Koji veliki rimski imperator neraskidivo veže Sremsku Mitrovicu i francuski Orlean

„Svećnjaci hrišćanstva. Neronove baklje“, Henrik Sjemiracki, 1876. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/National Museum Kraków/abcgallery.com/Dmitry Rozhkov

U osnovnoj periodizaciji istorije Starog Rima — kraljevina, republika, imperija, koja se deli na principat i dominat — centralnu ulogu igra principat, koji je većini sinonim za Rim a da to i ne znaju. Njega je 27. p.n.e. uspostavio Avgust, Cezarov posinak, pošto je iz građanskog rata do kojeg je došlo posle atentata na njegovog poočima, izašao kao jedini pobednik.

Principat je imao fasadu republike: sve stare institucije su preživele, ali su ključne funkcije bile u rukama jednog čoveka, koji je redovno biran na skupštinama. Rimljani su ga u vojnom kontekstu zvali imperator („zapovednik, komandant”), ali je njegova zvanična titula bila Princeps Civitatis, tj. „Prvi građanin”.

Preporučujemo

Avgust je bio prvi princeps; prvi dominus, „gospodar”, s kojim počinje dominat, bio je Dioklecijan, rođen u Saloni (današnji Solin) kod Splita, u ilirskoj porodici, čije se zacarenje 284. uzima za kraj Krize trećeg veka. Dioklecijan je u carsku intitulaciju uveo tu reč, ali je nije prvi zvanično upotrebio, ta čast pripada čoveku koji je vladao malo pre njega.

Ovu pozlaćenu bronzanu bistu je, zajedno s drugim carskim portretima, neko sakrio ispod Kapitolinskog hrama u Breši tokom 4—5. veka, verovatno zbog napada varvara. Tom prilikom je očito stradao, pošto su biste ponovo izašle na površinu tek 1826. Obično se smatra da se radi o Klaudiju II Gotskom, ali postoji realna mogućnost da je ovo u stvari Aurelijan. Foto: Wikipedia/Giovanni Dall'Orto

On je igrao ulogu u Dioklecijanovom usponu, ali je pre svega bio ključan za blisko okončanje pomenute Krize trećeg veka, kako se naziva period od 49 godina gotovo neprestanih građanskih ratova, varvarskih invazija, migracija, seljačkih buna, političke nestabilnosti, ekonomskog sloma, što je sve zajedno umalo dovelo do kolapsa carstva (činjenica da nije, pokazuje moć ideje Rima i snagu te države).

Radi se o Aurelijanu, imperatoru rođenom 9. septembra 214. ili 215. godine. Gde je tačno došao na svet, predmet je spora; neki antički istoričari navode Sirmijum, drugi pominju Dakiju ripensis (podunavsku oblast današnje istočne Srbije i severozapadne Bugarske), treći Meziju; savremeni istoričari kao najverovatniju lokaciju uzimaju Serdiku, današnju Sofiju.

Ali ako je „većina” antičkih istoričara u pravu, kako piše autor nepouzdanih „Carskih povesti” (Historia Augusta), rodio se u Sremskoj Mitrovici, koja će tek kasnije steći carski status (Trajan i Marko Aurelije jesu tamo boravili i spremali pohode, ali prvi je odatle vladao Maksimin Tračanin (235—238), dok je Trajan Decije (249—251) prvi tamo bio rođen, oko 201, u obližnjoj Budaliji, sada Martincima).

No, iako postoji dilema oko mesta njegovog rođenja, nema sumnje da je maja 270. baš u Sirmijumu, posle smrti Klaudija II Gotskog (koji je tu možda čak i rođen, isto kao Aurelijan oko 215), izvikan za cara od strane dunavskih legija, koje su izignorisale senatski izbor Klaudijevog brata Kvintila, i koje su, predvođene svojim kandidatom, potukle suparničku vojsku.

