Iran predstavlja daleko opasniji vojni izazov za SAD nego Venecuela: Režim se ne menja udarima iz vazduha

Posle uspešne operacije u Venecueli, Sjedinjene Države razmatraju svoje opcije dok iransko rukovodstvo pokreće nasilni obračun sa antivladinim demonstrantima što otvara pitanje da li bi sličan vojni pritisak mogao da se primeni i na Teheran, odnosno režim u Iranu.

U Karakasu, u Venecueli, američki specijalni operativci su se brzo kretali kako bi zarobili Nikolasa Madura, prenosi Fox News.

Preporučujemo

U Teheranu, u Iranu, svaki uporediv napor odvijao bi se protiv države sa znatno većom vojnom dubinom i sposobnošću da uzvrati udarce daleko izvan svojih granica.

"Razmišljati o ovome kao o jednoj operaciji, kao u slučaju Venecuele ili nuklearnog programa, pogrešan je okvir", rekao je  Behnam Ben Taleblu, viši saradnik Fondacije za odbranu demokratija.

"Ovo se mora posmatrati kao kampanja"

Iran je veća i sposobnija vojna sila od Venecuele, sa bezbednosnim snagama osmišljenim da štite režim i od spoljne agresije i od unutrašnjih nemira. Moć je raspodeljena između verskih institucija, bezbednosnih službi i Korpusa islamske revolucionarne garde, strukture izgrađene tako da preživi gubitak pojedinačnih lidera, umesto da se uruši zajedno sa njima.

"Promene na vrhu, poput igre muzičkih stolica, veoma je malo verovatno da će funkcionisati u Iranu", rekao je Taleblu.

On je ukazao na centralnu ulogu Korpusa islamske revolucionarne garde, koji je opisao kao "vrh koplja najvećeg državnog sponzora terorizma na svetu", upozoravajući da bi uklanjanje jedne figure ostavilo netaknut, očvrsnut bezbednosni aparat i potencijalno još opasniji.

Ta struktura je potkrepljena vojnom sposobnošću kakvu Venecuela nikada nije imala, otpornim raketnim snagama koje Iranu daju uverljive mogućnosti za odmazdu ukoliko proceni da je sam režim pod pretnjom.

"Sposobnost Islamske Republike za odmazdu je i dalje prilično netaknuta, a to je njihov raketni program", rekao je Taleblu.

Tokom teških izraelskih udara u 12-dnevnom ratu između Izraela i Irana, iranske raketne snage su oslabljene, ali ne i eliminisane. Iako su PVO i lansirna infrastruktura oštećeni, Teheran, u Iranu, zadržava značajan inventar balističkih raketa kratkog i srednjeg dometa i mogućnost da ih raširi po dubini teritorije i ispali sa mobilnih lansera.

Analitičari kažu da je sukob pojačao oslanjanje Irana na rakete kao njegovo primarno sredstvo odvraćanja, čak i kada je prihvatio da se PVO može probiti. Tokom rata, Izrael je oslabio iransku protivvazdušnu odbranu dok su se SAD približile njegovim nuklearnim objektima.

Iranske oružane snage su takođe daleko veće od venecuelanskih, sa skoro milion aktivnih i rezervnih vojnika u poređenju sa oko 120.000 vojnika u Venecueli. Ova razlika naglašava veoma različita vojna okruženja sa kojima bi se suočili američki planeri.

Iranski antagonizam prema Sjedinjenim Državama ukorenjen je u ideologiji Islamske revolucije iz 1979. godine, koja je protivljenje zapadnom uticaju - posebno SAD i Izraelu - postavila kao osnovni princip države.

Sukobi Venecuele sa Vašingtonom, nasuprot tome, uglavnom su vođeni političkom moći, sankcijama i kontrolom nad prihodima od nafte, a ne revolucionarnom ideologijom usmerenom na suprotstavljanje samom zapadnom društvu.

U Venecueli, zvaničnici Trampove administracije nisu predstavili operaciju kao promenu režima, već kao ograničenu akciju za unapređenje interesa SAD - krivično gonjenje Madura po optužbama za trgovinu drogom i obezbeđivanje uticaja na naftni sektor zemlje.

Nakon Madurovog hapšenja, Tramp je dozvolio potpredsednici Delsi Rodrigez da privremeno preuzme vlast i izrazio sumnju da liderka opozicije Marija Mačado ima dovoljnu unutrašnju podršku za vladavinu.

U Iranu, nasuprot tome, svaka vojna akcija bi se tumačila kao direktan izazov samom režimu. Za razliku od Venecuele, gde je državni aparat ostao netaknut nakon Madurovog uklanjanja, ciljanje iranskog rukovodstva rizikuje proširenje misije sa uskog udara na širu kampanju protiv bezbednosnih snaga režima.

"Mogli biste izvršiti napad na rukovodstvo, uključujući i vrhovnog vođu, ali to pokreće mnoga pitanja o tome ko je sledeći", rekao je Set Džons, viši potpredsednik Centra za strateške i međunarodne studije i bivši zvaničnik Pentagona.

"Da li je to Hameneijev sin? Da li je to Sadeg Laridžani? Da li je to Hasan Hameini?“, rekao je Džons, misleći na ličnosti koje se često pominju kao potencijalni naslednici. "Ili počinjete da razmatrate druge opcije?".

Ta neizvesnost, rekao je Džons, je ono što napad usmeren na rukovodstvo pretvara u mnogo širi i rizičniji predlog.

"Što više ovo počinje da bude ne samo uklanjanje vođe, već promena režima, to više postaje problem sa širokim ciljanjem", rekao je Džons.

On je dodao da ključni izazov za američke planere nije da li se vojna sila može koristiti, već kom političkom cilju bi služila.

"Veliko pitanje onda postaje šta je cilj. Ne samo vojno, već šta je politički cilj u Iranu i kako se to prevodi u vrste vojnih resursa koje su vam potrebne?", rekao je on.

Takvo širenje, upozorio je Džons, povećalo bi rizik od produženog i destabilizujućeg sukoba u zemlji veličine i složenosti Irana.

"Što više počnete da razmatrate promenu režima i korišćenje vojne sile za to, situacija u Iranu bi mogla postati neurednija. Zaista je teško sprovoditi društveni inženjering spolja", zaključuje Džons.

(Telegraf.rs)