Baka Marija mogla bi da završi na ulici zbog zakona iz 50-ih: "Ovde živim 70 godina, a oni bi da me izbace"

Baka Marija (87) iz Madrida za nekoliko dana biće prisilno iseljena iz stana u kojem ceo život živi i to zbog zakona iz 50-ih godina prošlog veka.

Ulice madridske četvrti Ibiza poslednjih dana oblepljene su narandžasto-belim plakatima na kojima piše: "Marikarmen ostaje. 70 godina je u komšiluku." Za sada je još tu, iako bi to uskoro moglo da se promeni.

Preporučujemo

Tužna je priča Marije del Karmen Abaskal, danas 87-godišnjakinje, koja je čitav život živela u Ulici Sainz de Baranda broj 46. Njena zgrada odražava duh vremena - lift iznutra još ima drvo iz pedesetih, ali mu je spoljašnjost već od hladnog metala. Na šestom spratu, u stanu od 60 kvadrata, baka Marija ili - kako je svi u komšiluku zovu Marikarmen - je odrasla, a tu su umrli njeni roditelji i brat, i nada se da će i sama moći da umre u tom stanu kada joj dođe vreme.

Ali moguće je da to neće moći jer investicioni fond želi da raskine njen stari ugovor o zakupu i da preuzme nekretninu.

Da bi se razumeo spor, treba se vratiti gotovo 70 godina unazad. Njen otac je 1956. potpisao ugovor o zakupu koji je još na snazi. Kada je ubrzo nakon toga umro, njegova supruga - koja nije mogla da potpiše prvobitni ugovor jer je bila žena - preuzela je zakup prema uslovima svog preminulog muža, što joj je omogućilo da u stanu živi sa ćerkom sve do smrti 2005. godine. Na kraju je Marikarmen nasledila ugovor svojih roditelja, uz iste uslove: kirija se svake godine usklađivala sa indeksom inflacije i dodavali su se troškovi poput poreza na imovinu. Tako je živela gotovo 20 godina.

Sada fond "Urbagestión Desarrollo e Inversión S.L." planira da je iseli 29. oktobra.

"Boriću se do kraja", kaže ona odlučno. Nema porodicu ni novca da potraži drugi stan. Plaća 500 evra mesečno, a penzija joj iznosi 1.450 evra. Fond želi da joj utrostruči zakupninu.

"Neka mi neko objasni kako, sa 1.450 evra, mogu da platim 1.650. Kada sam dobila pismo, osetila sam se poniženo", priča ona.

Kako je baka Marija dospela u ovakvu situaciju?

Između 1950. i 1985. špansko zakonodavstvo je predviđalo da su ugovori o zakupu stanova doživotni i da se mogu naslediti od strane supružnika i dece koja su živela u stanu. Dekret Bojer iz 1985. ukinuo je ovu zaštitu za nove ugovore, ali su stari zadržali takozvani režim "stare rente".

Slučaj baka Marije je, međutim, poseban jer se sudario sa mačizmom frankističkih zakona, koji ženama nisu priznavali puna prava. Da se ugovor potpisivao danas, oba roditelja bi bila titulari, a ona bi bila prvi naslednik zakupa - ugovor bi bio i dalje važeći. Ali pošto je njena majka bila prva koja je naknadno preuzela ugovor, Marija je izgubila pravo.

"Da je moja mama mogla da potpiše taj prvi ugovor, ovoga ne bi bilo. Zapravo, kriv je Frankov zakon što sada mogu da izgubim dom", kaže baka Marija.

Nesrećna baka sa setom gleda stan koji poznaje kao svaki deo sebe.

"Ovde su sve moje uspomene. Moj otac je umro mlad, 1960, u 51. godini. Mama je preminula 2005. godine, i to u ovom stanu. Živim ovde od 1956. do danas", priča baka Marija.

Svaka slika i sitnica na njenom stoliću za čaj vraća joj sećanja kojih ne želi da se odrekne. Završila je školu za daktilografiju i stenografiju, potom višu školu, a zatim je počela da radi u jednoj američkoj farmaceutskoj kompaniji, gde je 34 godine bila sekretarica upravnog odbora. U penziju je otišla 1998.