Rimska imperija 271. godine, na početku carevanja Aurelijana. Žutom bojom je obeleženo otcepljeno Palmirsko carstvo, a zelenom Galsko. Aurelijan ih je vratio u okrilje Rima 273, tj. 274. godine. Foto: Wikipedia

Lucije Domicije Aurelijan je po svemu sudeći bio čovek skromnog porekla, mada se istoričari i oko toga spore; akademski konsenzus kaže, da mu je otac bio seljak koji je uzeo nomen svog zemljoposednika iz roda Aurelija, ali ima ih i koji misle da su oni u stvari bili doseljenici iz Italije.

Bilo kako bilo, Aurelijan — koji se u vojnoj hijerarhiji popeo na vrh zahvaljujući veštini i hrabrosti, brizi o potčinjenima, harizmatičnosti, zalaganju — nije široj (ni našoj ni svetskoj) javnosti preterano poznato ime, iako je izuzetno značajno, uprkos kratkoj petogodišnjoj vladavini (mada nije bila kratka u kontekstu Krize srednjeg veka).

Aurelija je bio toliko važan, da mu je Senat 272. dodelio počasno zvanje Restitutor Orbis, tj. „Obnovitelj sveta”, i da ga je deifikovao posle smrti. Njegova serija pobeda bez presedana, nad Gotima, Vandalima, Jutungima, Sarmatima i Karpima, uklonila je pretnju spolja, dok su trijumfi nad unutrašnjim pobunjenim oblastima, koje su nizu careva zadavale muke, obnovile jedinstvo imperije.

Jedan deo Aurelijanovog zida u Rima. Foto: Wikipedia/Lalupa

Naime, 260. godine nastalo je tzv. Galsko carstvo, kada su se Galija i Germanija otcepile i de fakto postale zasebna država, dok se na istoku obrazovalo Palmirsko carstvo. Aurelijan je prvo 273. rešio Palmiru, dozvolivši vojsci da opljačka i uništi taj grad koji se nikada nije oporavio, a potom je 274. vratio i Galiju u okrilje Rima, doduše bez surovosti pokazane na istoku.

Oko Rima je sagradio tzv. Aurelijanov zid, koji opstaje do današnjeg dana; skupio je hrabrost da se povuče iz neodbranjive Dakije (još jedan njegov potez od velikog istorijskog značaja); izveo je monetarnu i reformu distribucije hrane (vekovima pre njega, carevi su siromašnim žiteljima Rima davali žito, ali je on uveo deljenje gotovog hleba, i na to dodao maslinovo ulje, so i svinjetinu).

Takođe je izveo religijsku reformu i za glavno božanstvo proglasio Sola Inviktusa, tj. Nepobedivo Sunce, identifikovano sa carskim kultom, s namerom da svim narodima imperije, i svim slojevima, podari jednog boga koga mogu zajednički slaviti, bez da izdaju svoje bogove (mada hrišćanski preobraćenik Laktancije nešto kasnije piše da bi Aurelijan zabranio sve druge bogove da je imao vremena).

Maketa Sirmijuma, današnje Sremske Mitrovice. Grad se verovatno protezao i izvan zidina, ako su tačne procene da je na svom vrhuncu imao oko 100.000 stanovnika. Foto: Wikipedia/mediaportal.vojvodina.gov.rs

On nije izmislio ovog boga; ranije se smatralo da je Sol Inviktus tokom 3. veka uvezen s istoka, i da je različit od onog Sola koji se od samog početka slavio u Rimu, ali istoričari sve više napuštaju takvo stajalište. Bilo kako bilo, na Agripinom polju u Rimu podigao je Hram Sunca, i posvetio ga 25. decembra 274. godine.

Ovo je interesantan izbor datuma, s obzirom da se poklapa s Božićem. I mada je mnogima danas zavodljivo da olako kao činjenicu uzmu hipotezu da su hrišćani kasnije prosto prisvojili taj datum, stvari nisu tako jednostavne; to nije tema ovog teksta, ali postoji mogućnost — verovatnoća je pola-pola — da je upravo Aurelijan prisvojio datum da bi iskontrirao rastućem hrišćanstvu.

