Srbi, narod najstariji? Kako smo Rumunima ukrali protohronizam i postali sami sebi prvi u istoriji
U vreme kada je Nikolaje Čaušesku vladao komunističkom Rumunijom, državnu podršku imala je jedna pseudoistorijska teorija o Dačanima. Mnogi će se iznenaditi kada čuju dobro poznatu tvrdnju, samo pod drugačijom nacionalnom etiketom, da su Rumuni najstariji narod na svetu
Svaki narod je sam sebi najbolji, najlepši, najpravedniji, a neretko i najstariji. Srbi nisu izuzetak, a kao što ćemo videti, nisu ni naši susedi Rumuni. Ali rumunski „protohronizam” ne može se posmatrati van specifičnog konteksta u kojem je dosegao svoj vrhunac, koji se razlikuje od konteksta u kojem se razvila srpska verzija te škole, mada su im etnopsihološki temelji identični.
Preporučujemo
Koji veliki rimski imperator neraskidivo veže Sremsku Mitrovicu i francuski Orlean
Antička lekcija iz demokratije: Šta bude kad ceo narod štrajkuje protiv vlasti izlaskom iz države
Tokom prvih petnaestak godina vlasti Rumunske komunističke partije (RKP), tamošnjom istoriografijom dominirala je internacionalistička struja; krajem pedesetih se to postepeno počelo menjati, da bi do sredine šezdesetih internacionalizam bio u potpunosti odbačen, paralelno s emancipacijom od Sovjetskog Saveza koju je postigao George Georgiju-Dež, ondašnji rumunski vođa.
Posle njegove smrti 1965. na vlast dolazi Nikolaje Čaušesku, a rumunski nacionalizam postaje deo zvanične ideologije, pa nastaje tzv. nacionalni komunizam, mada tu terminologiju sami rumunski komunisti nisu koristili; tako stariji desničarski autori, poput Nikolajea Jorge, bivaju rehabilitovani, a delimično čak i Jon Antonesku, „kondukator” Rumunije iz perioda rata i saveznik nacista.
To se neminovno prelilo na polje istoriografije, koja je glavno igralište nacionalizma. Rumunska država je poluzvanično počela da propagira protohronizam nakon tzv. Julskih teza, govora koji je Čaušesku održao 6. jula 1971. pred Izvršnim komitetom RKP, kojim je pokrenuo „mini-kulturnu revoluciju”, koja je imala mnogo lica, od kojih je samo jedno relevantno za ovu priču.
Izraz, koji na starogrčkom znači „prvi u vremenu”, nije pežorativan, koriste ga pristalice teorije, koji svoju nauku nazivaju i „dakologijom” (njihovi protivnici koriste termine „dakomanija”, „dakopatija” i „trakomanija”). U njenoj osnovi je tvrdnja, da su Dačani najstariji narod, da su Rumuni potomci Dačana (što je moguće, mada nije sigurno), iz čega proizlazi da su Rumuni najstariji narod.
Mada se klica te ideje u Rumuniji javlja u 19. veku, tek za vreme Čaušeskog postaje zvanična „istina”. Pošto je srpska verzija nastala kasnije (njene korene su u 19. veku sasekli svi učeni Srbi onog doba, osudivši i suzbivši krivotvorenje Miloša Milojevića), a zamajac dobila tek početkom devedesetih, prirodno su sve odlike „starijeg brata”, tj. rumunskog protohronizma, prisutne u srpskom.
Jasno je odakle su rani srpski protohronisti crpeli inspiraciju, jer im osnovne teze nisu nimalo originalne već očigledni plagijati rumunskih; a pošto su Dačani (koji su takođe i Tračani), jelte, Srbi, na neke je samo nalepljena srpska etiketa. Nenaučni metod je isti, kao i razlog popularnosti protohronizma na Balkanu (Bugari, Hrvati i Albanci imaju svoje): postoji kompleks niže vrednosti u ovdašnjim nacionalizmima.
Ključan trenutak u istoriji rumunskog protohronizma bio je članak profesora književnosti Edgara Papua, objavljen 1974. u etabliranom kulturnom časopisu „XX vek”, u kojem je i skovao pojam „protohronizam”, ustvrdivši da autohtoni Rumuni imaju hronološki prioritet za brojna dostignuća evropske civilizacije, a da je spoljni uticaj uvek bio mali.
Pošto je to bilo u dosluhu sa zvaničnom politikom autarkije, i pošto je režim već slavio Dačane kao autohtone pobunjenike protiv imperijalističkog Rima, to je promptno prihvaćeno; zaključke 11. kongresa RKP iz 1974. neki čak tumače kao uvođenje „dačijanizma” u službeni marksizam, tvrdnjama da su Dačani stvorili trajnu i „neorganizovanu državu”.
