Vašington iz drugog ugla: Istražili smo centre moći jedne od najuticajnijih država sveta, i ne samo to

Kada jednom prošetate zelenim prostranstvima Nacionalnog mola, osetite duh "Freedom 250" jubileja pred Džefersonovim memorijalom i sagledate svu lepotu onih "pravih" simbola Vašingtona, shvatite da vas je prestonica Sjedinjenih Američkih Država tek zagrejala. U prethodnoj reportaži ostavila sam vas možda malo razočarane pred ogradom Bele kuće, ali uz obećanje da naša američka avantura ni izbliza nije gotova. Jer, ako su mermerni spomenici na otvorenom podsetnik na američke ideale, onda su zdanja u koja sada ulazimo mesta gde se ti ideali čuvaju, proučavaju i pretvaraju u zakone.

Nadam se da ste poslušali savet i spakovali one najudobnije patike, jer nastavljamo tačno tamo gde smo stali. Ovog puta ostavljamo parkove i veverice za sobom i prelazimo prag onih institucija zbog kojih Vašington sa pravom nosi titulu centra sveta. Vreme je da zavirimo u Kapitol i osetimo puls američke politike, da ostanemo bez daha pred arhitektonskim savršenstvom Kongresne biblioteke u čijim se trezorima krije celokupno ljudsko znanje, i da se prepustimo čaroliji čuvenih Smitsonijan muzeja u kojima dani prolaze kao minuti.

A pošto svaka velika priča mora imati svoj početak, put će nas odvesti i do Maunt Vernona – raskošnog imanja uz reku Potomak gde je prvi američki predsednik, Džordž Vašington, maštao o državi kakvu danas obilazimo…

Od puste zemlje do velelepne prestonice

Ono što treba da znate jeste da je Vašington, pre nego što je postao grad čijim centrom dominiraju zgrade od belog mermera, avenije i institucije koje oblikuju svetsku politiku, bio samo komad zemlje na obali reke Potomak.

Nije imao vekove istorije iza sebe poput Londona, Pariza ili Rima. Nije bio trgovački centar, luka velikih brodova ili prestonica nekog drevnog carstva. Vašington je nastao drugačije - kao politička odluka i zamisao.

Nova država, rođena iz Američke revolucije i pobede nad Velikom Britanijom, ubrzo je shvatila da joj je potreban stalni dom. Ali pitanje gde će biti taj dom nije bilo samo geografsko. Bilo je političko.

Sever i jug imali su različite interese. Velike države strahovale su od dominacije malih, južne države nisu želele da politički centar bude trajno na severu. Kompromis je pronađen 1790. godine - nova prestonica biće izgrađena na neutralnom prostoru uz reku Potomak, između saveznih država Merilend i Virdžinija.

Da bi se ovaj istorijski kompromis sproveo u delo, obe države morale su da ustupe deo svoje suverene teritorije. Merilend je darovao zemlju sa severoistočne obale reke, dok je Virdžinija ustupila deo sa jugozapadne, uključujući i luku Aleksandriju. Spajanjem ovih teritorija nastao je Distrikt Kolumbija – federalni prostor u obliku savršenog kvadrata, odnosno dijamanta na mapi, koji nije pripadao nijednoj saveznoj državi, čime je izbegnuta bilo čija politička dominacija.

Međutim, ovaj savršeni geometrijski oblik nije izdržao test vremena. Kako je prestonica rasla, Kongres je gotovo sav novac i razvojne projekte usmeravao na "merilendsku" stranu reke, gde su već uveliko nicali Kapitol i Bela kuća. Virdžinijski deo je ekonomski stagnirao, a njegovi stanovnici su ostali bez prava glasa na federalnim izborima.

Pored ekonomskog nezadovoljstva, ključni preokret donelo je i pitanje ropstva. Aleksandrija je bila jedno od najvećih čvorišta za trgovinu robljem u zemlji, a rastući strah da će federalna vlada zabraniti tu praksu u prestonici izazvao je paniku među lokalnim moćnicima. Nezadovoljni statusom i uplašeni za svoje interese, građani su zatražili povratak pod okrilje stare države. Kongres je popustio i 1846. godine izglasao vraćanje zemlje Virdžiniji.

