Učiteljica Marica direktno o promenama koje nisu dobro sprovedene: Zbog ovakve inkluzije ispaštaju sva deca!

"Deca još uvek dolaze nasmejana u školu. Verovatno tako i odlaze, jer još uvek nisu u stadijumu da razmišljaju o previše ozbiljnim stvarima. To, međutim, ne bih rekla za sve kolege - ni za one koji dolaze, ni za one koji odlaze iz škole", govori za portal "Zelena učionica" Marica Ristić, učiteljica u OŠ "22. oktobar" u Gornjoj Trepči.

Marica već 20 godina radi u učionici, i to u malom mestu, gde je kroz dve decenije stekla iskustvo rada u kombinovanim i "čistim" odeljenjima. Pored toga, sedam godina je intenzivno radila sa decom koja su pohađala inkluzivnu nastavu, a za vreme korone bila je angažovana i na snimanju časova za potrebe nastave na daljinu.

Preporučujemo

Kaže da, kad bi ponovo birala poziv, ništa ne bi promenila.

"Ne zato što sam prezadovoljna celokupnom situacijom, već zato što zaista volim rad sa decom", pojašnjava učiteljica Marica za pomenuti portal.

Na pitanje šta bi, da može, u srpskom obrazovnom sistemu promenila odmah, kaže da ne može da da brz i kratak odgovor, jer je reč o temi koja traži temeljnu analizu i ozbiljno razmatranje problema.

"Najpre bih smanjila obim administracije koja je nastavnicima nametnuta i koja često oduzima vreme od samog rada sa decom. Zatim bih uvela ozbiljniju i jasniju kontrolu rada, kako profesora, tako i učenika, uz veću odgovornost roditelja. I, možda najvažnije, zalagala bih se za nastavu koja bi bila daleko više prilagođena deci, njihovim potrebama, mogućnostima i stvarnom životu, a ne samo formalnom ispunjavanju programa", priča Marica, koja je, pored toga što je učiteljica, ujedno i preduzetnik i vodi školicu koja se bavi celovitim ranim razvojem dece od 3 do 6 godina "Superheroji Čačak".

Smatra i da seoske škole ne cenimo dovoljno, te da one zaslužuju daleko bolji tretman.

"Kao što za šume kažemo da su pluća planete, ja bih rekla da su seoske škole kapilari našeg obrazovnog sistema. Upravo se u njima, ne samo u obrazovnom već i u vaspitnom smislu, često rađaju pravi biseri — ljudi koji kasnije postanu fantastični naučnici, umetnici, stručnjaci, ali pre svega dobri i vredni ljudi. Možda je to i zato što se iz težih uslova, iz više truda i upornosti, često izgrade najbolje ličnosti. Smatram da rad u manjim sredinama zaista čuva i održava taj ljudski odnos — topliji, prisniji i emotivniji odnos sa decom, koji je, čini mi se, u gradskim školama sve teže očuvati", ističe učiteljica.

Jedno od polja u profesorskom radu koje je posebno zanima jeste i rad po individualnom obrazovnom programu, tzv. IOP.

"Smatram da je IOP veoma važan i da treba da postoji u našim školama, ali ne na način na koji trenutno funkcioniše, pogotovo u situaciji kada nemamo dovoljno pedagoških asistenata. Personalni asistenti su svakako dragocena vrsta podrške, ali pedagoški asistent je, po mom mišljenju, neophodan da bi IOP zaista mogao da ispuni svoju svrhu. Potrebno je da deci kojoj je dodatna podrška neophodna omogućimo da napreduju i budu uključena u nastavu, ali istovremeno moramo voditi računa i o deci koja nemaju potrebu za takvom vrstom podrške. Zato smatram da ovakav način sprovođenja IOP-a kod nas trenutno nije dobro rešenje. Namera je dobra, ali bez dovoljno stručne i sistemske podrške nastavnicima, deci se ne pruža podjednako ono što im je zaista potrebno",  objašnjava Ristić.

Veruje i da IOP zapravo ne bi trebalo primenjivati na isti način u svim nastavnim predmetima.

"Mislim da bi bilo sasvim dovoljno da se u određenim predmetima, kao što su muzička, fizička i likovna kultura, kao i u slobodnim aktivnostima, naprave određena prilagođavanja. Kada su u pitanju srpski jezik, matematika, svet oko nas, priroda i društvo, kao i stručni predmeti, smatram da bi trebalo tražiti drugačija rešenja. U ovakvom sistemu, nastavnik je često prinuđen da se u velikoj meri posveti detetu kome je potrebna dodatna podrška, a istovremeno ostaje manje vremena i prostora za rad sa ostalom decom. I tu vidim najveći problem — ne zato što deci kojoj je potrebna podrška treba uskratiti tu podršku, već zato što ne smemo da je obezbeđujemo tako što ćemo zanemariti potrebe ostalih učenika", upozorava ova učiteljica.

Uverena je Marija i u to da nije bila dobra odluka da se deo gradiva iz viših razreda prebaci u mlađe (što se poslednjih godina dogodilo), pre svega zato što sadržaj nije u dovoljnoj meri prilagođen uzrastu i razvojnim mogućnostima dece.

"Mislim da bi se mnogo više postiglo pojednostavljivanjem i boljim prilagođavanjem određenih nastavnih jedinica uzrastu i mogućnostima celog odeljenja. Na taj način bi se gradivo brže i lakše savladavalo, ostavilo bi se više vremena za njegovo razumevanje i primenu, a samim tim bi se postiglo i brže napredovanje učenika", smatra naša sagovornica.

Za položaj prosvetnih radnika ističe da je sistematski urušavan decenijama i da je to sada veoma teško vratiti na nivo na kom je nekada bilo.

"Nažalost, u celom društvu prosvetni radnik više nema onaj ugled i autoritet koji je nekada imao. Problem dodatno nastaje onda kada kritika prosvetnog radnika krene iz same kuće. Dete tada usvaja takav stav i vrlo teško može da razvije osnovno poštovanje prema nastavniku, a samim tim i da ga doživi kao autoritet." – upozorava Ristić.

To, smatra ona, neminovno utiče na odnos između nastavnika i učenika, ali i na odnos između nastavnika i roditelja.

"Zato mislim da se problem obrazovanja ne može rešavati samo unutar škole. Dok se u samom društvu ne promeni odnos prema prosvetnim radnicima i dok im se ne vrati mesto koje im pripada, teško možemo očekivati ozbiljan napredak i u obrazovnom sistemu", zaključuje učiteljica Milica.

(Telegraf.rs/Zelena učionica)