• 2

Himzo Polovina, tumač bosanskog sevdaha: 34 god. od smrti gospodina koji je lečio pesmom i pogledom

Preminuo je sa pesmom na usnama, na svom poslednjem koncertu u Plavu, na današnji dan 1986. godine

  • 2

"Volelo se dvoje mladih, šest meseci i godinu, i htedoše da se uzmu, of aman, dušmani im ne dadoše. Razbole se lepa Fatma, jedinica u majke, zaželela žute dunje, of aman, žute dunje iz Stambola. Ode dragi da donese, žute dunje carigradske, vreme prošlo, al' ga nema, of aman, nit' dolazi, nit' se javlja. Kad se vrati sa dunjama, srete Fatmu na nosilima, dvesta dajem spustite je, of aman, trista dajem otkrijte je. da jos jednom vidim, Fatmu, of aman, moju Fatmu na nosila. Da bar jednom ljubim Fatmu, of aman, mrtvu Fatmu na nosila." (Narodna iz Bosne)

Ova pesma se pripisuje Goranu Bregoviću i Davorinu Popoviću, naročito posle izvođenja u filmu "Kuduz". Izgleda da je pesma mnogo starija, starija makar i od najlepše filmske i rok balade, starija od svake nove sevdalinke, starija i od Brege, starija i od Himza Polovne koji je pesmu snimio početkom 60-ih godina prošlog veka uz ansambl Ratomira Petkovića.

Pesma je kod Himza potpisana kao narodna iz Bosne "Volelo se dvoje mladih", a kod Davorina i "Indeksa" kao "Žute dunje". Tek toliko da se zna - i ovu je pesmu prvi izbunario Himzo Polovina, naravno, u orijentalno-sevdalijskom ruhu. Bilo je pevački potkovanijih, bilo je scenski atraktivnijih, bilo je i mnogo popularnijih od Himza Polovine. Po ozbiljnosti kojom prilazi tumačenju narodnih pesama, Himzo Polovina spada među najautentičnije interpretatore bosansko-hercecegovačkog sevdaha. Himzo je najmanje pevač (iako je snimio 20 singlica, 6 albuma, preko 150 pesama), a mnogo više umetničko-intelektualni tumač iskonskog sevdaha, skupljač tradicionalnih pesmama, doktor, neuropsihijatar.

Himzo je rođen u Mostaru 1927. godine, tri godine posle Šantićeve smrti, u kvartu Donja Mahala. Svoja prva pevačka saznanja stekao je još kao dete od svog veoma muzikalnog oca Mušana koji je svirao šargiju. Prve pesme je upio od poznatih pevača iz svog rodnog kraja, naročito Sevde Katice, koja je na vest o Emininoj smrti izustila stihove: "Umro stari pesnik, umrla Emina, ostala je pusta bašča od jasmina. Salomljen je ibrik, uvelo je cveće, pesma o Emini nikad umret' neće". Te stihove je Himzo dodao kao poslednju strofu na one legendarne Šantićeve.

Posle Drugog svetskog rata prelazi u Sarajevo da studira medicinu i igra folklor. Svirao je violinu, pevao u studentskom kulturno-umetničkom društvu "Slobodan Princip Seljo", a 1953. godine ušao u medonosno jato pevača Radio Sarajeva. Postao je radio pevač i pored neartikulisanog izgovora glasa "r". Večito gladan narodne baštine, obilazi Jugu i sakuplja zapise izvornih pesama. Tako je u Kragujevcu, u jednoj kafani, čuo i zapisao pesmu Drgiše Nedovića "U lijepom starom gradu Višegradu" i snimio je na svojoj prvoj ploči. I kad je zakoračio u diskografiju, nije ga zanimala estrada. Himzov teren je bio sevdah i islamska tradicja, ta melanholija bosanske kasabe, ono posebo u Bosancu što postaje opšte dobro. 

Pored čuvene "Emine", snimio je Himzo još nekoliko pesama na Šantićeve stihove: "Hasanagin sevdah" "Azra", "Gonđe ružo u zelenom sadu", "Laku noć". Jedan je od prvih koji je oživeo pesme: "Čudna jada od Mostara grada", "Vino piju age Sarajlije", "Oj, devojko, điđo moja", "Stade se cveće rosom kititi", "Mila majko, šalji me na vodu", "Na prestolu sedi sultan", "Ja zagrizoh šareniku jabuku", "Oj, devjko Anadolko", "Magla pala od pola Saraj'va", "Okladi se momče i devojče", "Omere prvo gledanje", "Ali paša na Hercegovini", "Nema lepše cure od malene đule", "Prošetala Suljagina Fata", "Čije je ono devojče", "Kliknu vila sa vrha Porima", "Pokraj vrela ploča od mermera", "Tamburalo momče u tamburu"...

Himzo Polovina

Printskrin: Youtube/Jugoton Music

Posle prvih snimaka na pločama i na radiju, bilo je jasno: pojavio se pevač retkog senzibila, rafiniranog, sitnog vibrata, neponovljivih orijentalnih ukrasa. Uporedo je snimao pesme i lečio pacijente kao neuropsihijatar. Nikada svojim pacijentima nije prilazio samo kao lekar. Himzo je bio prijatelj, sin, roditelj, zabavljač.

Ispod intelektualne fasade krio se vrcav duh, šeret. Pacijentima je pričao viceve, često i svoje dosetke, pevao im pesme koje teše, leče dušu ili makar krate muke.

Preminuo je sa pesmom na usnama, na svom poslednjem koncertu u Plavu, na današnji dan, 5. avgusta 1986. u svojoj pedeset devetoj godini. Poslednja pesma koju je pevao bila je upravo "Emina", nekoliko puta izvedena na bis. Tako je utihnuo redak čovek, umetnik i intelektualac, koji je svojim blagim pogledom i lelujavim glasom smirivao i najnemirnije ljude.

(Goran Milošević)

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

  • Nle

    Legenda. Velikani nikad ne umiru. Kao poslednji stih pesme o Emini.

  • Juga

    Jedan od najlepših glasova sa prostora bivše Jugoslavije. Preporuka od srca da mlađi naraštaji čuju PRAVOG umetnika.

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima