Tako je svirao i pričao Svetozar Lazović Gongo: Truba kao lek i molitva (PLEJLISTA)

"Prvo što sam zapamtio, a ušlo mi preko ušiju, bila je truba. Omamljivao me taj zvuk, taj ton koji me doziva. Kao mali, baš mali, čuvao sam krave u mom rodnom Dražinoviću, odsecao kukuruznu šašu i pravio neke svoje trube, zamišljajući sebe kao trubača. Zapazio je to i moj otac Veliša i posle izvesnog vremena mi kupio neku trubu. Nije bila baš najbolja, ali je meni mogla da posluži - pričao je legendarni Svetozar Lazović Gongo.

Preporučujemo

- Tako je počelo moje ozbiljno bavljenje trubom, vežbanje, samouko učenje. Kasnije sam nabavio radio, prve ploče i gramofon. Išlo je to dobro i brzo sam napredovao.

60-ih godina prošlog veka krete i taj čuveni Sabor trubača u Guči, pojaviše se i prvi trubači na singlicama - Miroslav Matušić, Desimir Perišić, Radovan Babić, Raka Kostić, Bakija Bakić. Trubačima iz Zapadne Srbije pridružiše se i ovi sa Juga, iz Vranja, Surdulice, Vladičinog Hana, Bojnika.

- Moji počeci su vezani za početak Sabora u Guči. Bilo je to sasvim iznenadno i nepredviđeno, jer ja nisam imao nikakvih trubačkih uzora, ni u kući ni u familiji. Otac je bio potpuno nemuzikalan, a majka Milevka je imala talenta, lepo je pevala, baš kao i njena braća. Moja majka je mogla da svira trubu i bez trube, onako ustima. Mene je zanimalo bukvalno sve što je vezano za trubu. Išao sam da slušam vrhunske trubače, da skidam svaki ton i potez prsta, svaki trik sa trubom.

- U našem kraju čuveni su bili Radojko Arnaut i Velimir Pljosko, a orkestar su imali i Nikitovići. Sa njima je počelo moje ozbiljno bavljenje trubom, prve svadbe i vašari. Nije smelo da se desi da sedim bez posla, da nešto novo ne skinem, a staro ne uvežbam do perfekcije. Tako sam 1971. godine preselio iz orkestra Radojka Arnauta u orkestar Boška Ostojića. 1975. bili smo najbolji orkestar u Guči kao Združeni orkestar Boška Ostojića i Radovana Babića.

Svetozar Lazović Gongo (1952 - 2001) je jedan od prvih i najvećih trubača koji je sa lakoćom premostio taj jaz između trubača sa Zapada i onih sa Juga Srbije.

- Imao sam sreću da na vreme upoznam majstora Ajdina Ajdinovića, koji me je opčinio tim zvukom srpskog Juga, tim posebnim pitkim tonom trube i, naravno, čočekom. Ajdin je pojačavao naše orkestre, koji su imali mnogo više posla nego oni dole na Jugu. Zlatiborci su dosta lako učili od Ajdina, Junuza, Bakije i Rake, a oni od nas malo teže.

Svetozar Lazović, za prijatelje Svele, srastao je sa svojom trubom. I kad je bio najumorniji, odmarao se uz trubu.

- Bilo je naporno izdržati to stalno sviranje - nekoliko dana uzastopno, obično od petka do ponedeljka, pa ne znaš kad je dan, kad je noć. Usne nateknu, pa se moralo nešto popiti. Pivo i sokovi nisu za to, pa je ostajalo samo troje: vino, špricer i rakija. Taman dođeš sebi, čeka te setva ili žetva, voće i bašte. I najumorniji, pre spavanja, uvek sam imao volje da nešto odsviram, kao za povečerje u vojsci, da neku usputnu zamisao probam i izvedem, onako na prvu. Uz trubu sam uvek bio odmoran, donosila mi je snagu, volju i energiju, kao lek i molitva.

Ovaj bogomdan majstor voleo je sve u vezi trube, jedino mu nije prijalo da bude šef orkestra.

- Naš kraj i moja rodna Ježevica, te 1978. godine, dočekaše snimanje čuvene televizijske emisije "Znanje - imanje", koja je promovisala život na selu, uspešne poljoprivrednike i tradicionalnu narodnu muziku. I naš orkestar je učestvovao u toj emisiji, posle čega je naš šef Radovan Babić učinio jedan iznenađujući gest. Toga dana mi je predao vođenje orkestra i Prvu trubu kao nagradu i podsterek za dalji rad.

- 1979. godine preminuo je naš šef Radovan Babić, koji nam je ostavio ime, ugled, kvalitet, siguran posao na sve strane. Umesto šefa Radovana, kao treća truba uz mene i rođaka Vlada Vukadinovića, stigao je Stamenko Čeliković Cakan, koji je nekoliko godina svirao i pevao sa nama.