Tako je grad, koji je dobio ime po čoveku koji je predvodio vojsku u borbi za nezavisnost i postao prvi predsednik Sjedinjenih Država, Džordžu Vašingtonu, zauvek izgubio svoj originalni oblik sa one strane reke Potomak, ostavši u potpunosti na teritoriji koju je prvobitno ustupio Merilend.

Ali novi grad nije trebalo samo da bude sedište vlasti. Njegovi tvorci želeli su da on izgleda kao simbol nove republike.

Francuski arhitekta Pjer L’Enfant dobio je zadatak da osmisli plan prestonice. Za razliku od starih evropskih gradova koji su vekovima rasli spontano, Vašington je nacrtan unapred, sa širokim avenijama, velikim javnim prostorima i pogledima koji povezuju najvažnije građevine.

Ideja je bila jasna. Vlast nove države ne sme biti skrivena iza zidova, već mora biti vidljiva građanima.

Zato se Vašington danas ne doživljava samo kroz zgrade, već kroz odnose među njima. Kapitol, Bela kuća, memorijali i muzeji nisu slučajno raspoređeni. Oni pričaju priču o nastanku, razvoju i stalnom preispitivanju jedne države.

Ako su memorijali na Nacionalnom Molu priča o američkim idealima, onda su institucije istočno od njih priča o tome kako se ti ideali pretvaraju u stvarnost.

Ovo je mali korak za čoveka...

Prva stanica će nam biti Institut Smitsonijan. Na prvi pogled, crvena zgrada Zamka Smitsonijan (Smithsonian Castle) deluje kao još jedna lepa građevina uz Mol. Ali iza njenih zidova krije se jedna od najneobičnijih priča u Vašingtonu. Osnivač ove institucije nije bio američki predsednik, vojskovođa ili industrijalac. Bio je engleski naučnik Džejms Smitson, čovek koji nikada nije kročio u Ameriku. U testamentu je ostavio svoje bogatstvo sa željom da se u Vašingtonu osnuje institucija koja će povećavati i širiti znanje među ljudima. Njegova odluka mnoge je zaintrigirala. Zašto bi jedan Evropljanin ostavio nasledstvo mladoj američkoj republici?

Odgovor se, možda, krije u spletu ličnih frustracija i velikih prosvetiteljskih ideala. Džejms Smitson je bio vanbračni sin engleskog vojvode od Nartamberlenda. Iako je nasledio ogromno bogatstvo, zbog svog vanbračnog porekla u krutom britanskom društvu nikada nije mogao da dobije plemićku titulu, niti status koji mu je po krvi pripadao. Frustriran Starim svetom koji je ljude cenio isključivo po rodnom listu i porodičnom stablu, ovaj briljantni hemičar i mineralog okrenuo se nauci.

Za njega je mlada američka republika predstavljala "Novi svet" - utopiju u kojoj se ljudi vrednuju po pameti, zaslugama i onome što doprinose čovečanstvu, a ne po aristokratskom poreklu. Zato je u testamentu postavio neobičan uslov: ukoliko njegov jedini naslednik, nećak, premine bez dece, celokupno bogatstvo će otići u Sjedinjene Američke Države. Upravo to se i dogodilo. Tako je jedan engleski naučnik, prkoseći sistemu koji ga je ignorisao, podigao sebi najlepši mogući spomenik - instituciju koja je danas najveći muzejski i istraživački kompleks na planeti.

Ono što ga čini posebnim jeste ideja da znanje pripada svima. Većina Smitsonijan muzeja u Vašingtonu ima besplatan ulaz, što omogućava da milioni posetilaca godišnje uđu u neke od najvrednijih zbirki na svetu bez kupovine karte.

