"Bosanac pije kafu sa Srbinom, a seća li se ko mu je silovao majku?" Snimak efendije iz Sandžaka uznemirio sve

Nakon što je na društvenim mrežama osvanuo video-snimak u kom efendija Elmaz Kurtagić izgovara reči koje su mnogi okarakterisali kao otvoren govor mržnje usmeren direktno prema Srbiji i srpskom narodu, javnost je ostala duboko uznemirena i zatečena. Uprkos pokušajima da se situacija smiri naknadnim pojašnjenjima i zvaničnim saopštenjima, sam razgovor sa efendijom i njegovim timom, kao i reakcije koje su usledile, otvaraju mnoga teška pitanja o granicama slobode govora, odgovornosti verskih lidera i selektivnom sećanju na žrtve ratova devedesetih godina na prostorima bivše Jugoslavije.

U spornom videu, koji je podigao ogromnu prašinu pre nego što je uklonjen sa društvenih mreža, Kurtagić je izneo stavove koji su u javnosti prepoznati kao uvredljivi. Građani su masovno komentarisali da je reč o nedopustivom govoru mržnje, a sam video vrlo brzo je nestao. Tokom razgovora o spornom snimku, ukazano je na njegove reči da su ljudi iz Sandžaka navodno drugačiji od Bosanaca zato što "Bosanac sedi i pije kafu sa Srbima", uz direktno i dramatično podsećanje vernika i pratilaca: "Je l' se sećaš ko ti je ubio babu, ko ti je zaklao majku i ko ti je silovao majku, moramo da pamtimo ko su nam neprijatelji".

Preporučujemo

Ovakva retorika, plasirana od strane jednog verskog službenika, izazvala je opravdan gnev i strah među građanima Srbije, posebno ako se uzme u obzir da Sandžak i Raška oblast predstavljaju multietničku sredinu u kojoj su suživot, međusobno poštovanje i mir između pravoslavnih Srba i muslimana osnovni preduslov za normalan i bezbedan život.

U razgovoru sa efendijom i njegovim saradnicima, sa njihove strane je pruženo objašnjenje da video-snimak navodno nije namerno obrisan kako bi se sakrili tragovi, već da je "odstranjen od strane Instagrama i Facebooka jer su ga prijavljivali ljudi". Efendija je u razgovoru za Telegraf.rs istakao i da: "Nije tako kazano, nego da znaju ko im je silovao majku, ubio oca, brata. I da se ovde misli na Srebrenicu, a ne na bilo šta drugo".

Prema njihovim tvrdnjama, u tom snimku se isključivo govori o Srebrenici i ljudima koji navodno podržavaju da se takvi zločini ponove, dok negativne komentare i prijave pripisuju "pripadnicima druge vere, nacije" koji reaguju na njihovo objašnjavanje islamskih propisa.

Suočen sa oštrim reakcijama javnosti, Elmaz Kurtagić je odlučio da se oglasi i zvaničnim saopštenjem za javnost u kojem je pokušao da odbrani svoje stavove i negira optužbe za širenje međunacionalne mržnje.

- Povodom zlonamernih i netačnih tumačenja moje nedavne hutbe, osećam dužnost i odgovornost da javnosti prenesem jasne i nedvosmislene činjenice o njenom stvarnom sadržaju i poruci. Želim jasno i kategorički istaći da se sadržaj moje hutbe ni u jednom svom delu nije odnosio na srpski narod, niti je njen cilj bio podsticanje mržnje ili netrpeljivosti prema bilo kome. Centralna tema hutbe bila je godišnjica genocida u Srebrenici s isključivim ciljem očuvanja sećanja na žrtve, odavanja počasti nevinima i ukazivanja na opasnost od istorijskog revizionizma i veličanja ratnih zločinaca - navodi se u saopštenju.

Kurtagić dalje u svom obraćanju tvrdi da su njegove teške reči bile usmerene isključivo prema pojedincima koji su lično odgovorni za zlodela, kao i prema onima koji te zločine danas javno negiraju ili proslavljaju.

- Moje reči bile su upućene isključivo pojedincima koji su lično počinili genocid i druge teške ratne zločine, onima koji danas te zločine negiraju, veličaju ili javno slave osuđene ratne zločince, kao i svima koji javno pozivaju na mržnju i istrebljenje, koristeći huškačku retoriku i pogrdne izraze poput poziva na istrebljenje 'poturica'. Takvi postupci i retorika su duboko anticivilizacijski, neprihvatljivi i zaslužuju najoštriju osudu svakog čestitog čoveka - ističe.

Efendija u nastavku svog teksta pokušava da skine teret kolektivne odgovornosti sa celog naroda.

- Nijedan narod ne može i ne sme snositi kolektivnu krivicu za zločine pojedinaca. Svako odgovara isključivo za svoja dela i svoj greh. Zbog toga odlučno odbacujem svako zlonamerno tumačenje da je moja poruka bila usmerena protiv srpskog naroda - objašnjava.

