The Blood of Dawnwalker recenzija: Vampirski RPG koji zna da vreme zaista košta
The Blood of Dawnwalker je igra o čoveku koji nema dovoljno vremena da uradi sve što želi. I zanimljivo je što je upravo to jedna od njenih najvažnijih ideja: tokom jednog prelaska nećete videti sve što je Rebel Wolves pripremio, jer je svet napravljen tako da vas tera da birate gde ćete potrošiti svoje vreme.
Priča počinje u 14. veku, u izmišljenoj dolini Vale Sangora, u trenutku kada kuga, rat i politički haos stvaraju idealne uslove da vampiri prestanu da se kriju. Coen, mladić iz obične porodice, biva pretvoren u Dawnwalkera, biće koje tokom dana zadržava ljudski oblik, dok se noću pretvara u vampira. Njegova porodica završava u rukama vampirskog gospodara Brencisa, a Coen dobija 30 dana i 30 noći da pronađe način da ih spase.
Preporučujemo
Mašina za veš pere sve duže? Ova greška koju svi prave usporava ciklus
Hisense predstavio televizor od 116 inča koji boje prikazuje na potpuno drugačiji način: Stigao je RGB MiniLED
Na papiru, to zvuči kao prilično jednostavan temelj za RPG. U praksi, upravo taj vremenski pritisak, zajedno sa podelom na čoveka i vampira, daje igri identitet koji joj je potreban.
The Blood of Dawnwalker je igra o tome šta ćete uraditi sa ograničenim vremenom koje imate. I tu počinje njena najveća vrednost.
Svet koji ne čeka igrača
Prva velika stvar koju treba razumeti jeste da 30 dana i 30 noći nisu klasičan tajmer koji neumoljivo otkucava dok trčite po mapi. Slobodno istraživanje samo po sebi ne troši vreme. Možete da lutate dolinom, tražite skrivene lokacije i upoznajete svet bez osećaja da će vam neko oduzeti nekoliko sati života zato što ste zastali da pogledate šta se nalazi iza sledećeg brda. Vreme se pomera kada donesete odluku koja ima težinu, pre svega kroz određene delove zadataka i druge važne aktivnosti.
To je važna razlika.
U većini open world RPG igara postoji osećaj da je svet tu zbog vas. Likovi mogu da vas čekaju danima, rat može da stoji na pauzi, a glavni negativac će strpljivo sedeti na svom mestu dok vi tri sata skupljate biljke i rešavate probleme nekog farmera. Dawnwalker pokušava da promeni taj odnos.
Kada prihvatite određene zadatke, vreme se pomera. Kada odlučite da se posvetite jednoj priči, automatski odustajete od dela vremena koje ste mogli da potrošite na neku drugu. Igra zato stalno proizvodi ono neprijatno pitanje koje je u RPG igrama često potpuno odsutno: da li je ovo zaista vredno mog vremena?
Odgovor ponekad jeste. Ponekad nije.
I upravo je u tome čar.
Nećete videti sve što je Rebel Wolves napravio tokom jednog prelaska. Neke priče ćete ostaviti nedovršene, neke likove nikada nećete upoznati dovoljno dobro, a neke događaje ćete jednostavno propustiti. To nije greška sistema. To je njegova namera. Dawnwalker je napravljen kao narativni sandbox, gde vaš prolazak predstavlja jednu verziju događaja u Vale Sangori, a ne kompletan katalog svega što je studio napravio.
To istovremeno daje igri ogromnu prednost i stvara jednu od njenih najvećih frustracija.
Ako ste tip igrača koji želi da završi baš sve, pogleda svaki ćošak i očisti svaki zadatak pre nego što nastavi glavnu priču, Dawnwalker će vas povremeno terati da prihvatite da nešto ostaje iza vas. Ako vam prija ideja da vaše odluke imaju cenu, ovaj sistem će vas terati da razmišljate mnogo više nego većina open world igara.
Igra zato ima neobičan ritam. Ne jurite kroz mapu zato što vas igra požuruje. Jurite zato što znate da vreme postoji.