A kada se kaže Smitsonijan, ne misli se na jedan muzej, već na čitavo malo carstvo znanja. U njegovom sastavu danas se nalaze čak 21 muzej, Nacionalni zoološki vrt i četrnaest istraživačkih centara, što ga čini najvećim muzejskim, obrazovnim i istraživačkim kompleksom na svetu. Samo u Vašingtonu, duž Nacionalnog Mola i u njegovoj neposrednoj blizini, nalazi se jedanaest muzeja, pa je jasno što mnogi turisti već prvog dana shvate da je nemoguće obići sve. Kada biste svakom muzeju posvetili samo po jedan dan, za obilazak čitavog Smitsonijan kompleksa bile bi vam potrebne nedelje.

Za mnoge turiste, naravno i mene, prvi susret je sa Nacionalnim muzejem vazduhoplovstva i svemira. Tu se nalazi priča o ljudskoj želji da savlada nebo i izađe izvan granica planete. Među eksponatima su avion braće Rajt, kojim je počela era modernog letenja, kao i komandni modul misije Apollo 11, letelica koja je vratila Nila Armstronga, Baza Oldrina i Majkla Kolinsa nakon istorijskog puta na Mesec.

Ali to je tek početak. Ljubitelji prirode sate provode u Nacionalnom prirodnjačkom muzeju, gde se čuva više od 145 miliona primeraka biljaka, životinja, fosila, minerala i meteorita, uključujući i čuveni plavi Hope dijamant. Oni koje privlači umetnost mogu da biraju između Muzeja afričke umetnosti, Nacionalnog muzeja azijske umetnosti ili Hiršhornovog muzeja moderne umetnosti sa skulpturama na otvorenom. Tu su i Nacionalni muzej američkih Indijanaca, Muzej poštanske istorije, Anakostija muzej i mnogi drugi. Ono što posetioci vide samo je mali deo bogatstva ove institucije, jer se u njenim depoima čuva više od 150 miliona predmeta, od kojih je javnosti u svakom trenutku izloženo tek nekoliko procenata.

Ali Smitsonijan nije samo priča o tehnološkim pobedama. U Nacionalnom muzeju američke istorije posetilac ne vidi samo predsedničke predmete i simbole države, već i predmete iz svakodnevnog života, koji pokazuju kako su obični ljudi živeli, radili i menjali društvo.

Posebno mesto ima Nacionalni muzej afroameričke istorije i kulture. Njegova tamna fasada već izdaleka privlači pažnju, ali prava snaga nalazi se unutra. To je priča o ropstvu, građanskom ratu, segregaciji i dugoj borbi za jednakost.

Posle nekoliko sati provedenih u Smitsonijanu postaje jasno da nije moguće obići sve. Čak i kada biste svakom eksponatu posvetili samo minut, za obilazak svih zbirki bili bi vam potrebni meseci. Ali možda veličina ove institucije i nije u brojkama, već u poruci koju šalje. Država koja je odlučila da najveće muzeje otvori besplatno za svakoga, kao da poručuje da znanje nije privilegija, već javno dobro, i u Vašingtonu se ono ne čuva iza zatvorenih vrata, već se deli.

Kongresna biblioteka

A kada jedna država toliko ulaže u znanje, sasvim je logično da se nedaleko odatle dalje nalazi mesto gde se ono čuva u svom najizvornijem obliku. Preko puta Kapitola, u raskošnoj građevini koja više podseća na evropsku palatu nalazi se Kongresna biblioteka. Ako je Smitsonijan riznica predmeta koji pričaju istoriju Amerike, onda je ovo riznica njenih ideja - mesto gde su knjige, rukopisi i dokumenti postali temelji na kojima 250 godina počiva ova država.

Već pri prvom koraku u Veliku salu zastajete očarani. Mermerno stepenište, mozaici, pozlaćeni plafoni, vitraži, stubovi od italijanskog mermera i zidovi oslikani alegorijama nauke, filozofije, književnosti i umetnosti ostavljaju utisak da ste ušli u kraljevsku palatu, a ne u ustanovu koja svakodnevno služi istraživačima i čitaocima. Kada je otvorena 1897. godine, smatrana je najlepšom, najvećom i najmodernijom bibliotekom na svetu.

