Hrišćanska okupacija Istanbula: Kako je propuštena prilika da se grad i Aja Sofija vrate Grcima

Propast Centralnih sila nakon srpsko-francuskog proboja Solunskog fronta i sloma Nemačke na Zapadnom, donela je i kapitulaciju Osmanske carevine. Po prvi put od 1453. vlast u Carigradu držali su hrišćani...

Franše d'Epere sa vojskom maršira ulicama Carigrada 8. februara 1919. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/g1.milliyet.com.tr

Otomanska carevina je kapitulirala 30. oktobra 1918. kada je na britanskom ratnom brodu HMS „Agamemnon“ potpisano Primirje sa Mudrosa; u njemu se nije eksplicitno pominjala okupacija Konstantinopolja, već samo Bosforske i Dardanelske tvrđave, pa je okupacija grada od početka bila upitne legalnosti, ali pošto „sila Boga ne moli“ do toga je svejedno došlo.

Okupacija Carigrada je počela 12. novembra kada su prve francuske jedinice ušle u Carigrad; britanske su počele da stižu dan kasnije i početkom decembra obrazovana je saveznička vojna uprava. Uprkos verbalnom obećanju da će samo britanske i francuske trupe biti stacionirane u gradu, početkom februara pridružili su im se Italijani, formirane su tri okupacione zone, a kasnije su stigli i Grci.

Konstantinopolj je u to vreme imao oko milion stanovnika, procene se kreću od 800.000 do 1.200.000. Ali samo polovina su bili muslimani, a verovatno i manje; ostali su bili pravoslavni Grci, Jermeni i Jevreji, a nezanemarljiv je bio i udeo zapadnoevropske populacije koja je tu živela još od pre rata.

Bez obzira na činjenicu da se radilo o petovekovnom srcu Osmanske carevine, vudrovilsonovski princip po kojem su crtane granice u Evropi posle Prvog svetskog rata, kao i činjenica da su Osmanlije bile na gubitničkoj strani, dao je za pravo Grcima da se nadaju u za sebe pozitivno rešenje carigradskog „problema“. Ako se može tako nazvati.

Etnička karta Male Azije, Kipra i Istočne Trakije 1910., pre genocida nad Grcima i Jermenima. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Spiridon Ion Cepleanu

Tokom okupacije Britanci su vodili glavnu reč, često ne slušajući i ne obraćajući pažnju na svoje glavne, francuske saveznike; uostalom, i Primirje sa Mudrosa je potpisano bez prisustva Francuza, kojima su Britanci zabranili da se popnu na „Agamemnona“. Kako bi poslali poruku Turcima, da će svaki pokušaj da se okupacija dovede u pitanje biti oštro sankcionisan, pohapsili su i internirali veliki broj osmanskih kadrova.

Sultan i njegova vlada shvatili su poruku i obavestili Saveznike da mogu računati na njihovu punu saradnju; očuvanje otomanskih institucija bilo je od prvorazrednog značaja za režim, zbog čega su, da bi zadovoljili okupatore, organizovali suđenja istaknutim vođama koji su tokom rata orkestrirali pokolje Grka i Jermena. Dvor je te ljude praktično žrtvovao, ali uzalud jer sebe nije spasio.

Svi su osuđeni na smrt, ali su osuđeni na montiranim procesima koji nisu zadovoljili Saveznike zato što su predstavljali ruganje pravdi, pa je postojao rizik da ih buduća pokolenja dovedu u pitanje. Zato su preuzeli zatvorenike i prebacili ih na Maltu da im tamo sude, ali do toga nikada nije došlo i svi su pušteni.

Carigradski Turci protestuju protiv okupacije grada 25. maja 1919. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Cumhuriyet/Hakimiyet-i Milliye/Ori~

To se desilo iz dva razloga. Prvo, većina dokumenata s tim u vezi uništena je 1918. pre okupacije, pa je njihova krivica bila teško dokaziva, posebno što su radili u velikoj žurbi; drugo, tada nije postojao odgovarajući pravni okvir i telo sa nadnacionalnom jurisdikcijom, niti međunarodne norme koje bi regulisale ratne zločine. Vinovnici genocida su se kasnije slobodno šetali po Nemačkoj, Italiji i Centralnoj Aziji, mada su mnoge u atentatima pobili jermenski osvetnici u okviru Operacije „Nemezis“.

Tokom okupacije Konstantinopolja se desilo da pobednik sa Galipolja, Mustafa Kemal, postane generalni inspektor u Anadoliji — ključan trenutak moderne turske istorije. Admiral Somerset Kaldorp, koji je u ime britanske vlade potpisao Primirje sa Mudrosa i bio britanski zapovednik Carigrada, upozorio je svoju vladu juna 1919. da se novi nacionalni pokret javlja u Ankari, ali London to nije uzeo za ozbiljno.

