Kako da prebolimo gubitak voljene osobe, koji nekad vodi u duboku depresiju i ima strašne posledice?

Gubitak voljene osobe svrstava se u najstresnije događaje tokom života

Svako pre ili kasnije doživi gubitak voljene osobe. U jednom danu život može da se okrene naglavačke.

Osobe koje su izgubile bračne partnere dugo nakon ne mogu da prestanu da tuguju, a najteže ih pogađa činjenica da se život oko njih odvija dalje bez obrzira na to šta se u njihovoj porodici dogodilo.

Preporučujemo

Gubitak bračnog partnera predstavlja veliki životni prevrat koji se teško podnosi. Odjednom život postaje drugačiji, teži, prazan, a kod osoba se često javlja osećaj šoka, besa, pada samopouzdanja, praznina, usamljenost, osećaj dezorjentacije i mentalne blokade.

Nakon šoka, sledi osećaj tuge koja podrazumeva duševnu i telesnu reakciju na pretrpljeni gubitak i doprinosi tome da ne možemo da se oprostimo od voljene osobe i naučimo da živimo sami.

Jako je važno da tokom tog perioda ne ignorišete bol i dozvolite da emocije isplivaju na površinu, jer ignorisanjem možete samo da pogoršate svoje stanje koje vas može odvesti u depresiju.

Na koji način se nositi sa gubitkom, koliko je vremena potrebno da prođe kako bi se gubitak prihvatio i koliko okolina može da pomogne, ali i odmogne u procesu zalečenja govorila je za Telegraf.rs psiholog Radmila Vulić- Bojović.

- Za prevazilaženje gubitka voljene osobe ne postoji univerzalan recept. Generalno gledano izlaženje na kraj sa gubitkom bliske i voljene osobe, a naročito bračnog partnera je jedan od najsloženijih i najkompleksnijih psiholoških procesa. Neki ljudi nikada ne uspeju da prerade taj gubitak i zauvek ostanu zatvoreni sa tugom i nedostatkom. S druge strane, to zavisi od mnogo faktora. Zavisi od godina osobe, na koji način je preminula, kako se to dogodilo... Najčešće gledano, ako se radi o paru koji je proveo mnogo godina zajedno onda to može da znači i gubitak jedne životne rutine koja više ne može na sličan način da se izvodi, kaže Radmila i dodaje:

- To je jedna vrlo komleksna i složena tema. U načelu ljudi koji imaju porodicu, decu, prijatelje, unuke i širi krug onih sa kojima su u kontaktu oni imaju bolje šanse da iz toga  izađu, odnosno da se nose sa tim, jer se iz toga zapravo nikada ne izlazi, nego se taj gubitak utka u životni narativ i čovek počinje da živi sa tom idejom. Ti procesi su vrlo složeni i vrlo individualni pa se ne mogu svesti na neko pravilo. Ono što bi sugerisala svima koji se nađu u toj situaciji je da daju sebi vremena da odžale taj gubitak, da ne srljaju u autodestruktivna ponašanja jer se ljudi tada odaju alkoholu ili nekim drugim stvarima. Čovek tada treba da pokuša da izgradi svoju novu životnu rutinu, ako je u situaciji i da ima dobar balans između toga da tuguju za sebe i da tuguju s drugim ljudima koji su takođe preživeli gubitak, ističe psiholog.

Koji je realan period koji treba da prođe da bi čovek naučio da živi sa gubitkom?

- Rad tuge i bolovanja, u nekim psihološkim studijama, kažu da traje dve godine. Ipak, to zavisi od mnogo stvari. Generalno gledano, kulturološki, čini mi se da mi volimo da ostanemo u tugovanju. Mislim da drugi ljudi tuguju na drugačije načine. Kod nas je ta tuga, naročito kod žena vrlo izražena. Kada premine suprug mnoge žene imaju osećaj kao da su i one same umrle. To je tradicija i kultura koja traje dugi niz godina. Muškarci na primer, kada umre supruga, često se desi da prebrzo uđu u novu vezu jer oni ne vole da žive sami. To su neke specifičnosti svih tih procesa. Dve godine je neki minimalni period žalovanja koji apsolutno ne može da se zaobiđe- kaže naša sagovornica.

Često se dešava da okolina, rodbina i prijatelji, ne umeju da se postave na pravi način prema osobi koja je preživela gubitak. Dok su jedni prepažljivi i previše vode računa, drugi mogu da se ponašaju kao da se ništa nije dogodilo. Na koji način to utiče na osobu koja je pretrpela gubitak?

- Svi mi reagujemo na tuđi gubitak u skladu sa nekim svojim fantazijama o tome kako mi mislimo da  treba i šta mi mislimo da je dobro i ispravno. Dobro bi bilo pokušati da sagledamo osobu koja je izgubila nekog bliskog kako bismo videli šta su njene potrebe. Neki ljudi se osamljuju, neki traže društvo, prosto pitati i zainteresovati se, ne za ono kako mi mislimo da treba, nego šta je prava potreba te osobe. Treba naći balans i ne biti previše nametljiv, jer ljudi imaju različite načine kako se nose sa teškim osećanjima. Svako žalovanje je priča za sebe- ističe Radmila Vulić Bojović.

Kada tugovanje predugo traje i čovek ne uspe da pronađe snage da nastavi dalje, savetuje se odlazak kod psihologa jer razgovor, ali i pomoć medikamenata može umnogome da pomogne u oporavku od gubitka i sprečavanju dublje depresije.  Da li lekovi za depresiju mogu da budu rešenje za takva stanja?

- To je vrlo indivudualno i to procenjuju stručnjaci- pshihijatri, ali ako to osećanje predugo tarje i ako smo previše u tome i vidimo da nas taj osećaj savladava i prevladava, onda je svakako bolje potražiti pomoć nekog stručnog. Današnji lekovi i savremena psihofarmakologija je vrlo napredna i može da pomogne. Neće to da našu depresiju izleči ali će nam pomoći da mi regrutujemo svoje kapacitete i svoje snage kako bismo prošli kroz taj težak period i da nastavimo dalje. Ako su lekovi potrebni oni mogu da budu samo korisni. Medicina je jako napredovala u tom smislu i nus efekti su mnogo manji  nego produbljeno depresivno stanje, naglašava Vulić- Bojović i dodaje:

- Sve više i više ljudi danas traži razgovor sa psihologom ili terapeutom i nekako se ta svest promenila koliko ja to pratim, a u ovom poslu sam već 27 godina. Ljudi koji se nalaze u žalovanju imaju koristi i od toga da nekome  ispričaju priču voljenoj osobi nekome ko nije deo njihovog života, ko je neutralan i ko ima dobro postavljene granice. Kao da priča o voljenoj osobi koja je preminula održava tu osobu na neki način živom. Taj psihoterapijski proces može da pomogne puno u izlaženju na kraj sa gubitkom, zaključuje Vulić Bojović.

VIDEO: Šarliz Teron godinama se bori protiv depresije, a evo kako je otkrila bolest

(Telegraf.rs/B.K.)