Osnovana je još 1800. godine, svega nekoliko meseci nakon što je Vašington postao prestonica Sjedinjenih Država. Njena prva zbirka brojala je oko tri hiljade knjiga i nalazila se u Kapitolu. Međutim, kada su britanske trupe zapalile Kapitol tokom rata 1812. godine, izgoreo je i gotovo čitav fond biblioteke.

U tom trenutku u priču ulazi Tomas Džeferson. Bivši predsednik ponudio je Kongresu svoju privatnu biblioteku od 6.487 knjiga, govoreći da ne postoji tema koja zakonodavcu ne može zatrebati. Kongres je prihvatio ponudu i upravo je ta zbirka postala temelj današnje Kongresne biblioteke.

Danas je ovo najveća biblioteka na svetu, u čijim depoima se čuva više desetina miliona knjiga, rukopisa, mapa, fotografija, novina, muzičkih zapisa, filmova i drugih dokumenata, pristiglih iz gotovo svih zemalja sveta. Svakoga dana fond se uvećava, pa je gotovo nemoguće zamisliti da postoji tema o kojoj ovde ne možete pronaći bar nešto.

Među najvećim dragocenostima biblioteke nalazi se Gutenbergova Biblija, jedno od najvrednijih štampanih dela u istoriji čovečanstva. Nastala oko 1455. godine u radionici Johana Gutenberga u Majncu, smatra se prvom velikom knjigom odštampanom pokretnim metalnim slovima u zapadnoj Evropi. Njeno štampanje označilo je početak revolucije koja je zauvek promenila način na koji se znanje širilo svetom i otvorilo put renesansi, reformaciji i naučnoj revoluciji.

Posebno je zanimljivo da Vašington čuva jedan od najređih primeraka na planeti. Od približno 180 odštampanih Gutenbergovih Biblija do danas je sačuvano manje od pedeset, a potpuno očuvanih primeraka na pergamentu od teleće kože postoje samo tri. Jedan od njih nalazi se upravo ovde, u Kongresnoj biblioteci. Stranice koje posetioci vide redovno se menjaju kako bi se dragocena knjiga što bolje sačuvala za buduće generacije.

Ipak, možda najlepši trenutak posete dolazi kada kroz galeriju bacite pogled u čuvenu glavnu čitaonicu. Pod ogromnom kupolom, okruženi policama i drvenim stolovima, istraživači iz celog sveta u tišini proučavaju građu. Turisti u nju mogu da zavire samo nakratko kroz stakleni zid, dok pravo da rade u toj sali imaju istraživači sa posebnom čitalačkom kartom. I upravo tada postaje jasno da ovo nije biblioteka u koju ljudi dolaze samo po knjige. Ovo je mesto na kojem se već više od dva veka čuva intelektualno pamćenje jedne države.

Ulazak u Kongresnu biblioteku je besplatan, ali zbog velikog interesovanja posetioci unapred rezervišu termin za obilazak. I verujte, to je jedna od onih rezervacija zbog kojih se nećete pokajati.

Kapitol, mesto gde se ideje pretvaraju u zakone

Kada izađete iz Kongresne biblioteke dovoljno je preći ulicu i već ste na platou ispred jedne od najprepoznatljivijih građevina na svetu. Bela kupola Kapitola dominira horizontom Vašingtona i vidi se kilometrima unaokolo, kao orijentir prema kojem se slivaju široke avenije. Teško je pronaći razglednicu američke prestonice na kojoj se ne nalazi upravo ova građevina. Međutim, Kapitol nije važan samo zbog svoje arhitekture. Više od dva veka on je pozornica na kojoj se odvija američka politika - mesto gde se pišu zakoni, usvajaju budžeti, potvrđuju međunarodni sporazumi, saslušavaju svedoci u istragama koje ponekad potresaju čitav svet i vode rasprave koje neretko traju do duboko u noć.