"Radila sam celog života", ponavlja s ponosom baka Marija.

Danas su joj dani rutinski: ustaje u devet, prošeta po komšiluku koji se potpuno promenio, briše prašinu, radi vežbe za bolna leđa i često ide u obližnju bolnicu. Posle toga užina, gleda televiziju... Nekad pokušava da zaspi - ali bez tableta više ne može.

"Imam noćne more kako me izbacuju iz jedinog doma koji sam ikada poznavala, bez ikakve alternative. Borim se jer želim da ostanem u svom domu. Jer to je moj dom, moj život, moje uspomene", kaže očajna baka Marija.

Godine 2018. porodica vlasnika zgrade prodala je nekretninu kompaniji Renta Corporación, jednom od najvećih španskih investicionih grupa. Novi vlasnici su je 2020. kontaktirali da joj ponude da kupi stan, ali nije mogla da priušti, piše El Pais.

"Poslali su mi pismo u kojem su rekli da poštuju sva prava koja je moj tata potpisao u ugovoru, pa sam bila mirna", kaže baka.

Dan nakon što je odbila ponudu, stan je kupila "Urbagestión Desarrollo e Inversión S.L.", firma specijalizovana za investicije u nekretnine - i tu su počeli problemi.

Administratori fonda, Rikardo Alonso Fernandez i Fernando Alonso Fuentes, koji su vlasnici više od desetak kompanija iz agro-prehrambenog i sektora nekretnina, obavestili su baka Mariju da je ugovor trebalo da istekne 2007. godine. Ubrzo su je tužili. U prvom stepenu sud je presudio u njenu korist, ali je fond više puta ulagao žalbe sve dok Vrhovni sud u martu ove godine nije presudio u korist fonda.

Razlog - druga sukcesija ugovora (nakon smrti prvog zakupca i supružnika) može trajati samo dve godine, osim ako naslednik ima invaliditet veći od 65%. Baka Marija, sa 87 godina i smanjenom pokretljivošću zbog operacija kuka, ima invaliditet od 50%. Nije joj pomoglo ni 15 godina mirnog stanovanja.

"Nije me strah. Ono što osećam jeste koliko se malo vrednuje ljudsko biće i koliko je malo ljudskosti danas", kaže baka.

Ističe da kiriju i dalje redovno plaća.

"Nemam nikakav kontakt s vlasnicima ni s tim lešinarskim fondom. Samo im uplaćujem kiriju na račun koji su mi dali i pošaljem mejl da sam izvršila uplatu. Nikada ih nisam videla", kaže ogorčeno baka Marija.

Sindikat podstanara koji je podržava smatra da je presuda presedan jer formalne uslove stavlja iznad duha zakona i društvene stvarnosti, kako to propisuje član 3 Građanskog zakonika.

Fond Urbagestión sada od Marije traži 1.650 evra mesečno, što tretiraju "kao uslugu", jer se ostali stanovi izdaju po 2.650 - iako znaju da joj je penzija samo 1.450 evra. U suprotnom, mora da napusti stan.

"Bila sam u centru socijalne službe. Rekla sam im da nemam novca, da nemam decu, ni mogućnost da platim selidbu. Pitala sam ima li ikakve pomoći. Rekli su mi samo da mogu da me stave na dugačku listu čekanja. Pa sam pitala: ako moram da odem, kuda da idem?", priča očajna baka.

Još nije počela da pakuje stvari - nada se da će pravosuđe ipak preispitati odluku. Prema podacima Generalnog saveta pravosuđa, do septembra 2024. godine šest ljudi dnevno u Madridu bude izbačeno iz svojih domova, a oko 60 dnevno širom Španije.

"Zakoni su i dalje, u izvesnoj meri, nepravedni prema ženama. Ali osim toga, mislim da bi zakon o stanovanju morao da se koriguje i zaustavi ovolike deložacije. Ljude izbacuju jer je neki fond kupio zgradu. Ne, izvinite: ako neko živi u svom domu, ima i pravo na krov nad glavom. To mora da se garantuje", kaže baka Marija koj, uprkos godinama i samoći, odbija da se preda.

(Telegraf.rs)