On takođe dodaje da je njegovo opredeljenje "dosledno i principijelno" te da osuđuje svaki oblik nasilja, ratnih zločina i genocida, bez obzira na to ko su počinioci, a ko žrtve, uz poruku da "zločin nema ni naciju ni veru, niti se može opravdati bilo kakvom pripadnošću".

- Duboko verujem da su suočavanje s istinom o počinjenim zločinima, poštovanje prema svim nevinim žrtvama i jasna osuda zločinaca jedini ispravan put i temeljni preduslov za izgradnju međusobnog poverenja, suživota i trajnog mira među svim narodima na ovim prostorima - ističe.

Ipak, uprkos ovim pomirljivim tonovima iz zvaničnog saopštenja, u javnosti ostaje gorak ukus i opravdana sumnja. Činjenica da se u video-snimcima, koji su bili plasirani na društvenim mrežama, koristila retorika koja deli ljude i podseća na najmračnije trenutke istorije, ne može se tek tako izbrisati jednim pisanim saopštenjem. Pitanje koje građani opravdano postavljaju jeste zašto se u javnim nastupima koristi rečnik koji asocira na "neprijatelje" i "zveri", ako je stvarni cilj izgradnja poverenja i suživota. Ako je cilj sećanje na žrtve i suočavanje sa istinom, zašto se ne prisetimo i naših žrtava i pozovemo na odgovornost ubice pravoslavnih Srba?

Kada se govori o događajima u Srebrenici, važno je sagledati širu sliku i kontekst cele geopolitičke i istorijske situacije. Iako je na Savetu bezbednosti i u međunarodnim forumima izglasan i nametnut stav o genocidu, neosporna je činjenica da je zvaničan državni stav Republike Srbije da do genocida u Srebrenici nije došlo, već da se tamo dogodio težak i strašan ratni zločin. Građani Srbije imaju puno pravo da se ne slažu sa stranim interpretacijama i rezolucijama koje se, kako mnogi smatraju, nekad koriste kao političko sredstvo pritiska na srpski narod i državu. Javno pretvaranje Srba u "zveri" i stalno nametanje kolektivnog osećaja krivice od strane pojedinaca koji žive, rade i uživaju sva građanska prava u samoj Srbiji apsolutno je neprihvatljivo i mora biti najstrože osuđeno.

Da bi se došlo do istinskog pomirenja i trajnog mira, o kojem efendija Kurtagić govori u svom saopštenju, neophodno je pokazati jednako poštovanje prema svim žrtvama bez razlike. Godina 1995. nije bila samo godina Srebrenice. To je ujedno i godina u kojoj se dogodila vojna operacija "Oluja", najveće etničko čišćenje na tlu Evrope nakon Drugog svetskog rata, u kojem su stotine hiljada Srba prognane sa svojih vekovnih ognjišta, dok su hiljade nevinih civila, staraca, žena i dece, zverski ubijeni.

Tokom krvavog rata na prostorima bivše Jugoslavije život je izgubilo više od 90.000 ljudi različitih nacionalnih i verskih pripadnosti. Svaka od tih žrtava ima ime i prezime, i svaka porodica koja je izgubila svog člana oseća jednaku, neprolaznu bol. Istina je da Srbi nikako ne mogu i ne smeju snositi sami odgovornost za zlo koje se dogodilo tokom devedesetih godina. Krivična dela, masakri i zverska uništavanja ljudskih života počinjena su sa svih zaraćenih strana. Nažalost, svedoci smo da se o odgovornosti drugih strana, o zločinima počinjenim nad srpskim civilima u Podrinju, Sarajevu, Krajini i na Kosovu i Metohiji, u regionalnim i međunarodnim političkim krugovima veoma retko, stidljivo ili gotovo nikako ne govori.

Jednostrano prikazivanje istorije i selektivno biranje žrtava kojima će se odati počast ne vodi ka pomirenju, već ka produbljivanju starih podela i raspirivanju novih sukoba. Ako verski lideri, koji bi po prirodi svog poziva trebalo da propovedaju mir, ljubav, toleranciju i razumevanje među ljudima, koriste javni prostor za plasiranje priča o "neprijateljima" i podsećanje na nasilje iz prošlosti na način koji uznemirava javnost, onda se postavlja pitanje koja je njihova stvarna uloga u društvu.

Građani Srbije, bez obzira na veru i naciju, zaslužuju stabilnost i mirnu budućnost. Suživot pravoslavaca i muslimana u Sandžaku građen je decenijama i ne sme biti žrtva zapaljive retorike na društvenim mrežama. Sećanje na žrtve rata mora biti čin dubokog pijeteta i opomene da se zlo više nikada ne ponovi, a ne političko oružje za etiketiranje čitavih naroda. Samo kroz objektivno sagledavanje prošlosti, priznavanje svih žrtava i jasnu osudu zločina počinjenih sa svih strana, možemo izgraditi stabilne temelje za buduće generacije koje ne smeju biti opterećene mržnjom i podelama iz prošlosti.

(Telegraf.rs)