Kamen temeljac položio je 18. septembra 1793. godine lično Džordž Vašington. U tom trenutku oko njega gotovo da nije bilo grada. Iz močvarnog zemljišta uz Potomak tek je trebalo da nikne prestonica jedne mlade države. Kako su rasle Sjedinjene Države, rastao je i Kapitol. Dograđivana su nova krila za Senat i Predstavnički dom, a sredinom 19. veka iznad zgrade je počela da se uzdiže današnja kupola od livenog gvožđa.

Njena izgradnja poklopila se sa najmračnijim periodom američke istorije - Građanskim ratom. Dok su se vojske Severa i Juga sukobljavale na bojnim poljima, mnogi su predlagali da se radovi obustave. Abraham Linkoln bio je protiv. Smatrao je da bi nedovršena kupola bila simbol države koja se raspada, dok bi njen završetak predstavljao poruku da će Unija opstati. Radovi zato nisu prekidani ni tokom rata. Kada je 1863. godine na njen vrh podignuta bronzana Statua slobode (Statue of Freedom), teška gotovo sedam tona, mnogi su taj trenutak doživeli kao znak da će zemlja ipak ostati ujedinjena.

Turisti danas mogu da zavire iza tih zidova, nažalost ja nisam uspela. Ukoliko vama prilike dozvole znajte da je ulaz u Kapitol besplatan, ali je zbog velikog interesovanja preporučljivo unapred rezervisati obilazak. Kako su mi pričali oni koji su zdanje obišli, poseta počinje u modernom Centru za posetioce, smeštenom ispod istočnog platoa, a zatim vodi do Rotonde, monumentalne kružne dvorane ispod kupole. Na plafonu se nalazi čuvena freska “Apoteoza Vašingtona”. Prvi predsednik prikazan je okružen alegorijskim figurama slobode, nauke, trgovine i pobede, kao svojevrsni utemeljivač američke države.

Zidove Rotonde krase monumentalna platna koja prikazuju ključne trenutke američke istorije - od proglašenja Deklaracije nezavisnosti do predaje britanske vojske kod Jorktauna. Tu je i Nacionalna dvorana statua, jedinstvena galerija u kojoj svaka od pedeset saveznih država predstavlja po dve ličnosti koje smatra svojim najvećim velikanima. Tako se pod istim krovom susreću predsednici, naučnici, astronauti, umetnici, vojskovođe i borci za građanska prava… Može se reći svojevrsna “kamena biografija” Sjedinjenih Američkih Država.

Meni je ostalo da se divim Kapitolu spolja. Sa njegovih zapadnih stepenica pruža se duga vizura preko Nacionalnog Mola, sve do Vašingtonovog spomenika. Upravo na tom mestu, svakog 20. januara posle predsedničkih izbora, novi predsednik polaže zakletvu pred stotinama hiljada ljudi. To je trenutak u kojem se arhitektura, istorija i politika stapaju u jednu sliku koju svet iznova gleda.

Granica između vlasti i zakona

Naspram mesta na kojem nastaju američki zakoni nalazi se Vrhovni sud Sjedinjenih Država - institucija koja danas ima pravo da kaže da li su ti isti zakoni u skladu sa Ustavom. Ta prostorna blizina gotovo slikovito objašnjava jedan od temelja američkog političkog sistema: nijedna grana vlasti ne sme biti toliko moćna da ne postoji neko ko će je kontrolisati. Čuveni princip "checks and balances" - sistem uzajamnih provera i ravnoteže.

Njegovi tvorci verovali su da vlast treba podeliti između zakonodavne, izvršne i sudske grane. Iako je uloga Vrhovnog suda u početku bila prilično nedorečena, a sudije su svoju konačnu moć izborile tek vremenom, osnovna zamisao je zaživela: Kongres donosi zakone, predsednik ih sprovodi, a Vrhovni sud danas može da presudi da li su u skladu sa Ustavom.

