Tajna o kojoj se godinama ćutalo: Kako se habzburški dvor ophodio prema lešu Franca Ferdinanda kada je stigao iz Sarajeva (FOTO)

Oficirskom koru je zabranjeno da salutiraju kovčezima, krunisanim glavama Evrope je stavljeno do znanja da su nepoželjni na sahrani, ceremoniji je prisustvovala samo uža porodica, na Sofijin kovčeg koji je bio postavljen pola metra niže od Francovog stavljene su bele rukavice. Prvi oberhofmajster Montenuovo je otišao toliko daleko da je pokušao čak da natera decu pokojnika da plate troškove sahrane, iako im nije dozvolio da sahrani roditelja prisustvuju

Sarajevski atentat — ubistvo nadvojvode Franca Ferdinanda, prestolonaslednika austrougarskog, i supruge mu Sofije, izvršeno od strane pripadnika revolucionarne organizacije Mlada Bosna a neposredno od strane Gavrila Principa — pokrenuo je lavinu događaja u čijem su središtu isprva bile Austrougarska i Srbija a potom Rusija i Nemačka, te koji je svega mesec dana kasnije doveo do izbijanja Prvog svetskog rata.

Preporučujemo

Budući da je ponašanje Habzburške monarhije nakon ovog zločina u glavnom gradu Bosne i Hercegovine bilo takvo da se moglo jedino zaključiti da je Franc Ferdinand bio voljen i cenjen, budući suđen da sedne na tron, za očekivati je bilo da njegov pogreb bude prikladno obavljen, da bude sahranjen uz najviše državne počasti.

Upravo je to ono što se nije dogodilo. Za to je bio odgovoran Alfred fon Montenuovo (1854-1927), prvi oberhofmajster austrijskog kajzera i ugarskog kralja Franje Josifa I (u pitanju je zvanje najvišeg dvorjanina, upravnika imperijalnog doma i domaćinstva).

Za njega se kaže da je bio veliki neprijatelj Franca Ferdinanda, kojem je neprestano smeštao razne smicalice i nikada nije propuštao priliku da ponizi njegovu suprugu Sofiju, inače ćerku češkog grofa za koju se držalo da nije prikladni partner za brak sa naslednikom jedne imperije.

Venčanju njihovom 1900. godine nije prisustvovao niko iz imperijalne familije, osim Francove maćehe i njene dve ćerke; nakon venčanja, Sofija je dobila titulu kneginje pa je 1909. uzdignuta na rang vojvotkinje, ali do kraja života svaka nadvojvotkinja, princeza i grofica imala prednost u odnosu na nju.

To možda zvuči na prvi pogled naivno i nebitno, pošto je u praksi značilo da sa svojim suprugom ne može da se penje uz carske stepenice, da za stolovima sedi u dnu, daleko od muža, i tako dalje. Ali sagledajte to iz druge perspektive: kako biste se vi osećali da vas neko neprestano ponižava? A ona je, jer je volela Franca, trpela ta poniženja koja su praktično sva zakuvana u kuhinji pomenutog prvog oberhofmajstera Montenuova koji je iz nekog razloga odlučio da austrijski dvorski protokol, inače ionako zloglasan, rigidno primeni u Sofijinom slučaju.

Tako je Montenuovo, koji je bio zadužen za organizaciju sahrane, istu pretvorio u konačno poniženje i Franca Ferdinanda i Sofije. Uprkos tome što su skoro sve krunisane glave Evrope najavile dolazak na pogreb, otpozvane su, tako da je skromnoj ceremoniji u palati Hofburg prisustvovala samo uža porodica osim njihove dece kojoj to nije dozvoljeno (kao uslov da kajzer dozvoli taj brak, Ferdinand je morao da potpiše dokument kojim se za svoju buduću decu odriče prava da budu prestolonaslednici).

Oficirskom koru je zabranjeno bilo da salutiraju brodu i potom vozu koji je prevozio tela, što je izazvalo manju pobunu predvođenu nadvojvodom Karlom, čovekom koji je Sarajevskim atentatom postao prestolonaslednik (i koji je dve godine kasnije, smrću Franje Josifa, postao car i kralj, poslednji monarh Austrougarske, nakon čega je skoro momentalno smenio Montenuova).

Javnosti nije dozvoljeno da vidi kovčege (Sofinijin je tokom službe u Hofburgu čak bio postavljen pola metra ispod Francovog, sa belim rukavicama na njemu čime se ukazalo na to da je bila dvorska dama pre nego prestolonaslednikova suruga), a Montenuovo je otišao toliko daleko da je pokušao čak da natera decu pokojnika da plate troškove sahrane.

Pošto Sofija zbog svog porekla nije mogla da bude sahranjena u Imperijalnoj kripti u Kapucinerskoj crkvi u Beču, par je pokopan u zamku Artšteten u Donjoj Austriji.

Ovo ponižavanje čoveka koji je trebalo da sedne na tron nije, međutim, sprečilo habzburšku kliku da pokrene onaj pomenuti nesrećni lanac događaja koji je doveo do Prvog svetskog rata, kao da im je zaista bilo mnogo žao zbog njegove smrti.

Ali, to je i logično: važnije od toga da li su Habzburzi i Austrijanci voleli Franca Ferdinanda bilo je to što ga je neko sa strane ubio ("možemo mi da pričamo loše o srpskoj državi, ali to ne mogu da rade stranci"), ali daleko najvažnije je bilo to što su mnogi u vrhu Dunavske monarhije godinama unazad samo tražili razlog da napadnu Kraljevinu Srbiju (što je u više navrata sprečio upravo Franc Ferdinand, oko čega se neprestano sukobljavao sa tvrdolinijaškim načelnikom Generalštaba Francom Konradom fon Hecendorfom).

(O. Š.)