Marvel’s Wolverine recenzija: Logan nikada nije bio ovako brutalan, ali ima par problema
Marvel’s Wolverine ima jednu veliku prednost koju nije lako promašiti: čim Logan izvuče kandže, jasno je da igrate igru o Wolverinu, a ne još jednu superherojske avanturu sa promenjenim kostimom. Insomniac Games je pogodio njegovu težinu, agresiju i brutalnost, od zvuka kandži do načina na koji se probija kroz grupu protivnika.
Problem nastaje kada se ispod te odlične prezentacije zagrebe malo dublje. Borba je zabavna, ali previše jednostavna. Istraživanje je uglavnom unapred režirano, progresija nema dovoljno uticaja na način igranja, a priča joj je potrebna prilično velika količina vremena da bi počela da ostavlja ozbiljniji utisak.
Preporučujemo
Nisu u pitanju nikakvi sateliti ni AI: Evo kako Google Maps i Waze znaju gde vas čeka policija
Svi se sećamo starih televizora koji su trajali decenijama: Zašto se onda novi kvare čim im istekne garancija
Marvel’s Wolverine je dobra akciona avantura i veoma dobra igra o samom liku, ali mogla je da bude bolja.
Logan nije samo Spider-Man sa kandžama
Najbolja odluka koju je Insomniac doneo jeste to što Wolverina nije pokušao da pretvori u još jednu verziju Spider-Man formule. Umesto velikog otvorenog sveta, igra je uglavnom linearna, fokusirana na kampanju, borbu, priču i velike akcione sekvence.
Logan nije lik koji prirodno pripada ogromnoj mapi prepunoj sporednih aktivnosti, nasumičnih događaja i kolekcionarskih zadataka. Njegova priča mnogo bolje funkcioniše kada igra ima jasan tok i kada se krećete od jedne situacije do druge bez previše skretanja.
Radnja prati Logana u periodu pre formiranja klasičnih X-Mena, dok se mutanti još uvek kriju od javnosti. On se vraća u Team X, grupu koja pokušava da pomogne mutantima koje love i zarobljavaju Reaversi, sajbernetička plaćenička organizacija. Iza njihovih operacija nalazi se Bolivar Trask, industrijalac koji svoje neprijateljstvo prema mutantima predstavlja kao naučni i bezbednosni projekat.
U priču su uključeni i Džin Grej, Sabertooth i drugi poznati elementi iz Marvelovog sveta, ali igra ih ne koristi samo kao ukrase za fanove. Oni su deo zapleta koji se bavi strahom od mutanata, njihovim progonstvom i načinom na koji se nasilje opravdava kada se usmeri prema grupi koju društvo ne razume.
Ipak, početak je sporiji nego što sam očekivao. Igra uvodi mnogo likova i informacija, ali joj treba vremena da pronađe pravi ritam. Prvih nekoliko sati deluju kao postavljanje terena za nešto što će tek kasnije dobiti veću težinu.
Kako se priča razvija, situacija postaje zanimljivija. Logan više nije samo čovek koji se probija kroz neprijatelje, već lik koji mora da se suoči sa sopstvenim odlukama, odnosima i posledicama sveta u kojem mutanti nemaju gotovo nikakvu zaštitu. Odnos sa Džin Grej posebno dobija na značaju, dok Sabertooth funkcioniše kao mnogo mračnija verzija onoga što Logan može da postane.
Priča nije bez problema. Pojedini likovi ostaju nedovoljno iskorišćeni, neke promene dolaze naglo, a određeni delovi zapleta pokušavaju da uguraju previše velikih tema u relativno kratku kampanju. Ipak, kako se približava kraju, sve više ima osećaj svrhe.
Najbolji delovi priče nisu oni u kojima se pojavljuje najveća Marvel atrakcija, već oni u kojima Logan razgovara sa drugim likovima i kada igra dozvoli da se vidi čovek ispod kandži. Lijam Mekintajer daje mu dovoljno karaktera da Logan ne deluje kao prazna mašina za nasilje. Njegov glas i ponašanje nose umor, bes i zatvorenost, ali i povremene trenutke ranjivosti.
