Zapostavljanje je najčešći oblik nasilja nad decom: Žrtva ćuti iz straha, ostaju doživotne posledice

Depresivne, anksiozne i opsesivne manifestacije imaju za osnovu, uz ostale faktore, uzrok u traumama ranog detinjstva

Foto: Shutterstock

Zloupotreba dece i kršenje dečjih prava predstavljaju jedan od vidova porodičnog naslja. O ovom problemu retko se govori, dok deca trpe, a posledice ostaju. 

Jedan od vidova nasilja jeste i sve ono što institucije ili procesi čine ili ne čine, a što direktno šteti deci ili oštećuje izglede na njihov zdrav razvoj ka odraslom

dobu.

U zakonskom smislu, važno je znati šta se podrazumeva pod tim kada roditelj zloupotrebljava prava i zlostavlja dete. Dakle, ono postaje žrtva ako ga roditelj fizički, seksualno ili emocionalno zlostavlja, izrabljuje dete prisiljavanjem na preterani rad ili rad koji ugrožava moral, zdravlje ili obrazovanje deteta, odnosno na rad koji je zabranjen zakonom, ako podstiče dete na vršenje krivičnih dela, navikava ga na odavanje rđavim sklonostima ili na drugi način zloupotrebljava prava deteta.

Zanemarivanje deteta prestavlja izostanak aktivnosti roditelja ili staratelja koje bi zadovoljile detetove osnovne potrebe. Osnovne fizičke potrebe su hrana, krov nad glavom, odeća, zdravstvena zaštita i higijena. U elementarne (psihološke) potrebe spadaju potreba za sigurnošću, prihvatanjem, poštovanjem, ljubavlju. Izostanak aktivnosti koje zadovoljavaju ove potrebe izlažu dete riziku od oštećenja. S obzirom na to koji apsekt brige i nege je izostao, zanemarivanje može biti zdravstveno, fizičko, emocionalno i obrazovno.

Takođe, u okviru propisanih zakona, roditelj zanemaruje dete ako je napustio dete, ako se uopšte ne stara o detetu sa kojim živi, izbegava da izdržava dete ili da održva lične odnose sa detetom sa kojim ne živi, odnosno ako sprečava održavanje ličnih odnosa deteta i roditelja sa kojim dete ne živi, namerom i na neopravdan način izbegava da stvori uslove za zajednički život sa detetom koje se nalazi u ustanovi socijalne zaštite za smeštaj korisnika, ili ako na drugi način grubo zanemaruje dužnosti iz sadržine roditeljskog prava.

Postavlja se uvek pitanje zbog čega deca retko prijavljuju da su zlostavljana?

Zlostavljano dete oseća da se njemu dešava nešto što nije u redu, ail ono to ne ume da imenuje. Pošto se o tome ne priča, ono misli da je u svom iskustvu samo i plaši se kako će sredina odreagovati ako ono bude pričalo - da li će ga osuditi da je izazvao takvu reakciju odraslog, da li će ga proglasiti lošim detetom i odbaciti. Zlostavljači upravo na taj način zastrašuju decu, insistirajući na tajnosti.

Foto-ilustracija: Shutterstock

Dete se vrlo često i samo oseća odgovornim za zloupotrebu, a zlostavljač to koristi, pravdajući svoj postupak time da ga je dete izazvalo, i podstiče njegov osećaj krivice. Uz to, dete je uplašeno jer ne zna kojoj odrasloj osobi sme da veruje, naročito ako je zlostavljač roditelj ili neko detetu blizak. Bitno je napomenuti da jednom izgubljeno poverenje u odrasle teško se ponovo stiče. Dete se plaši da će biti izdvojeno iz porodice, da će mu oduzeti oba roditelja, braću i sestre, da će ga izbaciti iz škole , a sve to uglavnom su pretnje zlostavljača.

Specijalista neuropsihijatrije prof. dr Slavica Đukić Dejanović je u jednom autorskom tekstu napisala da je, kroz svoj psihijatrijski rad, bila neretko u prilici da se suoči sa dramatičnim reakcijama odraslih osoba na temu detinjstva.

- Kroz uobičajena pitanja svojim pacijentima: "Možete li mi reći nešto o periodu Vašeg ranog detinjstva?", kao odgovor dobijala suze, jecaje i duboku tugu, a što je u osnovi imalo zanemarivanje, podcenjivanje, kontinuirano ignorisanje, gratifikovanje rivala, širenje atmosvere nesigurnosti i straha, bolni indirektni govor od nekog člana porodice. Uočavala sam reminiscencije (slike sećanja) tokom verbalne komunikacije u dijagnostičko-terapijskim procedurama na različite mentalne kazne i doživljaje psihološki neugodnih situacije u kojima nije bilo fizičkog ataka na moje sagovornike (pacijente), a da su često obrazlagali psihološku krhkost ranog detinjstvana sličan način: "Žudeo(la) sam za fizičkom agresiom, uveren(a) da moji vršnjaci koji su govorili da su dobijali batine od porodičnih srodnika mogu da objasne i konkretizuju svoju muku, te da ih neko može i razumeti, a ja to ne mogu" - navela je Đukić Dejanović.

Kao zaključak, ona je dodala posledice ovakvih trauma ostaju gotovo doživotne.

- Ove traume ranog detinjstva koje su posledica psihičkog zlostavljanja zauvek učine osobu senzitivnom i kada se ona tokom života suočava sa uobičajenim izazovima, dolazi do reaktiviranja psiholoških bolova iz daleke lične prošlosti. Mnoge depresivne, anksiozne, opsesivne manifestacije zapravo imaju za osnovu, uz ostale faktore uzrok u traumama ranog detinjstva – rekla je ona zaključivši da su deca najčešće žrtve porodičnog zlostavljanja.

(Telegraf.rs)