Najgora godina da se bude živ

Sve ono što se u svetu izdešavalo u proteklih bezmalo pet godina, stvorilo je teškoće koje nam obećavaju samo gore doba: zlo doba obećavaju. Možda će i biti bolje, ali nema naznaka toga; ima samo suprotnih naznaka. Svakako moramo biti spremni, ne paničiti, ali se mentalno pripremiti da nas ništa ne bi iznenadilo.

A ipak, ovo naše doba, sem ako se ne pretvori u nuklearni rat, ako ego jedne ili druge strane ne istrpe poraz na bojnom polju i sledstveno na polju geopolitike — daleko je i od Drugog svetskog rata, a i on sam, mada se najčešće naziva najkrvavijim u ljudskoj istoriji, verovatno nije ono najgore što se čovečanstvu desilo.

Preporučujemo

U konkurenciju za izbor Najgore godine u istoriji čovečanstva ne može da uđe samo ono što je čovek proizveo svojim nastupima ludila i trenucima opsednutosti; mora ta najgora godina biti nešto više od toga, mora svakako uključiti i neki rat ali mora imati i neku prirodnu katastrofu, a ako može i zarazna bolest, ne bi bilo loše (za priču o najgoroj godini).

Španski grip odneo je širom sveta, od februara 1918. do aprila 1920. godine, između 25 i 100 miliona života, i s obzirom da je poslednja godina rata videla krvave borbe uz mnogo žrtava, zaista je 1918. ozbiljan kandidat, posebno što se tada već vodio i Ruski građanski rat, krvav sâm po sebi skoro kao Veliki iz koje se izrodila revolucija koja ga je neposredno izazvala.

Erupcija Tavurvura, najpoznatijeg vulkana kaldere Rabaul u Papui Novoj Gvineji, iz 2009. godine. Foto: Wikipedia/Taro Taylor

Ali 1918. je nekako preblizu da bismo je toliko dramatizovali, pritom je to i godina svetskog mira... Mora biti neka druga!

Iz opticaja ispada 1816, „Godina bez leta”, na severnoj hemisferi izazvana erupcijom Tambore; glad je tada pogodila Evropu, ali je naš kontinent ušao u period mira posle okončanja Napoleonovskih ratova, а nije bilo ni neke naročite zarazne bolesti, malo rezidualne kuge tu i tamo ali to je to.

Gladi je zbog malog ledenog doba bilo i u ranijim vekovima, pa nikom ništa; ni politički haos oko 1650, kada je gorelo sve od Britanije do Kine, iako je verovatno najgora decenija u političkom smislu, ne ispunjava sve uslove.

Zarazne bolesti, epidemija boginja i influence razorila je domorodačku populaciju u Amerikama, i to je svakako nešto najgore što se njima desilo, ali kada im se to desilo?

Čak i ako izaberemo startnu 1492. (mada bi 1519. bila mnogo bolji kandidat, pošto se tada Kortes iskrcao na Jukatanu), pričamo o nečemu što je bilo teritorijalno ograničeno na Srednju i Južnu Ameriku; ili možda i nije (?), budući da su virusi i zarazne bolesti išli u oba smera: najverovatnije je tada iz Južne Amerike u Evropu stigao sifilis.

Kratersko jezero Ilopango u El Salvadoru ispunjava kalderu istoimenog vulkana koji je verovatno eruptirao oko 535. godine i pokrenuo kasnoantičko malo ledeno doba. Foto: Wikipedia/JMRAFFi

Sto pedeset godina ranije Evropa i Mediteran imali su sličnu situaciju sa Crnom smrću, koja je stigla 1348. i narednih godina odnela možda i do dve trećine evropske populacije, negde više negde manje.

Snažna je bila i Justinijanova kuga, za koju nemamo mnogo pouzdanih podataka, izuzev što uzimamo kao vrlo verovatno da je Romejskoj carevini odnela trećinu stanovništva, naročito teško pogodivši Carigrad, gde je izbila 541. godine.

Time smo se približili godini koju mnogi istoričari smatraju upravo najozbiljnijim kandidatom za najgoru u istoriji ljudske vrste — možda je bilo gorih pre istorije, ali od kako je u Mesopotamiji izmišljeno pismo, verovatno nije.

U stvari se Justinijanova kuga ne sme posmatrati van konteksta godine o kojoj govorimo, 536, zato što je kuga verovatno posledica događaja iz 536.

Dotakli smo je se kada smo pre nekog vremena pisali o vulkanskoj erupciji te godine (možda u El Salvadoru, možda na Islandu), iza koje su još dve, 540. i 547, na nekom drugom mestu, može biti izazvale, između ostalog, i doseljavanje Slovena na Balkan.

„Sveti Sevastijan se moli za žrtve Justinijanove kuge”, Žos Liferinks, 1497—1499. Foto: Wikipedia/Unknown source

Ali ne samo to. Te erupcije su izazvale deceniju vulkanske zime koja je izazvala haos u Kini, pad temperature i propast useva, haos u mnogim delovima Južne Amerike (naročito Perua), pojavu „super El Ninja”, koji je doneo 30 dugih godina obilnih padavina i poplave iza kojih je sledilo trideset sušnih.

Takođe: konačni slom već načete Carevine Gupti koja je u jednom trenutku zahvatala oko dve trećine Indijskog potkontinenta, a koju su dokusurile strana invazija jednog nomadskog naroda sa severozapada, kao i velike poplave, što je pokazala arheološka nauka pre nekoliko godina.

Nad Evropom se nadvila gusta magla koja je donela pomračenje koje je trajalo godinu i po dana: sunce je danju sijalo snagom kojom mesec sija noću, pisao je Prokopije. Temperatura, koju smo već pominjali maločas u vezi s Kinom, toliko je opala u deceniji iza 536. godine, da naučnici danas znaju da nije bilo hladnije u proteklih dva i po hiljadugodišta.

Justinijanova kuga je prema tome deo tog istorijskog toka: krenula je iz Egipta i pogodila brojne primorske krajeve Evrope, mada zbog manjka pisanih izvora iz tog vremena možemo samo nagađati o razmerama udara te zarazne bolesti van Vizantije.

Ljudi koji su tada živeli nisu znali šta ih je snašlo; niti su 536. mogli da shvate šta im se tek sprema, sem što su jasno, golim okom mogli videti da se nešto dešava i da to što se dešava ne sluti na dobro. Ljudska vrsta je od tada mnogo napredovala; i dalje nema pojma šta joj se sprema.

(Telegraf.rs)