Osamdesete godine prošlog veka su Gongove godine - osvojio je i Zlatnu trubu, tri puta Prvu trubu, tri puta odneo pobedu sa svojim orkestrom u Guči i zvanje majstora trube.

- Mi smo radili, čekali svoju priliku koja stiže u avgustu 1980. Orkestar je sa "Ekspres borskim kolom" digao sto hiljada ljudi na noge i osvojismo Zlatnu trubu. Usledili su pozivi na sve strane i ponuda za snimanje prve LP ploče i kasete. Ubrzo se pojavila singlica "Oj devojko Požežanko" i "Blago meni i tebi devojko", a odmah zatim i LP u izdanju Beograddiska, kasnijeg Jugodiska.

- Snimali smo i desetine izdanja za Jugoton, Diskos, Diskoton, PGP, RTV Ljubljana, pa čak i CD za nacionalnu holandsku firmu VPRO sa svirkom Milije Milića, trostrukog šampiona Guče. Snimili smo i album sa pesmama Obrena Pjevovića, koji pre nas nije snimao sa trubačima, u sjajnom izvođenju Vuka Popovića. Snimili smo i nekoliko albuma sa pesmama Časlava Đokovića. Uz naš orkestar snimali si i Slobodan Mulina, Bora Bojić, Milomir Ristović, Vlada Stojić...

Svetozar Lazović Gongo Printskrin: Youtube/Svetozar Lazovic Gongo - Topic

Govorio je Gongo da nema uzora, da je samouk. Ipak, maštao je da sretne Miroslava Matušića, trubačku ikonu sa radija.

- Moj idol među trubačima bio je Miroslav Matušić, prva truba Radio Beograda i Krnjevčevog ansambla. Na jednoj svadbi u Šetonju kod Požarevca priđe nam jedna devojka i stade posmatrati našu svirku drukčije od ostalih. Kasnije saznamo da da je to bila Matušićeva ćerka, koja je otrčala da kaže svome ocu: "Tata, srela sam boljeg trubača od tebe". Bio je to izazov za legendarnog trubača. Ja pogedam, imam šta i videti: moj idol na korak od mene. Matušić krete u akciju, uze trubu, i poče da svira "Pšeničice sitno seme". Pratili smo jedan drugog, svirali iste melodije, on moje, ja njegove. Iznenadio se kako sam uspeo da ga pratim u ton, da skinem sve što čujem.

- Matušić je bio oduševljen mojom svirkom, pozvao me u Beograd na snimanje. Bio sam počastvovan, ali ostadoh veran svom zavičaju i svojim trubačima. Taj susret mi je mnogo doneo. Već sledeće 1985. godine osvajam Prvu trubu u Guči sa "Pšeničice sitno seme", koja postade moja lična karta.

Iako je osvojio je sve što se moglo osvojiti na trubi, retko se pojavljivao u medijima. Ostao je do kraja narodni, nikad estradni umetnik.

- Naš orkestar, uvek kažem naš, nikad moj, od 1980. godine bio je u službi našeg naroda. Nismo se mešali u politiku i estradu, nismo se laktali kod muzičkih urednika da bi nastupli na televiziji ili filmu, pa da posle imamo obavezu da im se odazivamo kao na pištaljku. Bili smo uvek narodu na usluzi, imali smo svoju slobodu, svoj mir, a da ništa ne dugujemo političarima, menadžerima, urednicima i direktorima televizije.

Umetničko ime Svetozara Lazovića odjekuje zvonkije i od njegove trube - GONGO. I danas se u narodu čuje pitanje: "Sviraš li kao Gongo?"

- Jednom je čuveni profesor Miodrag Vasiljević rekao za nas trubače: "Slušajte svoje srce, svirajte onako kako se u vašem selu svira, a ne kako se svira na radio stanicama". Samo se delimično slažem sa profesorom, jer, ako je tako, onda će svako svirati muziku svog kraja i nikad neće biti kompletan trubač.

- Ja ne gledam navijački na odnos trubača Zapadne i Južne Srbije. Mnogo sam naučio od majstora sa Juga. Srbiji i Guči trebaju i jedni i drugi, i ovi moji iz Ježevice, Tubića, Krvavaca, Zlakusa, Karana, Dubokog, Zlodola, Zlatibora, Kotraže, Dreznika, Bjeloperice, ali još više majstori sa Juga, sa svojim shvatanjem trube i njenim prenošenjem s kolena na koleno. To nam treba - da u jednoj kući sviraju i pradeda i deda i sin i unuk.

Gongo je ostvario svoj san - posle Svetozara trubu je preuzeo Dragan, njegov sin jedinac. 19. avgusta 2016. godine porodica, prijatelji i trubači odužiše se velikom majstoru - podigoše mu bistu u centru Ježevice. Pre nekoliko meseci pojavila se i knjiga "Gongova truba", autora Slobodana Jelića Karanskog, koju na zdravlje prepisujem svim muzičkim gurmanima.

(Goran Milošević)