Kijev pod pritiskom da preda zemlju u zamenu za mir: Kroz istoriju ova ideja nije dobro prolazila

Upitan u decembru 2025. godine šta je najveća prepreka u pregovorima o miru u Ukrajini, američki predsednik Donald Tramp je odmah prešao na suštinu - teritorija.

"Deo te teritorije je zauzet. Deo te teritorije je možda predmet pregovora", dodao je Tramp.

Preporučujemo

Od samog početka ruske invazije u februaru 2022. godine, ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski je isključio mogućnost ustupanja teritorije ruskim osvajačima, navodi se u analizi portala "The Conversation", koju prenosimo.

Ipak, kada se rat u Ukrajini konačno bude privodio kraju, čini se verovatnim da će Rusija zaista kontrolisati velike delove ukrajinske teritorije na jugu i istoku - oko 20 odsto ukrajinske teritorije pre 2014. godine, ako se kao orijentir uzme današnja linija faktičke kontrole.

Ukrajinci su godinama pokušavali da isteraju ruske snage iz okupiranih područja u administrativnim oblastima Lugansk, Donjeck, Zaporožje i Herson. Krim, koji je Rusija zauzela i utvrdila još 2014. godine, uglavnom je ostao van domašaja. Ali, uprkos najvećim naporima Kijeva, Rusija je sada spremna da zauzme još više ukrajinske teritorije ukoliko se rat uskoro ne završi.

Pritisak na Zelenskog da prihvati neku vrstu teritorijalnog gubitka raste sa svakim novim mirovnim planom koji se pojavi - a svi oni uključuju izvesni stepen prekrajanja mape u korist Rusije. I iako je većina ukrajinske javnosti protiv ideje razmene teritorije za mir, pragmatičari na Zapadu, pa čak i neki unutar same Ukrajine, prihvataju da će to gotovo sigurno biti deo svakog mirovnog sporazuma.

Ali šta onda? Ako Ukrajina prihvati faktički gubitak svojih istočnih oblasti kao cenu mira, da li bi to Ukrajinci trebalo da shvate kao trajni ili kao privremeni ustupak? Ako je ovo drugo, koje mere, ako ih uopšte ima, postoje da bi Ukrajina na kraju obnovila svoj teritorijalni integritet?

Od suštinskog značaja je da Ukrajinci i njihovi međunarodni saveznici imaju trezvene i jasne odgovore na ova pitanja već sada, pre nego što mirovni sporazum bude postignut.

Zemlja izgubljena zauvek?

Istorija može pružiti koristan, iako nesavršen, vodič o tome šta se dešava kada su države primorane da ustupe teritoriju osvajačima.

Presedani iz prošlosti sugerišu da Ukrajina mora biti spremna na najgore. Okupirane teritorije, jednom izgubljene, često ostaju takve zauvek. To se dogodilo kada je Sovjetski Savez osvojio pokrajinu Kareliju od Finske nakon Zimskog rata 1939-1940. Finska je pokušala da povrati Kareliju od Moskve vojnim sredstvima u Produžetku rata 1941-1944. Ali finske snage su na kraju poražene.

Nakon toga, Moskva je naredila masovno proterivanje etničkih Finaca i sprovela program političke i kulturne asimilacije. Danas etnički Rusi čine više od 80 odsto stanovništva Karelije.

Podrška ponovnom pripajanju Karelije Finskoj je niska. Kada su pre 20 godina upitani o ovoj ideji, većina Finaca se protivila ceni integracije siromašnih sa ruskog govornog područja u svoju prosperitetnu nacionalnu državu.

Isto bi se moglo dogoditi i okupiranim teritorijama u istočnoj Ukrajini. Vremenom, područja pod kontrolom Rusije mogla bi postati "rusifikovana" do te mere da više ne budu prepoznatljivo ukrajinska. Na primer, na Krimu od 2014. godine, smatra se da je Rusija preselila više od 200.000 ruskih državljana na tu teritoriju, pored proterivanja etničkih Ukrajinaca.

Čak i ako ne budu nasilno proterani, civili u okupiranim područjima koji su lojalni Kijevu mogli bi da odluče da odu, a milioni su to već učinili. Ali to znači prepuštanje imovine etničkim Rusima - a kada se imovina ustupi, šanse za trajni povratak su mnogo teže. Ukrajinci koji ostanu suočiće se sa gotovo sigurnom represijom.