Zgrada Vrhovnog suda završena je 1935. godine. Pre toga, sudije gotovo vek i po nisu imale sopstveno sedište, već su radile u prostorijama Kapitola. Tek kada je broj predmeta postao prevelik, odlučeno je da najviši sud dobije zgradu dostojnu svoje uloge, ali, zanimljivo, poprilično je manja od Kapitola.

Na širokom stepeništu posetioce dočekuju monumentalni korintski stubovi, a iznad njih uklesane su četiri reči koje najbolje opisuju ono čemu bi svaki sud trebalo da teži: "Equal Justice Under Law", ili na srpskom "Jednaka pravda pred zakonom".

Iza tih mermernih zidova sedi samo devetoro ljudi - predsednik Vrhovnog suda i osam sudija. Oni nisu birani na izborima, već ih predsednik nominuje, a Senat potvrđuje, nakon čega uglavnom ostaju na funkciji doživotno. Ideja je da budu dovoljno nezavisni da odluke donose po Ustavu, a ne prema dnevnoj politici ili promenama vlasti.

Upravo su iz ove zgrade tokom decenija stizale presude koje su menjale Ameriku. Vrhovni sud ukinuo je rasnu segregaciju u školama, proširio građanska prava, odlučivao o slobodi govora, pravu na posedovanje oružja, predsedničkim ovlašćenjima i brojnim drugim pitanjima koja su duboko podelila američko društvo. Zato se često kaže da se u Kapitolu vodi politika, ali da se u Vrhovnom sudu odlučuje kako će se ona tumačiti.

Posetioci mogu da uđu u zgradu, prisustvuju pojedinim javnim raspravama kada Sud zaseda (jasno je označeno i gde treba da stanete u red) ili obiđu glavnu dvoranu. Čak i ako ne uđete, dovoljno je da stanete između Kapitola i Vrhovnog suda. Na nekoliko desetina koraka jedna od druge stoje dve institucije koje već više od dva veka vode tihi dijalog o tome gde završava moć, a gde počinje pravo.

Druga strana moći

Ali Vašington nije samo grad idealnih rečenica i monumentalnih fasada. On ima i svoju tamnu stranu - priču o tajnama, moći i zloupotrebi vlasti. Na obali Potomaka nalazi se kompleks Votergejt, čije je ime postalo svetski simbol političkog skandala.

Danas je to skup elegantnih stambenih zgrada, kancelarija i hotela sa pogledom na reku Potomak. Na prvi pogled, ništa ne odaje utisak da je upravo ovde počeo jedan od najvećih političkih skandala 20. veka. Podsetimo, jedne junske noći 1972. petorica provalnika uhapšena su u sedištu Demokratskog nacionalnog komiteta, koje se nalazilo u kompleksu Votergejt. Isprva je izgledalo kao obična provala. Međutim, istraga dvojice mladih novinara razotkrila je mrežu tajnih operacija, prisluškivanja, političke špijunaže i pokušaja zataškavanja koji su vodili sve do Bele kuće.

Kada su snimci razgovora iz Ovalnog kabineta potvrdili da je predsednik Ričard Nikson učestvovao u prikrivanju afere, postalo je jasno da mu opoziv u Kongresu ne gine. U avgustu 1974. godine Nikson je podneo ostavku, postavši jedini predsednik u istoriji Sjedinjenih Država koji je dobrovoljno napustio funkciju pre isteka mandata.

Od tada je ime Votergejt preraslo granice Vašingtona. Postalo je sinonim za politički skandal, toliko da se i danas gotovo svaka velika afera u Americi završava nastavkom “gejt”.

Nedaleko odatle nalazi se još jedna zgrada čije ime izaziva posebnu pažnju, sedište Federalnog istražnog biroa, poznatijeg kao FBI. Masivna betonska građevina, zvanično nazvana po dugogodišnjem direktoru Dž. Edgaru Huveru, jedan je od najprepoznatljivijih primera brutalističke arhitekture u Vašingtonu. Dok jedni smatraju da izgleda poput tvrđave od betona, drugi je godinama svrstavaju među najružnije federalne zgrade u Americi.