Režim se posle toga povezao s emigrantskim milijarderom Josifom Konstantinom Draganom, nekada simpatizerom fašističke Gvozdene garde, koji je 1941. u Rimu osnovao kompaniju koja je u Italiju za vreme rata uvozila rumunsku naftu, da bi 1948. u Milanu osnovao „ButanGas”, kompaniju koja je postala najveći evropski distributer plina, čime je izgradio poslovnu imperiju.
Dragan, koji je 1967. osnovao Evropsku fondaciju „Dragan” s ciljem promocije „vrednosti rumunske civilizacije”, izdavao je niz protohronističkih časopisa i knjiga, i decenijama bio perjanica i glavni pokrovitelj te škole, što je posle njegove smrti 2008. postao njujorški lekar Napoleon Savesku. Takođe je delom finansirao i klesanje Decebalovog lika u stenu na rumunskoj strani Đerdapa.
(Interesantno, Jovan I. Deretić je šezdesetih i sedamdesetih živeo u Francuskoj, gde je vrlo lako mogao doći u dodir sa Draganovim publikacijama, koje nisu bile ograničene samo na Italiju, iz čega je mogao da razvije vlastite teze; konkretno, živeo je u Lionu, kao i u Nici, nadomak Italije, u kojoj je 1975—1976. i izdao dvotomnu „Istoriju Srba”. S druge strane, to može biti i slučajnost.)
Šta su to konkretno tvrdili (i tvrde) dakolozi? Suprotno najpopularnijoj tezi (postoje i druge) o etnogenezi Rumuna, da su potomci romanizovanih Dačana i rimskih kolonista, oni su tvrdili da su potomci isključivo Dačana, koji su navodno govorili jezikom koji je bio blizak latinskom. Neki od njih su čak tvrdili da su Dačani osnovali Rim, što je svojevrsno obrtanje glavne teorije naglavačke.
Pošto nije dovoljno imati dačko poreklo, Dakija je morala da postane središte evropske praistorije i kolevka civilizacije (zvuči poznato), Dačani su morali da razviju prvo pismo (zvuči poznato), da donesu prve zakone, da pokore Evropu, Mesopotamiju, Iran, Indiju i Japan, u nekoliko osvajačkih talasa (zvuči poznato); Dragan je u svojim časopisima čak tvrdio da su Dačani počeli da se razvijaju pre 100.000 godina.
Što se pomenutog dačkog (vinčanskog) pisma tiče, pozivali su se na iste nalaze kao i naši autohtonisti, iako u stručnoj javnosti niko za sada nije uspeo da dokaže da pronađeni simboli u Podunavlju predstavljaju pismo (možda ga zaista i predstavljaju, ali to ne može biti tretirano kao „istina” dok je na nivou nedokazane hipoteze).
Dalje, da postoji kontinuitet između kulta Zalmoksisa i hrišćanstva (čime se bavio uvaženi istoričar religije Mirča Elijade, čija istraživanja protohronisti koriste), da je Sveti Andrej Prvozvani propovedao Dačanima (rumunska crkva je u međuvremenu to usvojila kao zvanični stav), da su se iz dačke vladarske kaste razvile srednjovekovne vlaške i moldavske dinastije, kao i bugarska dinastija Asen.
I tako dalje, i tako dalje. Nema potrebe iću u detalje. Ne zamerite što ne navodimo dokaze koje rumunski pseudoistoričari navode; prostor i zahtevi ovog teksta nam to ne dozvoljavaju. Ali budite sigurni da svakom rumunskom poluobrazovanom i nekritički nastrojenom laiku, sklonom da čuje ugodne „istine”, ti dokazi zvuče ubedljivo i neoborivo, baš kao i njihovim parnjacima u Srbiji.
Utešno je to, što je ova pseudoistorijska teorija u Rumuniji u velikoj meri doživela slom posle pada Čaušeskuvljevog režima (insistiranje na dačkom poreklu nije istovetno s protohronizmom), koji ju je na izvestan način kompromitovao svojom podrškom; ali nije utešno to što ne vidimo šta srpsku verziju može kompromitovati kod nas, i šta to može kod nas zaustaviti njeno širenje.
Ali možda može neumorno ukazivanje na to, da su drugi pre nas imali identičnu teoriju, da ona nije plod „otkrića” srpskih „istoričara”, te da smo joj mi samo pridodali paranoju, s obzirom da je integralni element teze da su Srbi najstariji narod na svetu, tvrdnja da već hiljadama godina traje zavera čiji je cilj da se „prava istorija” o nama sakrije, i od nas i od sveta, zato što nas svi mrze.
(P. L.)