AI kompanije uništavaju retke knjige zbog podataka za obuku modela

Kompanije koje razvijaju veštačku inteligenciju kupuju velike količine retkih knjiga, skeniraju njihove stranice za obuku AI modela, a zatim uništavaju fizičke primerke. Kritičari upozoravaju da se na taj način nepovratno gubi deo kulturnog nasleđa.

Proces je jednostavan, ali posledice su izazvale brojne reakcije. Knjige se nabavljaju zbog informacija koje sadrže, svaka stranica se digitalizuje, a originali završavaju kao otpadni materijal.

Preporučujemo

Problem nije u samoj veštačkoj inteligenciji, već u načinu na koji kompanije dolaze do podataka koji su joj potrebni.

AI modeli ne donose odluke sami. Iza ovakvih procesa stoje ljudi i kompanije koje biraju način na koji će prikupljati materijal za razvoj novih sistema.

Kritičari smatraju da postoji drugačiji pristup. Knjige mogu da se skeniraju bez uništavanja originala, posebno kada je reč o retkim izdanjima koja više nije moguće lako pronaći.

Digitalna kopija ne čuva sve što knjiga predstavlja

Jedan od glavnih argumenata protiv ovakve prakse jeste da knjiga nije samo skup teksta koji može da se pretvori u digitalni fajl.

Retki primerci nose istoriju, tragove prethodnih vlasnika, način štampanja i fizičke karakteristike koje digitalna verzija ne može da sačuva.

Kritičari ovaj proces porede sa motivima iz romana "Farenhajt 451" Reja Bredberija, u kojem uništavanje knjiga predstavlja pokušaj kontrole znanja i sećanja društva.

Razlika je u tome što se danas knjige ne uklanjaju zato što neko želi da sakrije njihov sadržaj, već zato što kompanijama predstavljaju sirovinu za stvaranje digitalnih modela.

Upravo tu nastaje najveća rasprava: da li vrednost informacija opravdava nestanak fizičkih predmeta koji ih čuvaju?

Trka za AI podacima otvara pitanje odgovornosti

Razvoj velikih jezičkih modela zahteva ogromne količine podataka. Zbog toga kompanije traže nove izvore materijala koji mogu pomoći sistemima da bolje razumeju jezik, stil i znanje.

Međutim, način prikupljanja tih podataka sve češće postaje predmet kritika. Pored pitanja autorskih prava, pojavljuje se i pitanje očuvanja kulturnih dobara.

Knjige koje su decenijama ili vekovima čuvane kao deo ljudske istorije sada se posmatraju i kao resurs za tehnološku industriju.

Najveća dilema nije da li tehnologija treba da napreduje, već ko odlučuje šta sme da bude potrošeno na tom putu. Kada fizički primerak nestane, digitalna kopija ostaje, ali deo priče koju je taj predmet nosio više ne postoji.

(Telegraf.rs)