Da li je stvarnost stvarna: Zašto sve više ljudi veruje da živimo u simulaciji

Na prvi pogled, svet deluje čvrsto i neupitno stvaran. Vidimo svoje ruke, osećamo dodir, pamtimo prošlost. Ipak, pitanje kako uopšte znamo da je stvarnost stvarna već vekovima muči filozofe, a danas sve češće i fizičare.

U savremenoj raspravi ta sumnja dobija novi oblik. Umesto snova i senki, u fokus dolazi ideja da možda živimo u računarskoj simulaciji.

Preporučujemo

Zašto ni sopstvena čula nisu pouzdan dokaz

Američki fizičar Zeb Roklin, vanredni profesor na Georgia Institute of Technology, u tekstu za The Conversation polazi od jednostavne činjenice. Sve što znamo o svetu dolazi kroz posrednike.

Neke stvari vidimo direktno, poput sopstvenog tela. Druge posredno, uz pomoć ogledala, instrumenata ili tehnologije. Treće prihvatamo jer su nam ih preneli roditelji, učitelji ili knjige. Problem je što nijedan od tih izvora nije apsolutno pouzdan.

Nauka ima granice, baš kao i ljudska percepcija

Savremena fizika se oslanja na precizne instrumente i složene matematičke modele. Ipak, i merenja mogu da zakažu, formule mogu da sadrže greške, a ljudska percepcija može da prevari. Optičke iluzije su jednostavan primer koliko lako mozak može pogrešno da protumači ono što vidi.

Zbog toga se filozofi već hiljadama godina pitaju postoji li ikakav način da budemo potpuno sigurni u prirodu stvarnosti. Ta dilema nije proizvod digitalnog doba.

Sumnja u stvarnost postoji hiljadama godina

Roklin podseća da je kineski filozof Džuang Ce razmišljao o tome da li čovek sanja da je leptir ili leptir sanja da je čovek. Platon je tvrdio da možda vidimo samo senke prave stvarnosti.

Savremena kultura je tu nelagodu prenela u pop-kulturu, najpoznatije kroz filmski serijal Matrix, koji je ideju simulacije približio širokoj publici.

Argument simulacije i zašto deluje ubedljivo

Modernu verziju ove ideje razradio je švedski filozof Nik Bostrom pre oko dvadeset godina. Njegova hipoteza polazi od ubrzanog razvoja video-igara, virtuelne stvarnosti i veštačke inteligencije.

Ako buduća civilizacija može da simulira ljudske umove do te mere da se oni ponašaju identično stvarnim ljudima, tada bi njihovo unutrašnje iskustvo bilo podjednako stvarno. Ako se istorija čovečanstva dogodila jednom, ali se kasnije pokrene u bilionima vernih simulacija, statistički je verovatnije da je nasumični posmatrač deo simulacije nego originalne stvarnosti.

Fizika, granice i „božanska“ računarska snaga

Roklin ipak poziva na oprez. Fizika poznaje jasne granice, poput najmanjih merljivih udaljenosti ili najvećeg dela svemira koji možemo posmatrati. Iako te granice podsećaju na digitalna ograničenja, za njih postoje i druga, sasvim racionalna objašnjenja.

Najvažnije je to što je Bostromov argument logički, a ne eksperimentalni. Ne postoji način da se simulacija dokaže ili opovrgne merenjem. Uz to, računarska snaga potrebna za takve simulacije bila bi gotovo božanska, a nije sigurno da će čovečanstvo ikada dostići taj nivo.

Ideja da živimo u simulaciji opstaje jer udara u samu osnovu ljudskog znanja. Ona ne tvrdi da je istinita, već podseća koliko su naša sigurnost i percepcija krhke. Za sada, simulacija ostaje misaoni eksperiment koji spaja fiziku, filozofiju i savremenu tehnologiju, bez konačnog odgovora.

(Telegraf.rs)