Priča ne počinje posebno snažno, ali se vremenom popravi i na kraju ima veću težinu nego što se u uvodu naslućuje.
Borba
Ako je postojala jedna stvar zbog koje sam od ove igre očekivao mnogo, to je borba. Wolverine ima sve što je potrebno za odličan akcioni sistem: kandže, nadljudsku snagu, regeneraciju, brzinu, izoštrena čula i sposobnost da izdrži udarce koji bi druge likove odmah izbacili iz borbe.
Insomniac je odlično preneo njegovu fizičku prirodu.
Loganovi udarci imaju težinu, neprijatelji reaguju na njih, animacije su brutalne, a završni potezi izgledaju kao da su napravljeni da pokažu koliko je ovaj lik opasan kada prestane da se suzdržava. Zvuk, kamera, krv i reakcije protivnika rade zajedno veoma dobro. Kada se borba zahukta, lako je uživati u njoj.
Pariranje je jednostavno i korisno, izbegavanje je važno protiv određenih napada, a Logan može da se zaleti na protivnika, obori ga i nastavi napad. Postoje i posebne tehnike, kao i Rage sistem koji se puni tokom borbe i omogućava mu da uđe u mnogo agresivniju fazu.
Sve to funkcioniše, ali ne otvara dovoljno prostora za dublje igranje.
Osnovni napadi čine najveći deo borbe. Postoje varijacije, posebne sposobnosti i različiti načini da se neprijatelj obori ili prekine njegov napad, ali se veoma brzo nauči glavna logika sistema. U najvećem broju situacija napadate, parirate, izbegavate i povremeno koristite tehniku kada želite da ubrzate obračun.
To nije nužno loše. Jednostavan borbeni sistem može da bude odličan ako je precizan, brz i dovoljno raznovrstan. Problem kod Wolverina je što se nove mogućnosti ne nadovezuju dovoljno snažno na osnovu koju ste već savladali.
Tehnike proširuju borbu, ali je ne menjaju iz korena.
Kada otključate novu sposobnost, dobijate još jedan alat, ali ne i potpuno novi razlog da drugačije pristupite neprijateljima. Osnovni tok borbe ostaje gotovo isti, pa se posle nekog vremena javlja osećaj da ste sistem razumeli mnogo ranije nego što bi trebalo.
To je posebno šteta zato što je sam lik toliko pogodan za kompleksniju borbu. Moglo je da postoji više načina povezivanja napada, veći broj situacija u kojima regeneracija ima aktivnu ulogu, ozbiljnija razlika između protivnika i više razloga da se različite tehnike koriste u kombinaciji.
Umesto toga, najčešće imate nekoliko osnovnih napada i nekoliko sposobnosti koje povremeno koristite da biste napravili veću štetu.
Borba je zbog toga zabavna, ali nije naročito zahtevna. Njena najveća snaga je u osećaju udarca i brutalnosti na ekranu, a ne u odlukama koje igrač mora da donosi.
Progresija
Sličan problem postoji i sa napredovanjem.
Logan dobija iskustvo, otključava nove tehnike i sakuplja poene za nadogradnje, ali nisam imao osećaj da se njegov način igranja značajno menja. U dobroj akcionoj igri nova sposobnost trebalo bi da vas natera da razmišljate o tome kako ćete je koristiti. Ovde se često svodi na to da dobijete još jednu opciju, a zatim nastavite da igrate na gotovo isti način.
Dešavalo mi se da imam nekoliko neiskorišćenih poena za tehnike, ne zato što sam pravio neku posebnu strategiju, već zato što nisam osećao da mi je određena nadogradnja neophodna. To ne znači da su sve sposobnosti loše ili beskorisne, već da premalo njih ima dovoljno jak uticaj na osnovni sistem.
Dobar razvoj lika trebalo bi da stvori osećaj da ste od početka do kraja napravili veliku razliku. Ovde se Logan postepeno oprema, ali se ne razvija u meri u kojoj bi to trebalo da se vidi tokom borbe.