Ali iza njene hladne fasade nalazi se jedna od najmoćnijih istražnih institucija na svetu. FBI je nadležan za borbu protiv terorizma, organizovanog kriminala, špijunaže, sajber napada, korupcije i najtežih federalnih krivičnih dela. Njegovi agenti decenijama su vodili istrage koje su menjale tok američke istorije, od obračuna sa mafijom i lova na serijske ubice, preko slučajeva špijuna iz vremena Hladnog rata, pa sve do istraga protiv visokih državnih zvaničnika.

Istovremeno, istorija FBI-ja nije lišena kontroverzi. Tokom gotovo pola veka na njegovom čelu bio je Dž. Edgar Huver, čovek koji je stvorio moderni biro, ali i ostavio nasleđe brojnih spornih metoda. Pod njegovim rukovodstvom FBI je prisluškivao političare, umetnike i aktiviste, prikupljao dosijee o hiljadama Amerikanaca i godinama nadzirao Martina Lutera Kinga mlađeg, pokušavajući da oslabi njegov uticaj. Zbog toga je i danas teško govoriti o FBI-ju samo kao o simbolu bezbednosti, bez pominjanja pitanja koliko daleko država sme da ide u zaštiti sopstvenih interesa.

Možda upravo zato Votergejt i sedište FBI-ja čine zanimljiv par. Jedan podseća da ni predsednik nije iznad zakona, drugi da ni oni koji sprovode zakon ne smeju ostati bez kontrole. U gradu koji je izgrađen na ideji podele vlasti, čak ni čuvari sistema nisu izuzeti od njegovih pravila.

Povratak na početak

Posle svih velikih zgrada, kupola, zakona i političkih borbi koje smo prošli u centru Vašingtona, put nas vodi nekoliko desetina kilometara južno, iznenađujuće lošim putem, niz obalu reke Potomak. Tamo, daleko od buke prestonice, nalazi se mesto na kojem američka priča dobija potpuno drugačije lice.

Maunt Vernon nije spomenik u klasičnom smislu te reči. Nema mermernu fasadu Linkolnovog memorijala, kupolu poput Kapitola niti protokol Bele kuće. To je jedan običan dom, u kojem je Džordž Vašington živeo, radio, odmarao i skončao. Upravo zato ovo mesto ostavlja poseban utisak. Dok u centru Vašingtona gledate čoveka pretvorenog u simbol, ovde upoznajete čoveka koji je stajao iza tog simbola.

Vašington je Maunt Vernon nasledio od svog starijeg polubrata Lorensa sredinom 18. veka. Tokom narednih decenija proširivao je imanje i pretvorio ga u jedno od najuspešnijih plantažnih poseda u Virdžiniji. Najveći “dragulj” za turistu, a verovatno i samog Vašingtona, jeste nestvaran pogled sa širokog belog trema, na mirnu površinu Potomaka. Danas se može reći da je taj pogled ukras, ali u njegovo vreme, bio je mnogo više od toga, jer je reka bila životna veza sa svetom, put kojim su stizali ljudi, roba i vesti iz dalekih krajeva.

Ono što Maunt Vernon takođe čini posebnim jeste činjenica da posetilac ovde ne ulazi samo u obnovljenu priču o prošlosti. Veliki deo imanja čine originalne građevine koje su postojale u Vašingtonovo vreme. Pored glavne kuće sačuvane su i pomoćne zgrade koje su činile život jednog velikog imanja 18. veka - kuhinja, pušnica, prostorije za pranje veša, radionice, štale i skladišta.

Tek kada se prošeta izvan glavne kuće, postaje jasno da Maunt Vernon nije bio samo dom jednog predsednika, već mali svet za sebe. Tu su vrtovi koje je Vašington pažljivo planirao, voćnjaci, polja, staze kojima je svakodnevno hodio. Za razliku od mnogih istorijskih mesta koja se danas čuvaju samo kroz muzejske predmete, ovde je sačuvan i prostor - pejzaž koji je oblikovao čovek koji je u njemu živeo.