To je velika razlika.
Vale Sangora pritom nije najveći open world koji ste videli. I dobro je što nije. Svet je dovoljno velik da pruži osećaj avanture, ali je dovoljno koncentrisan da se njegove lokacije, naselja, šume, močvare i planine ne pretvore u beskonačnu geografiju bez karaktera. Rebel Wolves je posebno dobro pogodio atmosferu srednjovekovne istočne Evrope, sa arhitekturom, folklorom, vremenom i zvukom koji zajedno grade izrazito mračan identitet.
Problem nastaje kada igra počne da popunjava taj prostor aktivnostima koje nemaju istu težinu kao najbolje priče.
Tada se vidi da Dawnwalker ipak nije uspeo da svaku ideju podigne na nivo svoje centralne mehanike. Neke aktivnosti umeju da deluju kao poznata open world rutina, posebno kada više puta počnete da radite slične zadatke vezane za neprijateljske kampove i prikupljanje resursa.
Srećom, čim se vratite na glavne i kvalitetnije sporedne priče, igra ponovo dobija svoj karakter.
Likovi su jedan od njenih najjačih aduta. Rebel Wolves razume kako se gradi svet u kojem ljudi imaju sopstvene probleme, strahove i interese, umesto da budu samo stanice na putu do sledeće oznake na mapi. Brencis i njegova vampirska hijerarhija funkcionišu kao stalna pretnja, ali se priča ne svodi na jednostavno „ubij glavnog negativca“.
Coen se tokom igre nalazi između ljudi koji se bore protiv vampirske vlasti, samih vampira i različitih pojedinaca koji imaju svoje razloge za ono što rade. I tu izbori postaju važni.
Ne zato što će svaka odluka proizvesti spektakularnu promenu sveta, što igra ponekad obećava više nego što zaista isporučuje, već zato što mnoge situacije imaju dovoljno prostora da se zapitate šta biste vi uradili da ste na Coenovom mestu. Neke odluke menjaju tok zadataka, neke odnose, a neke zatvaraju mogućnosti koje ste mogli da istražite kasnije.
Tu se vidi i jedan od problema igre.
Dawnwalker često ima odlične ideje o posledicama, ali ih ne koristi uvek dovoljno hrabro. Postoje odluke koje deluju kao da će imati ogromnu težinu, a rezultat na kraju bude mnogo skromniji. To posebno dolazi do izražaja kada se uporedi sa vremenskim sistemom, koji je toliko dobro postavljen da od igrača prirodno očekujete i ozbiljnije posledice na drugim nivoima.
Priča je zato najbolja kada se bavi konkretnim ljudima, a slabija kada pokušava da igraču dokaže koliko je njegov izbor važan.
Ipak, glavna zvezda sistema ostaje Coen.
Čovek danju, vampir noću
Najbolja ideja u The Blood of Dawnwalker nije činjenica da igrate vampira. Najbolja ideja je to što vampir ne postajete samo zbog priče, već zbog toga što se sa zalaskom sunca menja način na koji igrate.
Tokom dana Coen je čovek. Tada koristi mač i pristupa vešticama i krvnoj magiji, odnosno sistemu ritualne magije koji je mnogo prizemniji i mračniji od klasične fantasy magije. Rune se urezuju u telo i funkcionišu kao kanal za magiju, dok se sa dolaskom noći Coenovo telo regeneriše i vampirske sposobnosti preuzimaju primat.
Noću dobijate kandže, veću pokretljivost, nadljudsku snagu i niz sposobnosti koje menjaju način na koji se krećete i borite. Možete da se penjete po određenim površinama, koristite vampirske sposobnosti za kretanje kroz prostor i pristupate situacijama iz uglova koji tokom dana nisu dostupni.
To znači da dan i noć nisu samo promena osvetljenja.
Oni predstavljaju dve verzije iste igre.
Dan je uglavnom vreme za ljudsku stranu Coena. Više razgovora, istraživanja i klasične borbe. Noć je vreme kada se svet otvara na drugačiji način, ali istovremeno postaje opasniji.
