Nešo Lutovac, u senci "Mostova na Morači": Pedigre mi ne dozvoljava da jurim jeftinu popularnost

"Preko mosta na Morači moj se korak samo čuje,

Preporučujemo

kao da nam noćas kasno stari zlatar burme kuje.

Ej, mostovi na Morači, vi spajate rastavljene,

recite mi da l' će sudba sastaviti nju i mene.

Preko brda Ljubovića rujna zora javlja meni,

baš ko nekad kraj Ribnice šetaćemo zagrljeni.

Hladan vetar sa Gorice kao druga trezni mene,

pa mi šapnu naći ćemo dio sreće izgubljene."

(Beki Bekić - Ruždija Krupa)

- Naravno da sam presrećan što imam ovakv hit. I daleko popularniji od mene nemaju hit ovakvih razmera. Aktuelna je četvrt veka, i uvek će biti, jer šalje vanvremensku poruku: vi spajate rastavljene - priča Nešo Lutovac za Muzičku apoteku.

- Taj sindrom "Mostova" prati me tokom čitave karijere. Doduše, "Mostovi" su ostavili i negativnog traga u mojoj karijeri - potisnuli su sve druge lepe pesme u drugi i treći plan. Snimim novu ploču, odnesem na promociju, a urednici radija i tv kažu: "Lepo, ali mi hoćemo "Mostove".

U doba Nešinih predaka, u Crnoj Gori si mogao naći kuću bez motike, ali bez gusala teško.

- Priznajem da je greota i sramota što nisam nastavio guslarsku tradiciju. Moj otac Momčilo bio je čuveni guslar, sakupljao, guslao i pisao deseteračke pesme, osnovao Guslarsko društvo "Vuk Karadžić". Mlad je umro, a ostavio nam četvoro gusala. Doduše, i otac i stric su svirali harmonike, jednu sam reparirao i još uvek pomalo sviram.

I pre nego što je zakoračio u diskografiju, Nešo je svirao harmoniku i igrao u KUD-u "Lola".

- Uz harmoniku sam upijao stare radio pevače: Vuleta Jevtića, Cuneta, Nikolu Kolaković, Dragoljuba Lazarevića, Pavla Stefanovića. A onda sam zavoleo Tozovca, kao kompletnog majstora, šmekera i animatora.

Iz rodnih Berana došao je u Beograd i, za razliku od mnogih "Đetića", nije upisao pravo nego jezike. Taj osećaj za raskoš i lepotu srpskog jezika čuva i u svojim pesmama.

- Prve Šabanove pesme su na ijekavici, i to ne smeta nikome. Zamislite kad bi sad neko otpevao "Utehu, dajte mi utehu". Imam osećaj kao da bi mi neko nešto ukrao. Naš srpski jezik upravo na ijekavici nudi svo bogatstvo fonetike. Eto, Mostove nekako i mogu da otpevam na engleskom, ali na nemačkom nikako.

I pre nego što je snimio "Mostove na Morači" imao je pevačkih i radijskih iskustava.

- Imao sam sreću da po protekciji budem ubačen u "Folk maraton" Radija 101. Dobio sam termin od sat vremena, nešto se pusti sa trake, a nešto pevam na suvo, astalski. Posle nekoliko dana zvoni telefon, javlja se čovek i kaže: "Dobar dan, ovde Ruždija Krupa iz Priboja". Ja pomislih da se neko sprda sa mnom, ali usledila je prava bujica komplimenata na račun mog pevanja na "Stokecu". Reče mi Krupa kako ima pesmu za mene, odrecitova mi strofu i refren "Mostova na Morači" .Ja mu rekoh: "Dođi zemljače da se upoznamo, to je moja lična karta".

Nešo Lutovac Printskrin: Youtube/RTS1

Još pre pola veka nastanio se Nešo s one strane Save, u sremačkom delu Beograda. Tu je proširio svoje vidike, zavoleo harmonikaše i tamburaše.

- Opčinjen sam stvaralaštvom Mije Krnjevca. Taj harmonikaški genije stvorio je neke od najlepših pesma sa motivima iz Crne Gore: "Dočekaj mi majko svate", "Đe se čuje to veselje", "Durmitorka", "Vasojevka". Ja sam imao sreću da upoznam Gorana Mitića, aranžera skoro svih mojih pesama, Leskovčanina koji ima širinu za sve motive.

- U Beogradu sam zavoleo i tamburaše. Obilazio sam sremačke kafane, od Banovaca do Bojčinske šume. Slušao sam čika Živu, slepog tamburaša iz Boljevaca, čika Zlaju iz Kupinova. Malo je poznato da je i Janika Balaž svirao u Podgorici, da su legendarnu tamburašku himnu "Osam tamburaša s Petrovaradina" komponovali i napisali dva Crnogorca, Minja Vučetić i Ratko Šoć. Tambura se i u Užicu pojavila pre trube.

I pored hita koji otvara sva vrata, Nešo Lutovac izbegava medije i crvene tepihe, prezire "džetset".

- Živimo u potrošačkom vremenu kada se određujemo po džipovima i pametnim telefonima. Imao sam čast da budem u društvu blaženopočivšeg patrijarha Pavla, koji nam ostavi apostolsku poslanicu: "U našoj zemlji je sve više dece siročadi kojima roditelji nisu imali da ostave ništa osim para".

- Ne učestvujem u trci za popularnost, ne pripadam ovakvoj estradi. To mi ne da pedigre. Moj otac je doktor nauka, antropogeograf, deda je doktorirao na Sorboni. Moja majka je sinonim življenja i opstanka. A ja doživljavam pitanje:"Pjevaš li uživo?" A kako se pjeva no uživo? Pod plejbek može da se podvuče svašta, od neznanja do lažnog predstavljanja. Nemam razloga da krijem, i ja sam opevan u ovoj pesmi:

"Ja ponosno svima kažem đe je moja kolijevka,

u brdima Crne Gore rodila me Vasojevka.

Ja volim svaku stopu đe moja noga kroči,

za moju Crnu Goru dao bih i svoje oči."

(Goran Milošević)