Ovo nismo očekivali u pariskom metrou: Gužva je kao u GSP-u, hodnici pravi lavirint, ali sistem radi genijalno

Testirali smo Pariski metro - ovako izgleda vožnja u jednom od najprometnijih sistema prevoza na svetu!

Preporučujemo

• Gužve su nekad prevelike
• Vozovi dolaze u minut
• Stanice su kratke i plitke 
• Ljudi u gužvi ustaju da bi napravili mesto
• I kada stoje čitaju knjige
• Lavirint hodnika ponekad je zbunjujuć

Voz dolazi prepun putnika, a zaposleni sa žutim prslucima ih usmeravaju i pregrupišu na uskom peronu pariskog metroa sprečavajući totalni haos!

"Guraj se, moraš da se guraš ako hoćeš da uđeš, ovde je to tako. Trinaestica je radnička linija, puna je u špicu. Ako ja ne uđem čekajte me na Miromenilu", pričao nam je prijatelj s kojim smo krenuli u vatreno krštenje ovim velikim transportnim sistemom.

Ako ne možete da se držite za šipku, oslanjate se na druge ljude u jednoj velikoj masi i samo čuvate svoje stvari.

"Otvoren vam je ranac, pazite se, ovo je ipak metro", upozorio nas je jedan Francuz.

Prvi utisak nije pokvario našu sliku o pariskom metrou, definitivno najbržem prevozu u metropoli koja sa okolnim mestima i gradovima tvori megalopolis, jednu celinu. Nije to sve Pariz, ali ovde administrativne granice nisu prepreka da se prevoz pruža gde god ima putnika.

I nije uvek onakva gužva. Sve ostale naše vožnje bile su mnogo komotnije, a nađe se i poneko mesto za sedenje. Iznenadilo nas je kako ljudi bez razmišljanja ustaju kada sede na pomoćnom, sklopivom sedištu do vrata kako bi napravili više mesta za stajanje. Takođe, primetili smo da ima putnika koji čak i dok stoje u toj gužvi čitaju knjige.

Veoma je zgodno to što metro saobraća do kasno u noć (1.15 sati), a vikendom i sat vremena duže.

Specifičnost pariskog metroa je da su stanice pomalo skučene, ali su načičkane na svakom ćošku u gradu. I peroni i vozovi su kratki, ali zato su polasci relativno česti. Stanice su uglavnom plitke, tek jedan ili dva nivoa ispod ulice. Uglavnom nema nikakvih liftova ni pokretnih stepenica, već se samo sjurite sa trotoara, kao u podzemni prolaz. Brzina vozova nije impozantna, a pošto je razmak između stanica kratak - imate utisak da voz tek što krene ponovo usporava i ponovo staje.

Sve ovo ima svoje objašnjenje i veoma je smisleno. Kada je sistem građen početkom 20. veka ideja je bila da od bilo koje adrese u gradu do prve stanice metroa imate 5-6 minuta hoda. Vozovi su bili kratki da bi išli što češće, pa da ne morate dugo da ih čekate, što je posebno važno kod presedanja. Linije prate uglavnom plitke tunele ispod buleavra i ulica, pa je gradnja metroa pre sto godina zahtevala i kompleksno urbanističko planiranje. Sada je teško proširivati stanice ii prilagođavati ih dužim vozovima.

Da biste se vozili, morate da proučite mapu sa 16 metro linija, koje su ispreplitane s regionalnim i tramvajskim. Snalaženje je u početku malo komplikovano. Ali, kada se uhodate i pronađete vama najznačajnije tačke u gradu, lako ćete prstima pratiti linije po bojama i stanice presedanja - kao i u svakom metrou na svetu. Postoje dve vrste mapa, jedna je šematska, koju brzo "prelećete" tražeći kopču za presedanje, a druga polušematska, pa imate i osećaj geografskog položaja stanica i linija. U vozovima postoji zvučna i vizuelna najava stanica, a svaka privremena izmena zbog radova obavezno je naznačena. Važno je da znate i da se neke linije račvaju, iako imaju isti broj i istu boju.

Kod presedanja može da se desi da se malo zbunite. Mnogo je hodnika, stepeništa, prolaza, shematskih mapa i strelica. Sve što treba da imate na umu je koju liniju tražite, koji smer vam je potreban, ali i da ne prođete kroz rampu ka izlazu, jer ćete onda morati da kupite novu kartu. Međutim, dešavalo nam se da se u ovim hodnicima "zamrsimo" i da jednostavno ne možemo da pronađemo smer koji smo tražili, što nam je oduzelo vreme.

Takođe, zbunio nas je i broj na rolo traci na "lokomotivi", odnosno, prvom vagonu metroa. Taj broj nema veze s brojem linije, to je identifikacioni bvroj voza!

Moramo priznati da vožnja nije uvek udobna - ponekad je bučna i truckava, ali to ništa ne smeta, jer ono najvažnije je da voz stigne kada očekujete. Ma kakav kolaps da je na ulicama, to vas ne zanima!

Regionalni ili RER vozovi su viši nivo koji nismo stigli da savladamo. To su regionalne linije ka udaljenim naseljima i aerodromu, slično kao naš BG voz, ali imaju posebne koloseke. RER linije su novijeg datuma i funkcionišu potpuno drugačije od klasičnog metroa, s kojim čine jednu celinu: stanice su dublje ispod zemlje, a razmak između njih je mnogo veći, što znači mnogo bržu vožnju s jednog na drugi kraj grada. Prepoznaćete ih na mapi po tome što su označene slovima, a ne brojevima.

Tramvaji saobraćaju obodnim bulevarima kao transverzalne veze, a sistem autobuskih linija je posebno komplikovan i spor. Nekada je možda lakše "poprečno" premostiti put autobusom ili tramvajem između dve metro stanice, a ovaj vid prevoza značajan je i starijim, slabije pokretnim ljudima kojima nije zgodno da užurbano utrčavaju u metro.

Da biste koristili metro morate da kupite papirnu karticu i da je dopunite na šalteru ili automatu. Automat nije tako jednostavan, mora mnogo koraka da se prođe dok ne dođe trenutak naplate, ali isplati se zaobiči duge redova na šalteru.

Švercovcanje? I to postoji. Neki ljudi neprimereno preskaču prepreke ili koriste priliku da kod savremenijih kapija prođu za nekim od putnika koji se prethodno validirao. Kontrolore nismo videli.

(Telegraf.rs)