Ovi AI milijarderi obećavaju da neće zadržati svoje bogatstvo: Novac će dati u dobrotvorne svrhe

Veštačka inteligencija stvara novu generaciju tehnoloških milijardera, ali neki od njih ne planiraju da svoje buduće bogatstvo zadrže. Osnivači AI kompanija sve češće obećavaju da će novac koji zarade prodajom svojih firmi ili udela dati u dobrotvorne svrhe.

Preporučujemo

Jedan od najzanimljivijih primera je Dejvid Silver, bivši istraživač Google DeepMind-a i čovek koji je predvodio razvoj AlphaGo sistema. Nakon što je početkom godine pokrenuo sopstvenu AI kompaniju Ineffable Intelligence, obećao je da će sav novac koji jednog dana dobije od prodaje kompanije donirati u humanitarne svrhe.

Silver je za pokretanje kompanije prikupio 1,1 milijardu dolara, uz procenu vrednosti kompanije od 5,1 milijardu dolara. To je u trenutku osnivanja predstavljalo jednu od najvećih početnih investicionih rundi u Evropi.

Ako Ineffable Intelligence jednog dana bude prodata za višestruko veći iznos, Silver bi mogao da postane ekstremno bogat. Ali taj novac, prema njegovom obećanju, neće završiti na njegovom računu.

AI bogatstvo postaje nova vrsta filantropije

Silver nije jedini. Među AI preduzetnicima koji su obećali da će deo budućeg bogatstva dati u dobrotvorne svrhe nalazi se i Mustafa Sulejman, jedan od osnivača DeepMind-a i danas direktor Microsoftovog AI odeljenja.

Tu je i Anton Osika, osnivač kompanije Lovable, koji se obavezao da će donirati polovinu prihoda koji ostvari od svog vlasničkog udela.

Ovakve odluke nisu potpuno nova pojava u Silicijumskoj dolini. Bil Gejts i Melinda Gejts decenijama usmeravaju ogromne iznose ka borbi protiv siromaštva i bolesti, dok su Mark Zakerberg i Prisilа Čen obećali da će svoje bogatstvo usmeriti u naučna istraživanja kroz Chan Zuckerberg Initiative.

Razlika je u tome što nova generacija filantropa svoje bogatstvo gradi upravo u AI industriji, za koju veruju da će imati ogroman uticaj na budućnost čovečanstva.

Silver je svoje obećanje formalizovao kroz organizaciju Founders Pledge. Za razliku od javnih, ali neobavezujućih obećanja, ova organizacija od osnivača kompanija traži ugovornu obavezu da će deo ili celokupnu zaradu od svog biznisa dati u dobrotvorne svrhe.

Vrednost takvih obećanja naglo je porasla. Prema podacima organizacije, ukupna vrednost obećanih donacija porasla je sa 400 miliona dolara tokom 2023. godine na oko četiri milijarde dolara ove godine, dok AI industrija već čini približno trećinu ukupne vrednosti svih obećanja.

Silver kaže da želi da novac usmeri tamo gde može da spase što veći broj života. Kao jedan od primera navodi Malaria Foundation, organizaciju koja finansira programe protiv malarije.

Njegov pristup razlikuje se od ideje da bi filantropija prvenstveno trebalo da rešava probleme koji će se pojaviti za stotine ili hiljade godina. Silver smatra da je teško opravdati takav fokus dok milioni ljudi već danas pate i umiru od bolesti koje je moguće sprečiti.

Problem je u tome ko odlučuje o milijardama

Ovakva obećanja zvuče jednostavno: kompanija stvori ogromno bogatstvo, njen osnivač ga pokloni i novac završi tamo gde je najpotrebniji.

Ali upravo tu počinje ozbiljna rasprava.

Kritičari upozoravaju da privatna filantropija ne rešava problem zbog kojeg se ogromno bogatstvo uopšte koncentriše u rukama malog broja ljudi. Milijarderi sami odlučuju koje probleme smatraju važnim, a za te odluke nisu odgovorni biračima.

Linzi Mekgoj, profesorka sociologije na Univerzitetu u Eseksu, upozorava da se filantropijom mogu ublažavati posledice problema bez rešavanja njihovih uzroka. Po njenom mišljenju, nije dovoljno da ljudi koji su se obogatili unutar određenog ekonomskog sistema kasnije daju deo tog novca kako bi rešavali probleme koje je isti sistem pomogao da stvori.

Postoji i praktičniji rizik. Veliki donatori mogu imati svoje političke i društvene prioritete, pa njihov novac može uticati na to koje će teme dobiti pažnju, a koje će ostati po strani.

To pitanje je posebno važno u globalnom zdravstvu. Svetska zdravstvena organizacija je već prepoznala probleme koji nastaju kada se veliki deo finansiranja oslanja na privatne donatore, dok kritičari upozoravaju da takav model može dati preveliki uticaj pojedincima koji nisu izabrani na izborima.

Kod AI industrije postoji još jedna dilema.

Ako osnivač zna da će sav novac od buduće prodaje kompanije dati u dobrotvorne svrhe, da li bi to moglo da utiče na njegove odluke dok razvija tehnologiju?

Teoretski, neko bi mogao da zaključi da je opravdano preuzimati veće rizike u razvoju AI sistema ako će eventualni prihod kasnije biti iskorišćen za spasavanje velikog broja života.

Silver odbacuje takvu logiku. On tvrdi da njegovo obećanje nije pokušaj da opravda rizično ubrzavanje razvoja veštačke inteligencije, već upravo suprotno: želi da ukloni lični finansijski motiv iz odluka koje donosi.

Njegova ideja je da razvoj superinteligencije predstavlja ogromnu odgovornost i da tu odgovornost ne bi trebalo da vodi lična pohlepa.

U tome se krije i najveći paradoks nove AI filantropije. Ljudi koji veruju da će veštačka inteligencija promeniti čovečanstvo pokušavaju unapred da odluče kako će deo ogromnog bogatstva koje ta tehnologija stvara biti vraćen društvu.

Da li je to dobar način za rešavanje problema nejednakosti i društvenih posledica AI revolucije ostaje otvoreno pitanje. Ali jedno je već jasno: ako OpenAI i Anthropic jednog dana izađu na berzu, AI industrija bi mogla da stvori čitavu novu generaciju izuzetno bogatih ljudi, a deo njih već sada pokušava da odluči šta će uraditi sa tim novcem.

(Telegraf.rs)