Nazif Gljiva: Od deteta ulice do majstora evergrina (PLEJLISTA)

"Kad je sunce zašlo iza naših gora, krenuo sam nekud iz rodnoga kraja,

Preporučujemo

rekao sam majci nemoj tugovati, jer ću da se vratim zlatnim kočijama.

Zlatnim kočijama nikad neću doći, jer mi kolo sreće nasred puta stade,

za povratak kući čuvam nešto para, što mi stara majka na polasku dade.

Sanjam majku, sanjam kuću staru i drugove u mom rodnom kraju.

Mlad sam bio kad sam otišao, u naručju majke tiho sam plakao.

Listam knjigu starih uspomena, vidim majku sa štapom u ruci,

pali lampu, gleda u daljinu, ne bi l' senku ugledala sinu."

Ovo su prvi stihovi i snimljene pesme Nazifa Gljive. Iz njih ključaju emocije. To su, i za najstrože kritičare, prave sociološke drame. A šta tek reći za blizu 100 pesama koje je napisao za Halida Bešlića? E, to su već ljubavne drame."Doktor estradnih znanosti", kako sam sebe zove, Nazif Gljiva rođen je na današnji dan, 28. avgusta 1949. u Ilijašu.

Rano je upoznao bedu predgrađa i lažna svetla velegrada. Zavoleo je loptu i fudbal, čari ulice su ga odvele u internat. Onda se latio knjige, počeo i sam da piše stihove, zaljubio u jednu Sadetu koja će mu roditi dva sina i postati najveći kritičar. 1983. "neko" mu je šaputao stihove "Da kraj mene vile stoje, suho zlato da mi broje". Zapisao ih je, demo snimak odneo Draganu Stojkoviću Bosancu i, uz njegov aranžman, vinuo u orbitu Halida Bešlića. Tako je stvoren pobednički trio: Gljiva napiše suvu emociju, Bosanac je "uglazbi", a Halid otpeva glasom raspuklim ko granata."Neću, neću, dijamante" odjekivalo je je kao navijačka himna iz grla miliona.

Nazif Gljiva, Printskrin: Youtube/ Elvis Muric

Pesma je bukvalno počistila sve druge muzičke pravce. Slično se desilo i sa pesmom "I zanesen tom lepotom". Zbog ove pesme, kaže Gljiva, Bijelo dugme je otišlo na višegodišnju pauzu. Sa pesmom "Zlatne strune" poručio je belosvetskoj gospodi da i ljudi iz kasabe imaju dušu. "Hej zoro ne svani" iz 1987. doživela je neviđen uspeh u 21. veku. Postala je balkanska himna svih rastanaka. On odlazi, ona mu maše, a zna da se više neće vratiti. "Samo za tebe Beograđanko mala" je napisao u sobi hotela "Metropol", gde je godinama imao zakupljen ceo sprat, "kao estradni ambasador Bosne u Srbiji". Slutio je šta se sprema u bivšoj Jugi i poručio "Vraćam se majci u Bosnu". Još 1986. proročki je otpevušio: "Nije meni što sam ranjen sav i što moram umrijeti mlad, već što drage nema iz sokaka da zaleči rane u junaka."

Svašta je poručivao tokom nesrećnog rata u Bosni, pisao pesme o "ljiljanima i zelenim beretkama", govorio kako nikad više neće doći u Srbiju, posvađao se i sa Bešlićem. Ali, "farma" je bila jača, ujedinila je i pomirila, makar i za kratko, zakrvavljenu braću. I oni koji ne vole Srbiju, dolaze u nju zbog para. Uostalom, i najpoštenijeg možeš da kupiš, ako ga pošteno platiš, a kamoli Nazifa, ba!  Ovaj pustolov ne miruje. Piše i komponuje i čeka neke nove tumače svojih suvih i surovih emocija.

(Telegraf.rs/G. Milošević)