Kako okupacija bude odmicala, društvene i ekonomske razlike između ustupljenih teritorija i slobodnih područja Ukrajine verovatno će postati sve veće. A to će posebno biti tačno ako se Ukrajina pridruži Evropskoj uniji - nešto što Kijev dugo želi i što bi moglo biti začin za svaki mirovni sporazum koji uključuje gubitak teritorije.

Sa manje proevropskih Ukrajinaca koji tamo žive i većim kulturnim jazom, izgledi za povratak oblasti pod kontrolom Rusije mogli bi postati znatno manje privlačni za Ukrajince nego što se danas čine.

Diplomatija i rat: Ćorsokaci

Ipak, Ukrajinci se možda nadaju da mogu izbeći ovaj ishod tako što će brzo delovati kako bi poništili okupaciju pre nego što postane nepovratna. U teoriji, to bi mogli postići na jedan od dva načina: putem sklapanja dogovora ili borbom. Ali u praksi, nijedan od njih verovatno neće uspeti.

Primeri pregovaračkog, dobrovoljnog vraćanja zemlje su retki. Egipat je 1979. uspeo da pregovara o vraćanju svog Sinajskog poluostrva, koje je Izrael zauzeo tokom Šestodnevnog rata 1967. godine. Iako su neki u Izraelu želeli da zadrže Sinaj iz bezbednosnih razloga, izraelski lideri su umesto toga odlučili da zamene teritoriju u zamenu za trajni mir sa Egiptom, vodećom arapskom nacijom, u nadi da će drugi slediti taj primer.

Problem za Ukrajinu je što Kijev ima vrlo malo da ponudi Rusiji u zamenu za izgubljene teritorije. Ako i kada se sadašnji rat završi, verovatno će to biti pod uslovima povoljnim za Moskvu, zbog čega su teritorijalni ustupci na stolu za početak.

Ako Ukrajina ne može da pregovara o povratku okupiranih teritorija kao deo mirovnog sporazuma, to verovatno znači da neće moći da pregovara o njihovom povratku ni u postmirovnoj fazi.

Šta je sa potencijalom da se okupirane teritorije povrate silom? Finska je to pokušala u Kareliji i nije uspela. Ali druge zemlje su imale više sreće: Francuska je, na primer, povratila Alzas-Lorenu od Nemačke posle Prvog svetskog rata. Ali to je bio preokret koji je doveo do toga tek nakon skoro 50 godina. Nemačka je anektirala teritoriju u Francusko-pruskom ratu 1871. godine.

S obzirom na ogromnu razliku u veličini, stanovništvu i broju vojnika između Rusije i Ukrajine, veoma je malo verovatno da bi Ukrajina mogla da povrati teritorije ratom. Ne samo zato što bi njeni saveznici verovatno odbili da podrže Kijev u ratu po izboru protiv Rusije naoružane nuklearnim oružjem. Zadatak bi bio još teži ako bi Rusija uspela da u bilo koji mirovni sporazum uključi neki oblik razoružanja Ukrajine ili smanjenje broja njenih vojnika.

Događaj crnog labuda

Postoji samo još jedan skup okolnosti pod kojima teritorijalna osvajanja imaju tendenciju da se ponište u svetskoj politici: Kada međunarodni sistem potrese velika promena ili kriza na nivou sistema. To može uključivati regionalni ili svetski rat, ili imploziju velike sile - u ovom slučaju, Rusije.

Tako je Čehoslovačka povratila Sudete od Nemačke 1945. godine, Kina je obnovila kontrolu nad Mandžurijom od Japana na kraju Drugog svetskog rata, a baltičke države su povratile nezavisnost od Sovjetskog Saveza 1990-1991. godine, ne zato što su se borile i pobedile u tesnom ratu za ponovno osvajanje, već zato što su njihovi okupatori poklekli pod pritiskom spoljne ili unutrašnje krize.

Da li bi Rusija mogla da se sruši iznutra u slučaju smrti ili svrgavanja Vladimira Putina, ekonomske katastrofe ili nekog drugog kritičnog razvoja događaja u decenijama koje dolaze?

Nemoguće je predvideti. Ali u konačnoj analizi, ako Ukrajina bude primorana da prihvati gubitak teritorije kao deo bilo kakvog mirovnog sporazuma, možda će biti potreban seizmički događaj u Rusiji da bi se teritorijalne promene preokrenule.

(Telegraf.rs)