Nove tehnike uglavnom znače da možete da uradite nešto što ranije niste mogli, ali ne i da sada imate potpuno drugačiji stil igre. Zato progresija deluje više kao otključavanje dodatnih opcija nego kao stvarni razvoj Wolverinea.
Istraživanje
Linearna struktura sama po sebi nije problem. Čak mislim da je bila pravi izbor za ovu igru. Problem je što se uz linearnost često dobija i previše direktno vođenje.
Loganova čula trebalo bi da budu jedan od najzanimljivijih delova istraživanja. On može da prati mirise, pronađe tragove i uoči stvari koje drugi likovi ne bi mogli. To je savršena osnova za istraživanje u kojem igrač posmatra prostor i sam zaključuje šta treba da uradi.
Međutim, igra to često rešava tako što vam praktično nacrta putanju.
Aktivirate čula, pojavi se scent trail i pratite ga. Umesto da se zapitate gde je trag, kako se širi i šta se dogodilo u prostoru, uglavnom samo izvršavate ono što vam je već pokazano.
Isto važi za platforming i veliki deo kretanja kroz nivoe. Logan skače, penje se, provlači i koristi okolinu, ali retko kada postoji stvarna dilema oko toga kojim putem treba da krenete. Interaktivni delovi su jasno označeni, a igra često unapred pokazuje rešenje.
Zbog toga istraživanje nema dovoljno prostora da postane zanimljivo samo po sebi. Postoje kolekcionarski predmeti, resursi, skrivene prostorije i Nightmare Doors, ali oni su najčešće dodatak linearnoj putanji, a ne razlog da zaista proučavate prostor.
Nisam imao osećaj da sam nešto otkrio, već da mi je igra pokazala gde treba da pogledam.
To je posebno razočaravajuće zato što Loganova čula nude mnogo više mogućnosti. Mogla su da budu osnova za praćenje tragova, povezivanje mirisa, pronalaženje skrivenih prolaza i rešavanje situacija bez unapred nacrtanog rešenja.
Ovako su često samo još jedno dugme koje pritisnete kada igra želi da vas usmeri.
Najbolji trenuci su oni u kojima vas igra pusti na miru
Kada se Marvel’s Wolverine fokusira na ono zbog čega je napravljen, rezultat je mnogo bolji.
Velike borbe, jurnjave, susreti sa snažnijim protivnicima i akcione sekvence u kojima Logan koristi sve svoje sposobnosti imaju energiju koju obične borbe ponekad nemaju. Tada se najbolje vidi koliko je dobra sama prezentacija.
Logan nije elegantan borac. On je agresivan, težak i direktan. Prima udarac, zaleće se, obara protivnika, regeneriše se i nastavlja dalje. Insomniac je to preneo veoma uverljivo.
DualSense dodatno pojačava taj osećaj. Udarci, reakcije i različite akcije imaju dovoljno izražen fizički feedback da borba deluje snažnije nego što bi se moglo zaključiti samo iz njenih mehanika.
Zbog toga je šteta što borbeni sistem nema još jedan sloj. Kada bi se odlična prezentacija spojila sa većim brojem smislenih kombinacija, zahtevnijim neprijateljima i sposobnostima koje zaista menjaju stil igre, dobili bismo mnogo bolju borbu.
Ovako se često događa da je ono što gledate zanimljivije od onoga o čemu morate da razmišljate.
Svet
Marvel’s Wolverine izgleda odlično. Insomniac ume da napravi velike scene, ali i da Logana učini fizički uverljivim. Njegove animacije, držanje tela i način kretanja jasno pokazuju da nije napravljen kao običan superherojski avatar.
Kampanja vodi kroz različite lokacije, od kanadskih predela do Tokija i Madripoora. Promena okruženja pomaže da igra ne deluje monotono, a pojedine lokacije imaju dovoljno karaktera da ostanu u sećanju.
Madripoor je posebno zanimljiv jer pokazuje koliko bi igra mogla da dobije kada bi više verovala igraču i njegovoj želji da istražuje. Ipak, većina prostora i dalje služi kao put između dve misije. Detalji postoje, ali ih ne koristite dovoljno.