Kada se uđe u glavnu kuću, pažnju ne privlači samo arhitektura, već osećaj prisustva ljudi koji su tu nekada živeli. U sobama se nalaze originalni komadi nameštaja, knjige, portreti, posuđe i lični predmeti povezani sa Džordžom i Martom Vašington. Tamo gde vreme nije sačuvalo original, kustosi su koristili pažljivo izrađene replike zasnovane na starim inventarima i opisima, kako bi kuća zadržala izgled kakav je imala krajem 18. veka.

Među najvrednijim predmetima je glineni portret Džordža Vašingtona, rad francuskog vajara Žana-Antoana Udona, koji je nastao 1785. godine, nekoliko godina pre nego što će Vašington postati prvi predsednik Sjedinjenih Država. Upravo zato je toliko dragocen, jer prikazuje Vašingtona pre nego što ga je istorija pretvorila u legendu.

Posebno mesto u kući ima njegova radna soba u kojoj je pisao pisma, donosio odluke, razgovarao sa gostima i provodio vreme nakon što je napustio predsedničku funkciju. Ipak, za mnoge najemotivniji deo obilaska nalazi se na drugom spratu.

Tamo je spavaća soba u kojoj je Džordž Vašington proveo poslednje sate života. Umro je 14. decembra 1799. godine, nakon kratke bolesti. Originalni krevet u kojem je preminuo nije sačuvan, ali je prostorija pažljivo uređena tako da dočara izgled tog vremena. Nekoliko dana kasnije, 18. decembra 1799. godine, Vašington je sahranjen na samom imanju, u jednostavnoj porodičnoj grobnici. Nema grandioznog mauzoleja kakav bi možda očekivali za čoveka čije ime nosi prestonica jedne države. Samo kamen, tišina i pogled prema zemlji kojoj je posvetio ceo život.

Ali priča o Maunt Vernonu ne bi bila potpuna bez dela istorije koji je dugo bio potiskivan. Ovo imanje počivalo je i na radu porobljenih Afroamerikanaca. Džordž Vašington, čovek koji je pomogao stvaranju države zasnovane na idejama slobode i jednakosti, tokom života je posedovao robove. Danas se na Maunt Vernonu govori i o njihovim životima, o ljudima koji su radili na imanju, njihovim porodicama, svakodnevici i borbi za slobodu. Nedaleko od glavne kuće nalazi se groblje porobljenih ljudi koji su živeli i radili na imanju Vašingtonovih.

Za razliku od grobnice Džordža Vašingtona i njegove drage Marte, koja je jasno označena i koju posećuju milioni ljudi, ovo mesto dugo je bilo gotovo zaboravljeno. Nema velikih spomenika ni imena uklesanih u mermeru. Samo tišina koja podseća na ljude čiji su životi bili deo istorije Maunt Vernona.

I možda je upravo to najvažnija lekcija koju Vašington nudi onima koji su spremni da ga zaista upoznaju. Posle desetina prepešačenih kilometara, od grandioznih belih obeliska i hramova na Nacionalnom Molu, preko hodnika u kojima se kroji svetska politika i raspliću globalne afere, pa sve do skrivenog, neobeleženog groblja u senci drveća kraj Potomaka, shvatite jednu stvar - Vašington nije samo grad mermera i moći.

To je grad kontrasta. Grad koji je precizno nacrtan na papiru, ali ga je ispisala surova realnost. U njemu su uklesane najlepše reči o slobodi i jednakosti, ali, ako pažljivo gledate, može i da vam pokaže koliko je taj put do slobode bio (i ostao) trnovit. Dok sam pakovala kofere za povratak, pomalo umornih nogu, ali pune glave utisaka, shvatila sam da sam obišla mnogo više od prestonice jedne države. Obišla sam živi spomenik ljudskoj težnji da stvori nešto savršeno, sa svim vrlinama, manama i ožiljcima koje to putovanje nosi. I nisam sigurna u to da će ikada uspeti.

(Telegraf.rs)