Husein Kurtagić, sevdalija: Ovaj čovek je komponovao "Ne klepeći nanulama" (PLEJLISTA)

"Ne silazi sa čardaka i ne pitaj gde sam bio, zašto su mi oči plačne, zbog čega sam suze lio.

Preporučujemo

Plakao sam kraj mezara i umrlu majku zvao. Nosio joj dar od srca, ali joj ga nisam dao.

Ne klepeći PAPUČAMA kad silaziš sa čardaka, sve ponislim moja draga da silazi stara majka." (Husein Kurtagić - Ibrahim Dedić)

Ovo je tekst prve verzije pesme "Pjesma rastanka" iz 1968. godine koju je otpevao, komponovao i prvi snimio Husein Kurtagić za zagrebački Jugoton. Pesma je prošla nezapaženo, sve dok je nije snimio Nedžad Salković za PGP RTB 1982. Izbačena je reč "papuče" i pesma je nazvana "Ne klepeći nanulama". Nedžadu se poverovalo, pesma je postala antologijska, doživela mnogo obrada i snimanja na mnogim jezicima. Da je Huso komponovao samo ovu pesmu, zaslužio je ovaj skroman pomen.

Husein Huso Kurtagić (1938 - 2008) je iskonski sevdalija, bogomdanog osećaja za lepo. Rođen je u sirotinjskoj porodici blizu Trebinja sa još osmoro čeljadi, na današnji dan, 29. januara 1938. Ostao je slep od svoje šeste godine, nakon eksplozije bombe 1944. Trebinje je oslobođeno, a mali Huso nikad više nije progledao. Skrasio se u Zavodu za slepu decu u Zemunu, jedinom na Balkanu tog doba. U Zemunu završava gimnaziju i srednju muzičku školu kao đak generacije.

Od 1952. prelazi u Sarajevo, zapošljava se kao telefonista u vojnom preduzeću, postaje član KUD "Ivo Lola Ribar", a ubrzo i solista Radio Sarajeva. Muzičkim stručnjacima je bilo jasno - dobili su raskošan bariton, nešto između Zaima i Safeta. Pojavio se, međutim, problem: kako će snimati sa slepim čovekom, kako će znati kad se pali lampica za snimanje? Promućurni Huso je govorio: "Ne pevam ja očima, već dušom i grlom". Svojim osećajem za lepu pesmu pobedio je uštogljene službenike i 1957. prvi put zapevao na Radio Sarajevu.

Printskrin: Youtube/Jugoton Music

Od 1961. počinje da peva i komponuje narodne pesme, od najtužnijih do najveselijih: "Ženo moja, tamburu mi daj", "Ko čaršijom konja jaše", "Oj, lijepa Hercegovko", "Ribari", "Pjesma o Trebinju", "Ništa ljepše već ovako mrakom", "Moja mladost bez ljubavi vene", "Neću da plačem"...

Imao sam čast da porazgovaram sa Husom 2008. na Ilidži.

- Žao mi je što smo izgubili osećanje čežnje. U moje vreme pevali smo bez mikrofona i struje. U dvorane nije moglo da se uđe, ljudi su donosili stolice iz svojih kuća da bi imali gde da sednu. Posle koncerta išli smo da pevamo ljudima kod njihovih kuća, tolika je bila žeđ za lepom pesmom. Danas ljudi nisu željni ničega - pričao je Huso za Muzičku apoteku.

Saznadoh tada da je ovaj slepi čovek bio svetskih vidika. Otišao je rano u privatnike, postao prvi estradni menadžer u Bosni.

- Kad sam počeo da se bavim biznisom, u Bosni je menadžer značio isto što i lopov. 1972. doveo sam Reja Čarlsa u Beograd i u Zagreb. Dogovorio sam bio i koncert za slepe u Sarajevu. Ali, čelnici moga grada ne dadoše sa obrazloženjem - neće nama Amerikanac da pomaže, imamo mi svoju kulturnu politiku za hendikepirane osobe - seća se Huso komunističkih anomalija.

I da ne zaboravim - Husein Kurtagić je komponovao još jednu antologijsku za Nedžada Salkovića: "Smeđe su joj kose po plećima pale, a dva crna oka, kao žiške male".

(Telegraf.rs/Goran Milošević)