Kolekcionarski predmeti i opciona mesta pružaju razlog da skrenete sa glavne putanje, ali istraživanje nikada ne postaje ravnopravni deo iskustva. Igra je previše zainteresovana da vas dovede do sledeće scene nego da vas pusti da sami pronađete nešto zanimljivo.
To nije veliki problem za igrače koji žele fokusiranu kampanju, ali jeste propuštena prilika za lik čija čula i fizičke sposobnosti nude toliko mogućnosti.
Wolverine kakav treba da bude, ali igra koja je mogla da bude bolja
Marvel’s Wolverine mi je najviše prijao kada sam prestao da razmišljam o tome šta bi sve mogao da bude i jednostavno ga pustio da radi ono što najbolje zna.
Kada Logan izvadi kandže, borba postane brutalna i vizuelno ubedljiva. Kada se pojavi velika akcija, igra ume da bude spektakularna. Kada priča prestane da postavlja teren i počne da se bavi Loganom kao likom, postaje mnogo zanimljivija.
Ali između tih trenutaka ima previše sadržaja koji deluje kao popunjavanje prostora.
Borba se prebrzo otkrije, tehnike ne donose dovoljno dubine, progresija nema dovoljno težine, a istraživanje je često svedeno na praćenje jasno označenog puta. Sve to ne uništava igru, ali je sprečava da postane odlična.
Najveći problem je što je osnovna ideja toliko dobra. Wolverine je savršen lik za ovakvu igru, a Insomniac je uspeo da ga prenese na ekran bolje nego što su mnogi očekivali. Logan izgleda, zvuči i ponaša se kao Logan. Njegova brutalnost nije ublažena da bi se uklopila u neku generičku superherojske formulu, a priča na kraju pronađe dovoljno ozbiljnosti da opravda svoje postojanje.
Marvel’s Wolverine je dobra, fokusirana i veoma krvava akciona avantura, ali njene mehanike ostaju pliće od njenog glavnog lika. Najviše ćete uživati u njoj ako želite da igrate kao Wolverine i da gledate kako se probija kroz neprijatelje. Ako očekujete borbeni sistem koji će vas iznenađivati i menjati tokom cele kampanje, verovatno ćete ostati pomalo razočarani.
Logan je pogođen. Brutalnost je pogođena. Prezentacija je pogođena. Priča na kraju postane bolja nego što obećava u uvodu.
Ali igra nije dovoljno duboko zagrebala ispod njegovih kandži.
Ocena: 7/10
*Kod za recenziju nam je dostavio PlayStation
(Telegraf.rs)
Vesti u fokusu
Tanjir sa vodom i jednim kamenom stavite u dvorište ili na balkon: Evo zašto je to važno baš sada
"Na Kubi sam bila dvojka, a u Srbiji sam DESETKA": Prelepa Kubanka želi baš Srbina za muža, otkrila nam ZAŠTO
EKSKLUZIVNO Maja Ognjenović se ljubi s bivšim mužem naše pevačice! Svi slavili pomirenje s Teom, usledio ŠOK
Ova biljka "čisti" pluća pušača i spas je za prehlade: Domaći eliksir možete da napravite za 3 minuta
Ko proba ove ruske piroške, taj recept više ne menja: Razlikuju se samo po 1 sastojku od klasičnih
Video: Električni automobili stigli u Novi Sad, ali prava priča je ono što dolazi posle njih
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Priče sa Weba
EKSPLODIRALO JE! SVETU PRETI NOVI PAKAO! Huti jurišaju, blizu su Kapije suza, 50.000 ljudi beži pred KRVOPROLIĆEM: Ovo je najcrnji scenario
TEŽAK ŠAMAR ZA KAJU KALAS Htela na svoju ruku da progura plan, pa "popila" VETO: U jeku žestokog rata sa Ursulom, sazvala TAJNI SASTANAK
"Cela Evropa mora da bude spremna na najgore"! STRAVIČNO UPOZORENJE: Evropske granice na meti, stigli OBAVEŠTAJNI PODACI OD CIA