Kao vampir morate da vodite računa i o gladi. Krv nije samo estetski detalj koji objašnjava zašto Coen ima očnjake. Ona je deo sistema preživljavanja. Možete se hraniti životinjama, ali možete prići i ljudskim neprijateljima i uzeti im dovoljno krvi da ih ostavite onesposobljene, ili otići korak dalje.
Tu se pojavljuje i Blood Craving, sistem koji povezuje Coenovo fizičko stanje i njegovu vampirsku prirodu. Kada je povređen i gladan, teže je držati pod kontrolom ono što se nalazi u njemu, a to može imati posledice i van same borbe.
To je jedan od boljih primera kako Rebel Wolves pokušava da spoji gameplay i priču.
Coen nije vampir samo kada pritisnete dugme da koristite vampirsku moć. On je vampir kada morate da razmišljate o tome koliko ste gladni, kako ćete prići neprijatelju i koliko ste spremni da žrtvujete sopstvenu ljudskost zarad prednosti.
Ipak, ovde igra povremeno ostavlja utisak da je mogla da ode još dalje.
Vampirske sposobnosti jesu zabavne i daju noćnim sekvencama drugačiji tempo, ali nisu toliko brojne i raznovrsne da bi Coen zaista delovao kao potpuno drugačiji protagonist. Razlika između čoveka i vampira je velika, ali nije uvek dovoljno velika da bi opravdala sva očekivanja koja igra postavlja oko svoje centralne ideje.
Borba je još zanimljivija priča.
Osnovu čini directional combat, sistem u kojem pravac napada i odbrane igra konkretnu ulogu. Kada protivnik napada, igra vam pokazuje iz kog pravca dolazi udarac. Možete jednostavno blokirati, ali precizno usmeravanje odbrane u pravom trenutku omogućava pariranje bez istog troška izdržljivosti. Precizno pariranje zatim otvara prostor za kontranapad.
Isto važi i za napad.
Ako stalno napadate iz istog pravca, protivnik će lakše pročitati vaš potez. To znači da borba nije samo pitanje pritiskanja istog tastera dok neprijatelj ne padne. Potrebno je pratiti protivnika, čitati njegove napade i menjati sopstveni ritam.
Kada sistem klikne, borba u Dawnwalkeru ume da bude odlična.
Posebno u duelima protiv jačih protivnika, gde nekoliko dobrih pariranja i pravovremenih kontranapada pravi razliku između potpune kontrole i vrlo brzog poraza. Sistem nagrađuje veštinu, a ne samo broj sati koje ste uložili u razvoj lika.
Postoje i različiti nivoi težine, a igra ne pokušava samo da ih razlikuje povećavanjem zdravlja protivnika i smanjivanjem vašeg. Na nižim nivoima pojedine animacije mogu biti sporije, što igraču daje više vremena da pročita napad.
To je pametan pristup.
Problem je što se kvalitet sistema ne održava uvek kroz čitavu igru.
Posle dovoljno sati postaje očigledno da je broj osnovnih obrazaca protivnika ograničeniji nego što biste želeli od RPG-a ove dužine. Kada se borbe ponavljaju, početno zadovoljstvo preciznim pariranjem počinje da ustupa mesto osećaju rutine. Više recenzenata upravo je tu videlo jednu od najvećih slabosti igre.
Ipak, skill tree sistem daje borbi dovoljno prostora da se prilagodi vašem stilu.
Coen ima tri glavna pravca razvoja: Swordmastery, Witchcraft i Vampirism. Swordmastery funkcioniše tokom dana i noći, Witchcraft pripada ljudskom obliku, dok Vampirism dolazi do izražaja nakon zalaska sunca. Sve tri grane dele isti bazen poena, pa je pitanje kako ćete razvijati lika zapravo i pitanje toga kakvog Coena želite da imate.
Možete ulagati u precizniju odbranu i kontraudare, graditi magiju koja vam pomaže u istraživanju i borbi ili se sve više oslanjati na vampirske sposobnosti.
