Na Badnje veče se NIKAKO ne sme vatra davati na zajam! Razlog je veoma dubok

U srcu svakog tradicionalnog srpskog domaćinstva, daleko pre modernih peći i radijatora, nalazilo se ognjište. Ono nije bilo samo izvor toplote ili mesto za pripremu hrane; bilo je to najsvetije mesto u kući, tačka u kojoj se susreću svet žvih i svet mrtvih. Veselin Čajkanović, naš najznačajniji istraživač narodne religije, u svom kapitalnom delu "Mit i religija u Srba" podseća nas da je „vatra sa ognjišta jedna od najvećih domaćih svetinja; ona je, i kod Srba i kod drugih naroda, centar za domaći kult“.

Pozivajući se na jedan latinski rukopis iz XV veka, Čajkanović povlači paralelu između poljskih i srpskih običaja, ističući važnost starih zapisa za narod koji nema mnogo antičkih izvora. On navodi da slovenski narodi još od davnina na dan Gospodnjeg rođenja ne daju nikome vatre na zajam. Kod Srba je ovaj propis ostao uklesan u narodnu svest do današnjih dana.

Preporučujemo

Razlog za ovakvu „škrtost” nije nedostatak komšijske solidarnosti, već duboki religijski strah. Naime, prema Čajkanovićevim rečima, „u domaćoj vatri zamišljao se duh predaka“. Svaki plamen koji tinja na sredini kuće zapravo je manifestacija naših nevidljivih zaštitnika. Mlada koja ulazi u novi dom ljubi ognjište, a domaćica ga posipa žitom jer se veruje da vatra ima „supranormalnu moć“ – ona razgoni demone i donosi plodnost njivama.

Zašto je baš Badnji dan trenutak kada se vatra najstrože čuva? Čajkanović objašnjava da je to praznik nad praznicima u kultu mrtvih.

- Badnjidanska večera, obilata kao nijedna u godini, praćena neobičnim rečima i radnjama, u stvari je gozba dušama predaka - piše on, dodajući da se te noći naši umrli nalaze svuda oko nas: u uglovima gde se bacaju orasi, na slami i, pre svega, u raskošnoj vatri.

„Ako damo toga večera vatre izvan kuće, mi rizikujemo da izgubimo svoje božanske zaštitnike, od kojih zavisi plodnost ljudska, stočna i poljska, i zdravlje, i napredak“, upozorava autor. Davanjem vatre, mi zapravo „otuđujemo“ samu sreću i blagoslov kuće.

Čajkanović ide i korak dalje, objašnjavajući zašto narod veruje da bi zbog davanja vatre mogle „pobeći pčele“. Pčela je u našem narodu smatrana za „čist i sveti insekat“ koji je, prema predanju, izašao iz raja ili iz Hristovih suza. Ona je, baš kao i kućna vatra, čuvar morala.

Pozivajući se na antičke filozofe i narodnu etiku, Čajkanović zaključuje da u ognjištu borave samo najbolje duše. Ako bismo u nevreme otuđili vatru, iz kuće bi otišle upravo te najčistije sile. Jer, kako on citira Fustela de Kulanža, domaća vatra je „biće koje misli i koje ima svest; ona nam određuje dužnosti i stara se da ih izvršujemo... ona je izvor bogatstva, i zdravlja, i vrline“.

Danas, dok simbolično palimo badnjak, setimo se ovih reči. Ta vatra nije samo običan plamen; ona je nit koja nas veže za pretke, opominjući nas da se sreća i integritet doma čuvaju unutra, u tišini i poštovanju tradicije.

(Telegraf.rs)