Izlet u romantičnu prošlost sa Ljubišom Pavkovićem: "Harmonika je telesina koju treba primiriti"

- Harmonika je izuzetno moćan instrument, to je instrument orkestar. Imate desnu ruku, imate levu ruku. U šali kažem drugarima - ja sviram desnom rukom, a vi ste mi u levoj ruci. Levom izvodim harmonske radnje, čujem šta mi svira čelo, viola, gitara.

Preporučujemo

- Šta ćete više od jednog instrumenta? Možete da svirate najjednostavnije pesmičice i najteže klasične komade, možete da pevate, igrate. Ako ovakvu telesinu primirite i pretvorite u violinu, možete i da plačete na harmonici - priča maestro Ljubiša Pavković, legendarni Pavke.

- S obzirom na moć harmonike, ona je često predmet zloupotrebe. Neki harmonikaši bi hteli sve da pipnu, i to što jače, pa se onda harmonika pretvori u instrument koga ja zovem "opštinski". Jedna ista harmonika može da se nađe i ispred opštine, a može i na Kolarcu.

Ljubiša Pavković je od 1970. godine solista, a od 1980. i šef Narodnog orkestra RTS-a, višedecenijski čuvar narodne muzičke baštine.

- Imao sam čast da 1970. godine na festivalu Beogradski sabor pratim Safeta Isovića u, ispostaviće se, antologijskoj pesmi "Kad sretneš Hanku". Način na koji je pevao, tehnika kojom se poigravao, sva melizmatika koju složi i briljantni završeci fraza, ostavili su na mene neizbrisiv utisak.

- Bata Rade me zamoli da napravim jedan lep foršpil, a ja ni slutio nisam da će moja svirka biti ovekovečena na ploči pevača koji je imao sve - muzikalnost, dikciju, intonaciju, scenski nastup, srce.

Sa harmonikom je počeo, sa harmonikom je otišao u penziju, harmonika ga povezala sa najvećim umetnicima i ličnostima društvene scene.

- Dobro se sećam, 31. decembar 1971. godine, svečano otvaranje Drugog programa RTS-a u Studiju 3 u Aberdarevoj. Studio pretvoren u svečanu salu uz prisustvo državnog vrha, Tozovac prvi put javno peva "Jeremiju", a ja ga pratim na harmonici kao tek primljen solista u Narodni orkestar.

- Tozovac peva, a svi mi rastemo od sreće i ponosa. Moj šef, bata Rade Jašarević, se topi od miline, a kraj njega Aca Šišić, čudo na violini, koga samo treba pustiti da odsvira numeru, zbriše sve pred sobom i posle toga mu dati sedam dana slobodno.

- Uvek se štrecnem kad vidim ovaj snimak, vidim i burmu kako blista na mojoj ruci. Naravno, kako se obim posla povećavao, burma mi je smetala pri sviranju, pa sam došao u iskušenje da je skinem. Hvala Bogu i mojoj supruzi, očuvah svetinju braka i bez burme.

Foto: Promo

Voditi Narodni orkestar 30 godina, čuvati i braniti iskonsku muziku ovog naroda u okruženju neukusa, nije bilo nimalo lako. Sa cunamijem neukusa došao je i cunami na harmonici.

- Jednostavno, ja sam posvećenik i zaljubljenik u ovu vrstu muzike, sviram je i dan-danas, i privatno i u "državnom interesu". I dok sviram solo i dok vodim orkestar, skroz se predam harmonici. Ja slušam zvučnu sliku, a ne analiziram greške. Zbog toga nisam komponovao nijednu pesmu, a odsvirao sam na hiljade.

- Kad smo kod grešaka, na mojoj prvoj ploči obradio sam jedno bugarsko oro i odsvirao ga u duetu sa mojim dragim kolegom i prijateljem Tomicom Miljićem. Kad smo odsvirali dva kruga, ton majstori izmeriše da smo u drugom krugu svirali šest sekundi brže.

- Dakle, muzika je nešto neuhvatljivo, nešto što leluja kao na vodi. Možete da svirate najtačnije, ali ako tu nema uzburkanosti koja dolazi iznutra, nema ni uživanja u toj svirci. To nikako ne znači da se treba takmičiti u stakatu i ko će brže.

To sveopšte ubrzanje i života i svirke izgleda da je ubrzalo i Pavketovu odluku da ode u penziju.

- Mogao sam još da dam Narodnom orkestru, ali primetih i u RTS-u neke nove vetrove, neko ubrzanje koje ubija romantiku. Umorilo me sve to, naročito to vulgarizovanje masovnog ukusa. Kad sam video da ne pripadam tom svetu, digao sam sidro. Da se razumemo, u svemu treba da dođu mlađi, ali je problem kad ti mlađi umisle da znaju sve, a da su svi stariji demode.

(Goran Milošević)