Tu dolazi još jedan zanimljiv detalj: nadogradnje same troše vreme.
To znači da čak i razvoj lika ulazi u ekonomiju od 30 dana i 30 noći. Ako potrošite vreme da postanete jači, to je vreme koje niste potrošili na neku priču. Levelovanje ovde nije potpuno odvojeno od narativa.
To je jedna od odluka zbog kojih igra deluje promišljenije od većine velikih RPG sistema.
Coenov napredak zato nije samo pitanje „šta mi je najjače“, već i „da li sada želim da potrošim vreme na ovo“.
Upravo tu se vidi koliko je Dawnwalker dobro zamišljen kada se svi njegovi sistemi spoje.
Na papiru imate open world, vampirske moći, ljudsku magiju, borbu sa usmerenim blokiranjem, reputaciju, frakcije, različite pristupe zadacima i vremenski sistem. U mnogim igrama ovakav spisak bi rezultirao gomilom nepovezanih mehanika.
Ovde uglavnom rade zajedno.
Noć vam daje sposobnosti koje menjaju kretanje. Te sposobnosti otvaraju drugačiji pristup zadatku. Taj zadatak troši određeni deo vremena. Potrošeno vreme utiče na ono što ćete sledeće stići da uradite. Vaše odluke utiču na odnose i tok priče. Vaš razvoj određuje kakav ćete pristup borbi imati.
To je srce The Blood of Dawnwalker.
Ne vampir.
Ne open world.
Već način na koji se sve te stvari sudaraju u istom trenutku.
RPG koji ima ambiciju veću od svog budžeta
Najveća mana igre postaje jasna upravo zato što su joj najbolje ideje toliko dobre.
The Blood of Dawnwalker je debitantski projekat Rebel Wolvesa i u pojedinim delovima zaista izgleda kao igra studija koji je tek napravio prvi veliki korak. Atmosfera je snažna, dizajn sveta ima karakter, muzika i zvuk uspevaju da pogode mračnu atmosferu, a glasovna gluma je među boljim delovima produkcije. Will De Renzy-Martin posebno dobro nosi Coena i daje mu dovoljno karaktera da priča funkcioniše i u mirnijim scenama.
Ali tehnička obrada nije uvek na istom nivou.
Igra je pri lansiranju imala vizuelne bagove, probleme sa animacijama i povremene tehničke probleme. Rebel Wolves je u prvim danima već izbacio više pečeva, uključujući sređivanje stabilnosti, problema sa napredovanjem kroz igru i drugih grešaka.
Na konzolama je situacija dodatno zanimljiva jer je studio pred lansiranje morao da potvrdi Performance Mode sa ciljem od 60 fps, koji je stigao kroz day one ažuriranje. Dostupni su i Balanced režim sa ciljem od 40 fps i Quality režim sa ciljem od 30 fps, uz dodatna vizuelna poboljšanja na PS5 Pro.
To nije katastrofalna tehnička situacija, ali jeste podsetnik da je Rebel Wolves pokušao da napravi igru koja je po ambiciji mnogo veća od onoga što biste očekivali od prvog projekta novog studija.
I to se vidi.
Povremene animacije deluju ukočeno. Pojedine scene nemaju onu završnu obradu kakvu očekujete od velikog RPG-a. U svetu koji je toliko dobro dizajniran, takve sitnice još više upadaju u oči.
Ipak, ono što je mnogo važnije jeste da tehničke slabosti uglavnom ne uništavaju osnovnu strukturu igre.
Kada Dawnwalker radi kako treba, veoma je lako razumeti zašto je Rebel Wolves napravio baš ovakav RPG.
Ovo je igra koja vas tera da živite sa činjenicom da nećete videti sve. Igra koja vas pita da li želite da budete čovek kada imate mogućnost da budete čudovište. Igra u kojoj se odluka o tome gde ćete otići sutra donosi imajući na umu šta ste odlučili da uradite danas.
Zbog toga je i priča najbolja kada prestane da pokušava da bude epska.