Mesec dana kasnije Kaldorpa je na položaju zamenio Džon de Robek koji je vrlo brzo shvatio koliko je njegov prethodnik bio u pravu. Učesnicima Londonske konferencije u februara 1920. objašnjavao je da Anadolija rapidno prelazi u stanje pobune i protiv otomanskog režima i protiv Saveznika koji su planirali podelu carevine, po kojoj bi Turci izgubili većinu Anadolije — ali im je polje delovanja bilo ograničeno i nisu mogli bogzna šta da promene, sem da utiču da se Kemalova ovlašćenja nominalno smanje.

Ovako je po Sevrskom sporazumu trebalo da bude podeljena Osmanska carevina. Predlog nikada nije implementiran, ali je dao zamajac Kemal-pašinom nacionalnom pokretu sa centrom u Ankari koji mu se oštro usprotivio. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Spesh531

S ciljem podele carevine, 11. aprila 1920. Britanci su raspustili otomanski parlament i primorali vladu da potpiše Sevrski sporazum, koji nikada nije sproveden upravo zahvaljujući nacionalnom pokretu okupljenom oko Kemal-paše; Velika narodna skupština u Ankari oduzela je državljanstvo svim turskim potpisnicima tog dokumenta, koji je sam po sebi dao novi zamajac Turskom ratu za nezavisnost.

Turski nacionalisti su iz tog sukoba, koji su vodili protiv kombinovanih savezničkih snaga, izašli kao pobednici, pa je i povratak Carigrada u njihove ruke bio neminovan. Rat se okončao Lozanskim mirom od 24. jula 1923., kojim je vlada u Ankari priznata kao jedina legalna i legitimna turska vlada, a Turska poprimila svoje sadašnje granice.

Grčka je zbog teškog poraza koji je doživela u Grčko-turskom ratu (koji je bio samo deo ovog šireg sukoba), nakon pada Smirne, bila primorana da odustane od Istočne Trakije i Zapadne Anadolije, i da pristane na razmenu stanovništva: oko 1,6 miliona Grka preseljeno je iz Turske u Grčku, dok je u obrnutom smeru otišlo oko 400.000 muslimana.

Grčka vojska maršira Smirnom 2. maja 1919. Jonija je u Sevru pripojena Grčkoj, ali je izgubljena Grčko-turskom ratu 1919—1922. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Alexikoua

Grci iz Konstantinopolja bili su izuzeti, ali je onima koji su napustili grad tokom rata bilo zabranjeno da se vrate; mnogi su se — zajedno sa Grcima iz Istočne Trakije koji su oduvek prirodno gravitirali ka Gradu — svojevoljno preselili na sever Grčke, kao i u Atinu. Zbog toga veliki broj grčkih sportskih klubova ima u svom nazivu Konstantinopolj; PAOK je skraćenica od „Svesolunski atletski klub Konstantinopoljana“, AEK od „Atletski savez Konstantinopolja“.

Prema tome, jedna odredba Lozanskog mira ticala se okončanja okupacije Konstantinopolja. Saveznici su 23. avgusta počeli da se povlače, a poslednje njihove jedinice napustile su grad 4. oktobra. Dva dana kasnije u grad je ušao turski Treći korpus: od tada se 6. oktobar slavi kao Dan oslobođenja Istanbula.

Još pre zvaničnog kraja rata, Velika narodna skupština u Ankari ukinula je sultanat 1. novembra 1922., nakon čega je poslednji sultan Mehmed VI proteran iz grada, koji je napustio na britanskom bojnom brodu HMS „Malaja“ (tri i po godine kasnije preminuo je u San Remu). Nakon povratka Carigrada, Velika narodna skupština je 29. oktobra proglasila Republiku Tursku sa Ankarom kao glavnim gradom.

Karta predložene Velike Grčke 1920. godine. Postojale su u to vreme i ambicioznije karte od ove. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Ras67

Sve u svemu, saveznička — da ne kažemo hrišćanska, mada bismo mogli to da kažemo — okupacija Konstantinopolja trajala je bezmalo pet godina (četrdesetak dana nedostajalo je za punih pet).

Grci su 1919. na Pariskoj mirovnoj konferenciji tražili Konstantinopolj, zajedno sa Istočnom Trakijom i celom egejskom obalom Male Azije (neki su zahtevali i maloazijsku crnomorsku obala jer su i tamo Grci u nekim delovima bili većina), ali su u Sevru dobili „samo“ Istočnu Trakiju i Joniju sa centrom u Smirni (ne pominjemo Zapadnu Trakiju zato što su tu oblast preuzeli od Bugarske).

No imajući u vidu ondašnju mešovitu etničku kompoziciju grada na Bosforu, da su uslišili grčke molbe i vratili im grad koji je do pre petsto godina, duže od dva milenijuma bio njihov, verujemo da danas to niko ne bi zamerao Saveznicima, sem naravno Turaka. Ali takvo razrešenje bi imalo ozbiljne geopolitičke posledice („ko drži Bosfor i Dardanele, drži Aziju“), a posledica bi bilo i po Aja Sofiju.

Video: Aja Sofija: Građevina koja deli i spaja civilizacije i nacije

(P. L.)