Života ga je koštala svirepost prema korumpiranim službenicima i vojnicima; njegov sekretar Eros ga je slagao oko neke sitne stvari, i uplašivši se šta bi car mogao da uradi kad sazna, falsifikovao je spisak imena visokih službenika određenih za likvidaciju, pokazao im ga, i oni su, obmanuti, cara ubili septembra 275. u Trakiji, na obali Mramornog mora, tokom pohoda na Sasanidsku Persiju.

Za kraj, vratimo se na uvod. Pomenuli smo reč dominus; Avgust ju je obeshrabivao, Tiberije se njome zgražavao, ali se već Domicijanu (81—96) dopadala i on je zahtevao da mu se obraćaju sa dominus et deus, „gospodar i bog”. No u zvaničnim dokumentima nije postojala, sve do Aurelijana.

Rimski novac. Foto: Pixabay

Na pojedinom novcu koji je kovan za vreme njegove vlade, stoji natpis deus et dominus natus, „bog i rođeni gospodar”, što je Dioklecijan kasnije usvojio i ubacio u intitulaciju, usput rušeći republikansku fasadu principata i otvoreno uvodeći običaje s istoka (poput klanjanja, a ako imate sreće, i ljubljenja ruba njegove haljine).

Ali, šta spaja Sirmijum, u kojem je Aurelijan možda rođen, a svakako izvikan za cara, s francuskim gradom Orleanom? Na mestu na kojem se danas nalazi taj grad, u antici se nalazio Kenabum, galsko utvrđenje i jedno od glavnih varoši plemena Karnuta, u kojem su druidi održavali svoju godišnju skupštinu. Cezar ih je 52. pokorio, malo masakrirao a to važno mesto uništio.

327 godina kasnije, Aurelijan izdaje nalog da se na zaraslim ruševinama obnovi grad, kojem daje svoje ime: civitas Aurelianorum, „Aurelijanov grad”, ili skraćeno Aurelianum. Naziv će evoluirati zajedno s francuskim jezikom — koji je nastao od severne varijante galo-romanskog (mešavine galskog i vulgarnog latinskog) uz kasniji uticaj franačkog — i postaće Orlean (franc. Orléans).

Mada nije bio od prvorazrednog značaja za poznu Rimsku imperiju kao što je slučaj sa Sremskom Mitrovicom, Orlean je bio i ostao grad od velikog značaja za francusku istoriju. Za vreme kralja Hlodomera iz dinastije Merovinga, bio je prestonica udeone kraljevine (511—524), ali ono po čemu je naročito značajan odigralo se tek koncem srednjeg veka.

Statua Jovanke Orleanke u Orleanu, Francuska. Foto: Wikipedia/Ronny Siegel

Francusko razbijanje englesko-burgundske opsade Orleana bilo je prekretnica u Stogodišnjem ratu (1337—1453), iz kojeg će kao pobednica izaći Francuska, ili bolje reći, kuća Valoa, mlađi ogranak kuće Kapet, koja će poraziti kuću Plantagenet, koja je vladala Engleskom a htela da se zakralji i u Francuskoj uz podršku mlađeg ogranka kuće Valoa koja je upravljala Vojvodinom Burgundijom.

Razbijanje te bezmalo sedmomesečne opsade odigralo se 8. maja 1429, devet dana nakon dolaska devojke po imenu Žan d’Ark, koju će prozvati Devicom iz Orleana. Pogađate: francuska je to heroina koja je kod nas udomaćena kao Jovanka Orleanka. U Orleanu, Jovankine svetkovine kontinuirano se slave tokom prve sedmice maja još od 1431. ili 1432, dakle, počele su dve ili tri godine nakon opsade.

Da se za kraj vratimo na Aurelijana. Posredno, ovaj danas nedovoljno poznati rimski car zacaren u Srbiji, a možda i rođen u Srbiji, svakako rođen u ovom okruženju, povezan je i s nazivom Nju Orleansa, koji je zapravo „Novi Orlean”, pošto je La Nouvelle-Orléans bio prvobitni naziv grada, sve dok 1803. Napoleon nije prodao Luizijanu Americi.

(P. L.)