvalo šablonski, dok su u novije vreme dozvoljeni i ekstremni eksperimenti. Pre deset godina nisi mogao da zamisliš kombinaciju slano-slatko, a sada nema šta nije spojivo - kaže.

U Nemačkoj je, tako, pripremao ćureće meso sa čokoladnim prelivom, pomorandžom kao dekoracijom i kivijem kao prilogom. Pojedine, danas veoma čudne kombinacije ukusa, ustvari su starinski recepti "iskopani" naučnim istraživanjima, kao što je, iz doba Nemanjića, biftek koji se potapao u rasol, premazivao medom i servirao sa suvim šljivama!

Kad ne mora da eksperimentiše on je na svom terenu "klasične" kuhinje, a maštu i kreativnost iskazuje na pozorišnim daskama.

U Amaterskom pozorištu "Janko Veselinović" odigrao je petnaestak uloga. I dok je Penjinu, na početku priče, rekao da želi da u životu bude kuvar, poziv reditelja Zorana Đonlića da se priključi pozorištu u Bogatiću je dočekao sa oduševljenjem.

Uostalom, to se desilo kada je već stekao diplomu kuvara, počeo da radi, stekao iskustvo… A nakon glumačkih izazova i iskustava u dramskim sekcijama u Crnoj Bari, Sovljaku i Glogovcu, red je bio da se oproba i u Pozorištu u Bogatiću, koje je već bilo na dobrom glasu u amaterskom svetu.

U pozorištu od malena

- Gluma je moja druga velika ljubav. Posle osnovne škole učestvovao sam u dramskim sekcijama u selima, na festivalima mačvanskog amaterizma koji su se tada organizovali, čak sam i režirao predstavu Čovek sa Marsa u dramskoj sekciji u mom rodnom selu Sovljaku. Prva uloga u AP "Janko Veselinović" bila je Konstantina Grka u drami Sveti Georgije ubiva aždahu. I sve druge uloge su bile epizodne, ali sam na njih ponosan - dodaje Slaviša.

Zoran Đonlić je Slaviši poveravao uloge u Vlasti, Mrešćenju šarana, Ruženju naroda u dva dela, Putujućem pozorištu Šopalović, Đeneralu Nediću…. U jednom periodu igrao je u svakoj sezoni, dok ga životna drama sa teškoćom bolešću na duže vreme nije odvojila od posla i hobija.

- Život je tako režirao. Čini se baš u godinama kada sam sazreo kao glumac, teška bolest trombocitopenija me odvojila od ansambla Pozorišta. Voleo sam taj život, iako su pred nama amaterima stajali zahtevi kao da smo profesionalci. Predstave su se pripremale tri meseca i duže. Probe su bile skoro svako veče. Mislim da mi je pozorište pomoglo da pobedim podmuklu i tešku bolest jer sam i tamo naučio šta znači imati pozitivan stav prema životu.

Dakle, ljubav prema glumi, druženje, kada posle probe dočekamo jutro uz priču, pesmu i poneku čašicu, jači su od svega. Da ne spominjem prijateljstva i poznanstva za ceo život, sklopljena širom Srbije. U Velikoj Plani ja sam danas poznat čovek, prepoznaju me iako deset godina nisam igrao u pozorištu - kaže Slaviša.

Gazi drugu polovinu šeste decenije života. U kuhinji "Centra" sa istim elanom kao ranije, svakodnevno oblači belu uniformu i ne ispušta iz ruku varjaču i kutlaču.

Za pozorištem tiho pati. Ako bi se pojavila nova uloga, našlo bi se, uprkos brzom životnom tempu i obavezama i vremena za "daske koje život znače".

(Telegraf.rs/mačvapress.rs)