Najbolji trenuci nisu nužno veliki sukobi sa vampirskom aristokratijom. To su manje priče, susreti sa ljudima, posledice odluka i situacije u kojima shvatite da ste jednu mogućnost upravo izgubili zato što ste vreme potrošili negde drugde.
To je veoma dobar RPG dizajn.
A onda dođete do neke od ponovljenih borbi protiv sličnih neprijatelja i igra vas podseti da nije svaki deo ovog projekta na istom nivou.
The Blood of Dawnwalker je zato čudno neujednačena igra. Njene najbolje ideje su dovoljno dobre da ostanu u glavi dugo nakon igranja, dok su njene slabosti dovoljno očigledne da vas povremeno izbace iz atmosfere.
Ali možda je najvažnije to što se Rebel Wolves nije odlučio za sigurnu verziju ove igre.
Umesto još jednog RPG-a od 100 sati koji vas nagrađuje za čišćenje mape, napravili su svet u kojem ne možete sve. Umesto običnog vampira koji dobije nekoliko novih napada, napravili su protagonista čiji se identitet menja sa zalaskom sunca. Umesto običnog sistema izbora, napravili su vreme koje te izbore plaća.
Nisu sve te ideje savršeno izvedene.
Ali dovoljno njih jeste.
The Blood of Dawnwalker zbog toga nije novi Witcher, niti to treba da bude. Uticaj prethodnog rada ljudi iz Rebel Wolvesa je očigledan u strukturi zadataka, pisanju i načinu na koji su likovi postavljeni, ali igra ima sopstvenu ideju koju pokušava da izvede. Ponekad uspeva spektakularno, ponekad zapne na tehničkim i dizajnerskim ograničenjima.
Kao debi, međutim, ovo je mnogo više od obećavajućeg početka.
To je vrlo dobar RPG sa jednom zaista odličnom idejom u svom centru.
Vreme ovde nije samo broj koji stoji na ekranu. Ono određuje šta ćete videti, koga ćete upoznati, gde ćete stići i kakav će Coen postati. A kada igra uspe da vas natera da se zaustavite usred zadatka i pomislite da li je baš sada pravi trenutak da ga završite, shvatite šta je Rebel Wolves zapravo pokušao da napravi.
The Blood of Dawnwalker vas ne pita kako ćete pobediti. Pita vas šta ste spremni da propustite da biste pobedili.
I upravo zbog toga vredi igrati.
Ocena: 8.5/10
*Kod za recenziju nam je dostavio ComputerLand
(Telegraf.rs)
Vesti u fokusu
Za 350 evra mesečno u ovoj zemlji živi kao kraljica: "Ručam za 1 evro, pogledajte kako je lepo"
Angelina Topić nasledila najbolje: Razvila zastavu posle novog uspeha, tu su Dragutin, majka, sestra i dečko
Sin Novaka Đokovića jednom je rekao tati da mu je dosadno: Odgovor šampiona mora da čuje svaki roditelj
Saša Ilić nikad tužniji: "Ovo se nikad u istoriji nije desilo Partizanu, doći će kraj i podršci navijača"
HOROR U BEOGRADSKOM STANU Ivana se odmarala posle posla, a onda je iz klima uređaja izvirio CRNI REP!
Video: Električni automobili stigli u Novi Sad, ali prava priča je ono što dolazi posle njih
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Priče sa Weba
POLITIČKI ZEMLJOTRES U JOŠ JEDNOJ EU ZEMLJI?! Ekstremni desničari na korak od vlasti, SVE JE NA KOCKI: Danas glasaju na nikad neizvesnijim izborima
"JA SAM TERORISTA, ŠTA AKO IMAM BOMBU?!" Težak incident u avionu punom putnika iz Srbije, muškarac maltretirao stjuardesu pitanjima za koga će glasati: Javnosti poznat sa protesta u Zrenjaninu
MUŠKARAC PREMINUO, ŽENA TEŠKO POVREĐENA Dve osobe pale sa visine tokom noći u dva različita dela grada
